Aleksandar Vučić, prvi čovek SNS i u slobodno vreme predsednik Srbije, navikao je da u svemu bude prvi, da se on za sve pita, a kada bude prekinut u dramatizaciji svake situacije, usledi izliv nemoći i besa. Takva situacija viđena je u Raški, kada su ga prekinuli u izlaganju, a kako nije uspeo da smiri čoveka, u očaju je grizao usne i pravio grimase.
U danu kada su kosovski specijalci ROSU upali na sever Kosova i Metohije, gde je došlo do okršaja, ispaljivanja metaka i ranjavanja Srba, Aleksandar Vučić je krenuo da brani naše ljude na KiM, i to u Raški.
Poveo je pomoćnike, Nebojšu Stefanovića i Aleksandra Vulina, pa je je usledilo slušanje onoga što imaju da mu kažu Srbi sa Kosova.
Uglavnom se postavljalo pitanje da li će država nešto da uradi ili naši ljudi moraju sami da se brane od terora, dok ga je ženska osoba upitala: „Da li našu decu i nas treba da iznose u sanducima da biste vi stali iza nas da nas zaštitite?“
A kada ih je sve pažljivo saslušao, usledilo je Vučićevo obrazlaganje. Sve se, kao i obično, pretvorilo u njegovu farsu, bile su to manje-više ponovljene izjave od ranije, ali je tu farsu prekinuo stariji muškarac, kog je Vučić oslovljavao sa „Dimkiću“. Reč je o Jovanu Dimkiću, direktoru Trepče…
Iako je Vučić u više navrata pokušavao da „smiri“ muškarca, on je prišao grupi ljudi kako bi se verbalno obračunao, pa je došlo do svađe i rasprave među njima.
Vučićevo „Dimkiću“ u više navrata nije urodilo plodom, pa je predsednik Srbije na kraju poručio:
– Mogu li ja da govorim? – istakao je on, grizao je u očaju usne i pravio njemu svojstvene grimase.
Nije Vučić podneo što i u ovom slučaju nije taj oko koga se sve vrti, pa nezadovoljstvo nije mogao da sakrije…
