Skandali, kršenje Ustava, zakona i svi vidovi zloupotreba, postali su praska tokom trenutnog vanrednog stanja, i ne samo da se nižu, oni eskaliraju do tačke kada je vreme da se zapitamo gde je dosta
Upitnik za žene koje dolaze na pregled povodom istorije bolesti korona virusa ne treba zaista ni komentarisati, budući da se radi o očiglednoj diskriminaciji, samo jedne verske zajednice, koja se našla na udaru gotovo svih vodećih medija, i dobrog dela javnosti a sada i vlasti.
Ono što posebno zabrinjava, je da se niko nije ni pomislio, da osporava pravo muslimana da ulaze bosi u džamije, kao ni pravo drugih verskih zajednica da sprovode – samo Bog zna kakve obrede i rituale, već je sva pažnja velikog dela javnosti i medija bila usmerena na antagonizaciju pravoslavnih vernika, to je pravi skandal.
U argumentaciji sa ovakvom vrstom kritičara, ne pomažu nikakvi dokazi, iskustva, zakoni, pa čak ni sam Ustav, budući da se radi o dežurnim kritičarima pravoslavne vere, koji samo čekaju povod da na najbestidnije načine napadnu SPC i njene vernike.
Skandal, samo pravoslavna zajednica na udaru
Tokom ove epidemije, čitava pravoslavna zajednica našla se na udaru, i svako njeno popuštanje uticali su na osvedočene protivnike vere, pogotovo pravoslavne, osnažene masovnom panikom, kao miris krvi na besnu zver.
Ne postoji pristup, kojim se može urazumiti i doći do nekakvog kompromisa sa pojedincima i grupacijama, koje uzimaju sebi za pravo, da čitavoj jednoj većinskoj zajednici, brane, spočitavaju, i vrše na nju sve druge pritiske, zbog njenog Ustavom zagarantovanog verskog obreda, koji bez ikakvih problema vrše stolećima – zbog navodnog rizika od zaraze, nemajući pritom ni trunke stida i srama, pa čak ni pomisli da oni njima polože sličan račnun o svojim postupcima.
Postavlja se pitanje, sa kojim pravom, i po kome osnovu, neko misli da sme da napada bilo koje, a pogotovo samo pravoslavne vernike, kao i na osnovu čega misli da je bilo ko dužan, da im svoja zakonom i Ustavom zagarantovana prava pravda, kao da se radi o prvoj epidemiji u istoriji.
Kako bi bilo dočekano od strane vlast, i kako bi reagovala javnost i mediji, kada bi recimo pravoslavni vernici, tražili od ostalih građana da otkrivaju, brane i dokazuju svoje medjusobne intimne kontakte, pojedinačne postupke i sve druge moguće potencionalno rizične situacije, koji na nebrojane načine mogu da izazovu širenje ove zaraze – ne smemo ni da zamislimo, naročito ako se radi o drugoj verskoj zajednici, ne dao Bog muslimanima.
Jasno je da bi takvi postupci, u najmanju ruku izazvali revolt, a znajući mentalitet ovog podneblja, moguće i žrtve, imajući pogotovo radikalnost pojedinih zajednica, koje za razliku od pravoslavnih vernika, ne samo da ne bi trpele ovakve uvrede i poniženja, kao i neopravdane napde – već bi za svoj opravdani gnev dobile i podršku celog sveta.
Ovo nažalost nije slučaj, i svedoci smo da je svaka vrsta napada na pravoslavne vernike dozvoljena, i ne samo dozvoljena, već i podsticana, kako od strane medija, tako i od strane brojnih pojedinaca i organizacija, koje čitavo svoje postojanje temelje na razaranju hrišćanstva, i pogotovo pravoslavne zajednice u Srbiji.
Skandal…..skandal….skandal……skandal….skandal…. u šoku i nedostatku reči…..
Kakve se sve kampanje vode, i do kojih razmera to ide, moglo bi se ispisati na tomovi knjiga, možda i čitave biblioteke, mada ni sada ne manjka materijala za jedan takav projekat. I naša današnjica će sigurno biti naširoko proučavana u budućnosti kao period u kojem je na najbrutalniji način vršena satanizacija svega hrišćanskog, a posebno obreda pričešća.
Da se zaista ne radi, o nekakvom visokorizičnom ritualu, zaludno je i govoriti, stoga na svaku ovakvu provokaciju, treba odgovoriti s hrišćanskim mirom, i u duhu posta, te samo uzvratiti intimnim pitanjima, sve dok sagovornik koji poteže za tom vrstom kritike, ne shvati licemernost i besmislenost takvih pitanja.
Ovakvo guranja nosa u tuđa verska prava i prakse, koje nikada u poznatoj istoriji nisu dovela do zaraze, o čemu pre svega svedoči samo postojanje pravoslavnih vernika, koji bi se na taj način odavno istrebili – nije i ne može biti predmet zabrane, niti stvar o kojoj će drugi odlučivati.
Međutim, ova tema ne traba da bude tabu,skandal, budući da se crkvena praksa menjala, i nju je moguće lako prilagoditi, tako da se smanje svi potencijalni rizici, ali nikako kao posledicu ovakvih napada, već isključivo kao stvar kompromisa pravoslavnih vernika u dijalogu sa iskrenim i dobronamernim sagovornicima, koji kao i pravoslavni vernici o bližnjima brinu kao o Bogu – što se nikada neće desiti, jer svi znamo iz koje kuhinje dolaze ovakvi napadi, i da se zaista ne radi o nekakvoj brizi o mogućoj zarazi, budući da za tako nešto ne postoje nikakvi dokazi.
Ono o čemu se može diskutovati, je zbog čega se upitnik vodi samo o prisustvu pravoslavnim obredima, kao i kako na njega treba da odgovore monahinje, popadije, igumanije i svi drugi čija svakodnevna aktivnost uključuje ovakve obrede, ali i na koji način će to biti tumačeno – budući da se svakom od njih može biti pripisano da su zaraženi upravo na ovaj način.
Ovakav upitnik ne samo da nema smisla, već predstavlja najgrublje kršenje zagarantovanih prava i diskriminaciju, zbog koje će država sigurno biti tužena, i dobijena na sudu, te morati da plati debele odštete ako se ova diskriminacija nastavi, kao i zbog drugih kršenja zakona, Ustava i svih drugih poteza kojim je tokom ovog vanrednog stranja nebrojano pokazala bezobrzirnost i nestručnost, ali i zlonamernost – svrstavanjem u redove otvorenih i osvedočenih neprijatelja pravoslavlja, protiv njenih građana i njihovih prava koja je dužna da brani.
