Mučilište. Ulepljen od krvi koja mu se sliva niz lice, izmučen nepodnošljivom žegom danju, hladnoćom noću. Gladan, a strahuje od hrane, možda mu je ova činija splačina poslednji obrok. Možda ga baš sad otruju, a možda ga i koji časak kasnije pretuku na smrt.
Piše: Nina Stojanović
Možda će ga i držati tu, dovoljno dugo da organi prestanu da rade, da mu se od siline udaraca u glavu pomuti pamet i svest. Možda dočeka da udahne taj dašak slobode koji treperi u kosovsko- metohijskom vazduhu, vidi svoju kuću, najmilije i umre na pragu, oboleo od posledica tamničenja. Možda mu i bajonetom izvade srce, kao što su mu i ocu, samo koju deceniju pre.
Možda. Strepnja i bol. Od fizičke boli jača je ona bol koju izaziva nemoć, a pod tim osećajem i najjači Srbin popušta. Sa druge strane zidova, grad, a grad uzurpiran i okupiran, taj grad na takvoj zemlji i takav vinograd i livada i šuma.
Oteto, srušeni grobovi, opoganjeni hramovi, biseri Hrišćanstva prosuti i prepušteni svinjama.
-Brate čuješ li me?-pokušava da prizove, utamničenog brata, verujući da je u ćeliji do njegove. Odgovora nema.
Da li su ga odveli? Da li su ga pretukli toliko da ne može da govori? Da li je uopšte živ? -misli zloslutnice pritisle su mu srce u prsima.
-Nisam kriv!-procedi kroz nozdrve, a onda tonući u san u daljini čuje gračanička zvona i vidi Dečane i Pećku Patrijaršiju.
Čuje graju sopstvene dece, baš tu na tom imanju koje mu je od dede ostalo i shvati, dok u njemu buja srpski inat.
-Da, kriv sam i sve da mi otmete iz srca mi Kosovo uzeti nećete.
Budi se iz sna. Mrak, a od brata ni glasa. Tišina. Zlokobna tišina, a u toj tišini utamničeni Srbin broji noći, a Bog broji dane u bolu naroda mog.
