Pet meseci nakon nezapamćene tragedije u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ roditelji čekaju odgovore na mnoga pitanja. Ko je zakazao? Ko su odgovorni, zašto je tragedija podelila društvo i što se učinilo da se žrtve pamte i tragedija nikada ne ponovi?
Roditelji se i danas prisećaju dana kad se tragedija dogodila – s tugom koju je teško rečima opisati. „Ne vjrujete, mislite da se neki film snima“, rekao je u Labirintu na HRT otac učenice koja je preživela masakr.
„Ova vrata su mi naročito potresna, i kad pogledam unutra. Ali vrata, vrata me najviše bole. Za njih mi je baš važno da ih sklone, tu je bio radnik obezbeđenja i sto gde su sedele dežurne učenice“, kazala je Ninela Radičević, majka stradale jedanaestogodišnje devojčice Ane Božović, koja je tog dana bila jedna od dve dežurne učenice. One su, nakon što je ubijen čuvar, prve ubijene od đaka. „To za mene više nije škola – zgrada gde je ubijeno devet učenika i radnik obezbeđenja. Ja sam šokirana što je ta škola počela da radi nakon sedam dana“, dodala je.
Teško je pronaći odgovor na pitanje kako da pojmimo motive za ono što se dogodilo, kaže psihijatrica Tamara Čavić-Đurić naglašavajući da je ova tragedija „razorila i oštetila ono najsvetije i najvrednije što postoji u svakom društvu i porodici – a to su deca“. Kaže da je posebno šokantno zato što je to urađeno od strane deteta.
Roditelji učenika posebno ističu hrabrost nastavnika škole koji su spasavali učenike svojih razreda, a u školi su bila i njihova deca. To su heroji koji su deci pružali utočište, izvodili ih iz škole, tražili drugu decu. A za diskusiju je, dodaju, kakav je bio odnos škole prema zajednici nakon tragedije.
Vojin Šaljić, otac jedne devojčice, dodaje da „Ribnikar“ više ne može da bude škola: „Ta deca su tu dušu ispustila i to ne može da bude više škola“. On je svoju ćerku ispisao, a na tu odluku je došao nakon sastanaka roditelja, gde je video podeljenost i da jedna manja grupa, ali dovoljna da bi tako nešto odlučio, nema isti pogled na sve.
Bojana Nedeljković, majka učenika OŠ „Vladislav Ribnikar“ osvrnula se na odluku da su deca pođu u školu samo posle sedam dana, naglašavajući da su đaci krenuli u trenutku dok se jedna devojčica, Angelina, tada još borila za život u bolnici. „A radilo se o maloj deci koja su bila na sedam, osam do deset sahrana – ako ništa drugo, trebalo je da pustimo decu da se oporave od sahrana“, navela je i dodala da su krenuli u sredu – sledeću sredu, sa istim rasporedom časova. Dodaje da su pogrešili kao roditelji. Možda je trebalo stati ispred škole i ne dati, dodaje.
„Srbija je morala da stane 3. maja – sve“, naglašava Ninela Radičević. „Sam hodnik gde su ubijeni Dragan, Bojana, Ana i Sofija – tu su deca prolazila svaki dan, izlazila na odmor, igrala šuge… Nedelju dana posle toga. Kažu – deca su odlučila. Oni nemaju svest o tome šta se desilo“, rekla je majka ubijene Ane. Zaboleo ju je odgovor društva prema ovoj tragediji.
Bojana Nedeljković upitala je: da je bilo 30 mrtvih da li bismo zatvorili školu? „Verovatno da bismo… Pošto je deset, onda nam nije bilo dovoljno da zatvorimo školu i da to proglasimo jednim mestom gde se desio masakr. To je baš tužno“, naglašava.
Psihijatrica: Društvo požurilo da se odmakne od tog bola
Psihijatrica Tamara Čavić-Đurić smatra da je u slučaju roditelja i dela roditelja koji su smatrali da decu treba što pre vratiti na nastavu – da je to ozbiljan roditeljski propust. Društvo se, rekla je, „požurilo da nastavi dalje“.
Ona ocenuje da je prvih 40 dana žalovanja prošli u doživljaju da se žrtve ne poštuju dovoljno i da se bol roditelja ne poštuje u dovoljnoj meri. Nekako je društvo požurilo da se odmakne od tog bola i strašne vesti, kao da se plaši neke mentalne infekcije – da ne pređe na njih, dodaje.
Bojana Nedeljković navodi – „mi smo tada dozvolili, u jednom trenutku, da mrtvu decu ne žalimo, a da živu mrcvarimo. To smo učinili svi. Baš smo zakazali svi“.
Desila se najgora moguća stvar da se roditelji podele, a to se nikad ne bi desilo da je škola tada zatvorena – ne mogu jedna deca da sede kući. a druga da idu školu i da se pravimo da smo zajednica, kaže Bojana Nedeljković.
Rezultat svega je podijeljenost roditelja, najgora moguća stvar koja se mogla dogoditi, dodala je. Smatra kako se to ne bi dogodilo da je zajednici bilo ponuđeno „bilo šta drugo“.
„Solidarnost bi bila da su sva deca 4. maja premeštena u neku drugu školu. Time su deca i roditelji podeljeni u startu. To je isti model vladavine koji mi gledamo već godinama, ako ne decenijama. U podeljenim društvima, polarizovanim, atomizovanim, raspadnutim društvima – lakše se vlada. I taj model je primenjen sada u OŠ „Vladislav Ribnikar“, ocenio je Žarko Cvejić, otac učenice te škole. Kaže da su svoje dete u školu vratili tek od 1. septembra, jer je u razgovoru postavljala pitanje – da li će biti bezbedna.
Bojana Nedeljković navodi da joj je sin ne ide u tu školu već četiri meseca, da se bore sa njegovom nesanicom.
Ivan Božović, Anin tata, kaže da razume roditelje, jer su bili sluđeni – jer ti niko ne kaže eksplicitno da ne treba da se vraćaju tu.
Da je Srbija stala 3. maja, tragedija u Duboni i Malom Orašju se ne bi desila
„Da je Srbija stala 3. maja, 4. maj se ne bi desio – tragedija kod Mladenovca (u Malom Orašju i Duboni) koju malo i zaboravljamo, nepravedno. Odgovor društva je sraman, ne pričam o pojedincima. Ali kolektivno… Posle nedelju dana – kao da se ništa nije desilo“, kaže Ninela Radičević, majka ubijene Ane.
Ovi roditelji smatraju kako bi škola trebalo da bude pretvorena u neku vrstu memorijalnog centra, da deca ubijena u školi ne budu zaboravljena nego da „budu zvezde vodilja za oporavak celog društva i za stvaranje nekih boljih i kvalitetnijih ljudi“.
„Mi sve guramo pod tepih i kažu – život ide dalje. Koji život? Jel ovo život“, upitao je Anin otac, Ivan. Zaboraviće se sve, uveren je, ako ne bude napravljen memorijalni centar. „Ne zato što je moje dete, već da se više nikad ne desi“, dodao je.
„Ljudi su dobri, problem je što ta manjina koja ima loše misli – oni su glasniji i emotivno reagujete, pa onda okrivljujete celo društvo – svi veličaju ubicu, a nije tako, nego oni su glasniji i uvek to zlo ispliva na površinu, valjda zato što nemaju srama. Podrška – porodica, prijatelji, komšiluk je nešto što nas drži. Imamo sina, roditelje, moram da se trudimo, damo napor da funkcionišemo. To je u početku bilo jako teško. Ne možete da ustanete, nemate volju ni za čim. Sve je predstavljalo napor. A onda smo shvatili da moramo da nastavim da živimo. Zbog Ane. Ana bi bila ljuta. Bez te podrške u okruženju ne bismo mogli“, ističe Ninela Radičević.
Ivan kaže da sada shvataju koliko su Anini prijatelji nju voleli. „Shvatite da ste nešto uradili dobro kad vidite koliko vas ljudi podržava i da je to vaše dete bilo specijalno… Sada shvatamo koliko su je voleli, toliko su potreseni i to je neka uteha – da je ona ostavila neki trag“, zaključio je Ivan Božović.
Deset kedera da podsećaju…
Do sada je postavljeno deset kedera ispred škole. „To drveće je tu nas podseti da ta deca nisu mogla više da rastu… I njihov Dragan. Oni su samo dobro mogli doneti ovom svetu i ljudima oko nih“, naglašava Nedeljković.
