Piše: Humanitarac i novinar, Nina Stojanović
Živim sa vama i među vama, znam, sve znam, ima skeptika, paranoika i ravnodušnih. Neki od nas se neizmerno plaše, neki vešto to prikrivaju, neki ne veruju državi, neki veruju u zaveru i to na globalnom nivou.
Danas se Srbija nije probudila, kao i ostalih dana, nije skočila na levu ili desnu nogu, već nekako vanredno, da baš tako, jer takav je dan i takav nam period predstoji. Dragi sugrađani u vanrednom smo stanju, zvuči grozno, zvuči preterano, zvuči zastrašujuće, zvuči nadrealno, za svačije uši drugi zvuk.
Granice su nam zatvorene, nema sredstava za dezinfekciju, škole zatvorene, nema famoznih maski, redovi u prodavnicama, otimačina za hranom, panika na društvenim mrežama, „pljuvačina“ na društvenim mrežama, poslovi propadaju, privreda je ukočena…
Ja vas molim da samo na trenutak zastanete sa svim tim i pročitate ovo i razmislite o ovim rečima. Evo zašto ja verujem u koronu, a i nas:
Žalili smo se da puno radimo, eto nam savršene prilike da provedemo više vremena sa najbližima, konačno da sednemo i zajedno ručamo, gledamo svoju decu dok se igraju, napravimo porodični bioskop i pogledamo neku komediju, eto tako čisto da oteramo crne misli.
Naši stari su uglavnom prepušteni sami sebi, eto prilike da se kroz solidarnost osete zbrinuto, da se staramo o njima, da učinimo nešto za svoju majku, oca, baku ili deku.
Imali smo predhodnih dana problem sa zagađenjem, Beograd je bio među najzagađenijim gradovima u Evropi. Svet je jedan veliki terarijum, pun smoga i štetnih gasova.
Sve će stati na neko vreme, neće biti aviona koji nam uništavaju nebo i oblake, biće manje saobraćaja koji nam truje vazduh, biće manje luksuznih kruzera koji mora i reke pretvaraju u otrovne baruštine.
Zatvorene su granice, ne možemo da putujemo, ali možemo da gledamo stare albume sa slikama, da više razgovaramo sa najbližima i da se njima posvetimo, da im pričamo o životu i smislu života, da učimo sa svojom decom kod kuće i čitamo neku knjigu naglas. Ovo je ona godina, kada će pojedini od nas izbeći dosadnu rodbinu iz Švice, koja nam priča kako je tamo sistem.
Konačno ćemo internet koristiti za informisanje i telefonirati sve drage ljude, čisto da čujemo kako su, da se malo našalimo i uputimo jedni drugima podršku,
Uredićemo i dezinfikovati prostor u kojem živimo, češće ćemo prati ruke, naučićemo decu kroz lični primer da to rade.
Organizovaćemo se u lokalne zajednice i brinuti jedni o drugima i više slušati jedni druge.
Ubrzani ritam života će se usporiti, dan će biti duži, a naši domovi puni glasova, smeha i prepirki postaće toplije i lepše mesto.
I ne zaboravite proći će ova bolest, izaći ćemo iz toga kao pobednici na kraju, vratićemo se poslovima, profitu, ulici, u školske klupe i svakodnevne stvari, ali bilo bi divno da se ponekad setimo koliko ovaj način življenja vredi.
