Negativna kampanja Vučićevih medija protiv mitropolita Amfilohija
Evo, i u ove naše dane, u ovo naše vrijeme kada je po velikom pjesniku, a mome prethodniku, ludi vjetar htio ponovo da ugasi – svetu lampu, Cetinjska mitropolija je nastavila da bude, iako možda u najtežim uslovima u svojoj istoriji, čuvar i nosilac te svetlosti i te svetinje. Nikada u istoriji nije bilo toliko potrebno da ona sija i zrači kao u ovim vremenima pomračenosti, zbunjenosti i raspamećenosti“.
Ovo je deo besede koju je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović) izgovorio 30. decembra 1990. na Cetinju (ne 30 avgusta. 2020) kada ga je Njegova Svetost patrijarh Pavle uveo u drevni tron zetskih episkopa.
Verovatno je mislio da crnje vreme ne može biti od tadašnjeg kakvo je bilo u obezboženoj i duhovno gladnoj Crnoj Gori. Nažalost, nije mnogo drugačije bilo tada ni u Srbiji. Do tog trenutka uzrečica je bila da opet posle 50 godina počinje da sija kandilo vere u postojbini loze Nemanjića.
Međutim, i narednih 30 godina, do danas, mitropolit Amfilohije je morao da vodi mnoge bitke za Crkvu Božiju, sa vlastima u Crnoj Gori i Srbiji. I onda je konačno posle 30 godina ta svetlost najjače zasijala 30. avgusta 2020. kada je srušena diktatorska vlast u Crnoj Gori.
Uvek je bio postojan u svojim namerama, uspeo je da obnovi crkveni život u sredini koja se do tada žilavo branila da se vrati na pradedovski put. Uspeo je da ulepša Crnu Goru, da joj podari na stotine obnovljenih manastira i crkava, da je vrati na svetosavski put. Da bude ličnost od najvišeg poverenja u svojoj otadžbini. I dok je po Crnoj Gori zidao, po Srbiji je duhovnom hranom ispunjavao duše onima koji su sve češće zbog njegovih beseda i predavanja punili crkve i amfiteatre.
Danas, veliki broj onih koji su mu se divili, a koji su u međuvremenu spoznali samo materijalnu stranu života, nazivaju ga izdajnikom i plaćenikom. Sve to osamdesetdvogodišnji starac moćno nosi na svojim plećima. Ništa ga ne može pokolebati u njegovom naumu, koji često niko do njega samoga ne zna koji je. Sada je sigurno zadovoljan jer je iza sebe ostavio velikog neprijatelja crkve i srpskog naroda u Crnoj Gori, Mila Đukanovića. Nema tog centra moći koji ovih dana jasno ne kaže da je u svrgavanju, ne i poslednjeg, evropskog diktatora najveći uticaj pored naroda imao upravo mitropolit Amfilohije.
Ostaje mu još jedna rana. Rana koja ga takođe boli i razara. Rana zbog koje bi kako kaže život dao, a zbog koje ga ovih dana razapinju Vučićevi bestijalni mediji u Srbiji.
To je, naravno, Kosovo i Metohija. Kada je bilo najteže i najopasnije bez pratnje, obezbeđenja ili bilo čega drugog, devedesetih godina sa nekolicinom sveštenika sahranjivao je ubijene, izmasakrirane Srbe po Kosovu i Metohiji. Sakupljao je deo po deo iskasapljenih monaha. 2004, za vreme pogroma, bio je sa svojim narodom, nije ga ostavljao samog ni jednog trenutka.
Danas se Kosovo (sve češće bez Metohije) priprema za predaju onima čije nikada nije bilo. A predaje ga i izdaje „najveći sin našeg naroda“ (nije Tito, čak ni njemu to nije padalo napamet) aktuelni predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Za tu „lavovsku borbu“ odlikovan je i ordenom Svetog Save SPC, pa još i prvog stepena. Naravno, protiv toga se prvi pobunio, uz još nekoliko čestitih episkopa SPC, mitropolit crnogorsko- primorski-skenderijski-brdsko-zetski i čuvar pećkog trona egzarha Amfilohije.
To ovaj „lav“ ne zaboravlja i ne prašta. Naslovne strane medija čiji je Vučić glavni urednik, svakoga dana su pune bljuvotina o mitropolitu Amfilohiju, episkopima Grigoriju, Joanikiju, Maksimu i svima ostalima koji se ne slažu da „lav“ vodi „lavovsku borbu“ za očuvanje jedinstvenosti teritorije Republike Srbije.
Oni su izdajnici i otpadnici, strani plaćenici i nerazumnici, zaljubljenici u sebe. U stvari, da budemo malo ironični, da možda Vučić nije najbolje razumeo mitropolitove reči:
– Kosovo je naša zenica, srce našega srca, naš sveti grad Jerusalim, i da se mi njega kao svoje duše i sudbine svoje, nikada ne možemo i ne smemo odreći, ni u ovom zemaljskom životu ni u onom Božijem neprolaznom?
Onda je došao Vašington i potpis da će Srbija premestiti ambasadu iz Tel Aviv u Jerusalim. A da će Izrael priznati Kosovo i zahvaliti se „sinu našeg naroda“. Ako ga je „najpametniji Srbin“ loše razumeo, onda mitropolit mora ubuduće biti jasniji.
Na kraju da se osvrnemo i na reči crnogorsko-primorskog mitropolita izgovorene davne 1979. godine nad odrom Svetog ave Justina Popovića:
– Molimo te, pozdravi nam Svetog velikomučenika Lazara i kaži mu da se kandilo vere gasi na njegovom Kosovu…
Daće Bog, da mu te reči nikada i niko ne prenese i da se kandilo na Kosovu i Metohiji nikada neće ugasi, jer su jača zvona Dečana, Gračanice, Studenice… i molitve Svetog Simeona Mirotočivog, Svetog Stefana, Svetog Save, Svetog Vasilija Ostroškog…. od bilo kojeg potpisa i izdaje.
Nažalost, očigledno je da Srbiji nije bio dovoljan jedan Vuk Branković.
