P(l)ikovi

Aleksandar Vučić boluje, laže, vara, pljačka i uništava budućnost Srbije

NULTI PACIJENT

Kao virusnu infekciju, Vučić je političku patologiju preneo na celo svoje okruženje. Najviši državni i stranački funkcioneri s karakterističnom vučićevskom morbidnošću rugaju se žrtvama svog nasilja. Psiho-fizičke karikature poput Ane Brnabić i Bratislava Gašića imitiraju ludilo svog šefa. Mnogo praktičniji, Aleksandar Šapić od Vučića pozajmljuje odnos prema javnim resursima. Željko Mitrović, Siniša Mali, Dragan J. Vučićević i ostali „vlasnici“ režimskih kanibalskih medija uzimaju novac iz republičkog. gradskih i opštinskih budžeta, koji pune ljudi koje oni nazivaju hijenama, pijandurama, narkomanima i izdajnicima. O posledicama naprednjačke bolesti, koja je zahvatila Srbiju, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je teško bolestan, da kažemo, čovek. On u svojoj bolesti uživa, a od nje pati celo društvo.

U prvo vreme, kad je Vučić počeo da prezentuje širok spektar simptoma svih mogućih mentalnih poremećaja, normalni ljudi su osećali sažaljenje prema njemu. Kako i ne bi kad je stalno kukao nad svojih zdravstvenih problema. Visok pritisak i kardiovaskularna oboljenja predstavljao je kao dokaz spremnosti na žrtvu za narod i državu. Teško podnosi putovanja avionom, ali, eto, preuzima i taj rizik samo da bi Srbiji bilo bolje. Srčane probleme je držao pod kontrolom uz odgovarajuću terapiju. Međutim, odbijao je lečenje mentalnih poremećaja. Potreba da se predstavlja kao odlučni i beskompromisni borac za opštu dobrobit, čak i po cenu da se zameri svim opasnim pojedincima i grupama, navodila ga je na lelekanje nad svojom sudbinom. Bar dva puta mesečno obaveštavao je javnost o tome ko i zašto hoće da ga ubije, koji tajkuni i kriminalci su pripremali nepostojeće atentate, kojima, naravno, nisu uspeli da ga uplaše. Kad bi mu ponestalo inspiracije za izmišljanje svojih ubica, sam sebi je pretio samoubistvom ili je pozivao opozicione lidere da ga likvidiraju.

Kao i u svim ostalim temama, Vučiću ne treba verovati čak ni kad daje hiljade dokaza da je lud. Ako je zaista lud, zašto sebi ne odseče prst? To neće, važniji mu je njegov prst malić, nego životi svih žrtava njegove politike i kriminala. To i ne krije.

Vučić se sto puta upisao u istoriju savremenog srpskog beščašća. U tom herbarijumu ludila ističe se izjava o tome kako u Americi svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora. Po njegovoj računici, svakog dana pogine njih 8.640, što znači 259.200 mesečno, odnosno 3.11.400 godišnje. Tim idiotizmom Vučić je pokušao da dokaže da nije bitno što su na gradilištu „Beograda na vodi“ poginula dva radnika. Još veću brutalnost je pokazao u Lučanima, kad je Milovanu Milivojeviću, ocu poginulog radnika u vojnoj fabrici naoružanja, rekao da je njegov sin znao šta može da ga snađe, „nije bio maneken, nego oružar“. Odgovornost svojih pulena Gašića i Lončara za smrtonosni udes helikoptera u Surčinu, Vučić je negirao tvrdnjom da se takve neseće dešavaju u celom svetu: „Evo, u Belgiji je pao helikopter, ubijeno je 17 ljudi i niko nije tražio smenu ministara, zato ne dam Gašića, ne dam Lončara, eto ne dam, pa šta ćete sad“.

Ta vrsta psiho-patološke infekcije zahvatila je Anu Brnabić. Nezaštićena moralom i zdravim razumom, premijerka je na poslednjoj sednici Narodne skupštine, govoreći upravo o helikopterskoj nesreći u kojoj je stradalo sedmoro ljudi, rekla: „Ta beba bi svakako umrla“.

Upravo ta epska morbidnost, rasterećena svake vrste empatije i elementarne ljudskosti, oslikava suštinu Vučićeve patologije, koja je stvorila društvo puno mržnje, zla i nasilja. Ne tako direktno, ali u istom smislu, Vučić je već odbacivao odgovornost sa sebe i svojih eskadrona smrti i za druge žrtve. Pilot Omer Mehić i petorica njegovih kolega iz Vojske Srbije životima su platili pokušaj spasavanja bolesne bebe iz Sjenice. A, beba bi ionako umrla, kaže Brnabićka. Ista monstruozna logika vodi do zaključka da nije bitno ko je ubio Olivera Ivanovića, Vladimira Cvijana, Dejana Jovića, Staniku Gligorijević… Ionako bi svi, pre ili kasnije, umrli. Uostalom, Vučić je i to istakao u nedavnoj izjavi „svi ćemo da umremo“, samo što je tada pokušao da sebe predstavi kao žrtvu, koja je svesna da joj svi rade o glavi, ali on ne odustaje.

Iako je Brnabićka visoko podigla nivo ludila, kojim kopira svog šefa, uporno je prate Milenko Jovanov, Marina Raguš, Marko Atlagić, Sandra Božić, Nebojša Bakarec, Staša iz lifta i ostala čovekolika bića iz naprednjačkog krda. Što kaže Draško Marković, jurodivi direktor za ljudske resurse (sic!) u Telekomu: „U našem krdu zaista smrdi, ali bar je toplo“. I on smrdi, ali o tome će biti više reči u sledećem broju našeg Magazina. U tom krdu ima mesta za sve nesrećnike zaražene vučićevskom patologijom, pa i za Nebojšu Krstića. Iako pristojan svet uglavnom izbegava da odgovara na njegove prozivke, kojima tuče po svakome ko zasmeta šefu, Dragan Đilas nije odoleo iskušenju. Krstić je nedavno prozvao Đilasa zbog porodičnog nasilja, podsećajući na aferu u kojoj je predsednik Stranke slobode i pravde optužen da je, pred bivšom suprugom i sinom, pretukao svog tasta.

– Nebojša Krstić pripada plejadi likova zbog kojih je svako ko nije hteo da glasa za Demokratsku stranku bio u pravu. Krstić, Jelena Trivan, Branko Radujko, Goran Vesić i mnogi drugi danas su deo SNS režima i time su jasno pokazali kakve je greške pravila Demokratska stranka. Što se Krstićevih aluzija tiče, one se odnose na laži koje je i moja bivša supruga demantovala, a koje ponavljaju naprednjačke perjanice Vučević, Bakarec, Nevena Đurić i ostali. Sam Krstić ne zaslužuje poseban komentar. Dok je bio u kabinetu predsednika Tadića slovio je za glupog i lenjog. S obzirom na drugu osobinu, prva nije mogla da nanese veću štetu. A tada ni Tviter nije bio toliko prisutan kao danas. Koliko se sećam, njegova uloga se svodila na to da kada Boris Tadić negde putuje kolima sedi s njim i ćuti, ne smara ga pitanjima i predlozima, kao što su radili ostali. Na sastancima, Krstić je govorio veoma retko, a i kada bi progovorio to niko nije slušao. Sećam se kada je na početku kampanje 2003. godine predložio da Tadić u spotu kaže da ima astmu i ponekad koristi pumpicu. Tom sastanku je prisustvovao i Saša Tijanić, koji je, ne uspevajući da pronikne u genijalnost te ideje, pitao zašto bi Tadić to radio. Krstićeva ideja je bila da na taj način građani uvide da je Tadić običan čovek, pa da osete empatiju prema nekome ko je bolestan, tako će više njih glasati za njega. „Onda je najbolje da objavimo da je umro, tada će ljudi imati još veću empatiju“, odgovorio mu je Tijanić. Posle toga se Krstić više nije javljao – objasnio je Đilas intelektualne i moralne kapacitete Krstića, bivšeg Tadićevog savetnika i današnjeg Vučićevog apologete.

Nabrajajući likove iz plejade žutih konvertita Đilas nije pomenuo Aleksandra Šapića. Aktuelni gradonačelnik Beograda je iskoristio Demokratsku stranku za ulaz na političku scenu. Status Đilasovog pomoćnika, u vreme dok je DS vladala Beogradom, Šapić je kapitalizovao osnivanjem svog pokreta Srpski patriotski savez. Sa SPAS-om je, uz podršku naprednjaka, deset godina vladao opštinom Novi Beograd. I pre ulaska u SNS, Šapić je prezentovao osobine nalike Vučićevim. Kao da je opasniji od „rođaka po eks-ženinoj liniji“ Šljuke, pretio je političarima i običnim građanima koji su ga kritikovali na društvenim mrežama, a naročito ako su mu se rugali zbog Gangule, Nambije i titule doktora. Uspon u vrh kartela malo ga je promenio, ne na bolje. Šapić je dozu primitivne agresivnosti prilagodio Vučićevim patološkim standardima, a povremeno bi ih i prevazilazio izjavama da će Nenadu Kulačinu, kolumnisti dnevnog lista Danas, iščupati srce kad ga sretne. Osim verbalnih, Šapić pokazuje i strateške simptome vučićevskog oboljenja. Čim je postao gradonačelnik primenio je nekoliko populističkih mera, kojima je pokušao da osvoji poverenje građana. Raskinuo je ugovor sa Kentkartom i prepolovio cenu javnog prevoza. Podelio je vaučere penzionerima i najavio podelu besplatnih udžbenika za sve osnovce u sledećoj školskoj godini, kao i besplatne vrtiće za decu. Naravno, nijednom rečju nije pomenuo da te „poklone“ ne plaća on, iz svog džepa, nego građani. Usput, opet po Vučićevom modelu, boravak na vlasti koristi da pokloni ponešto i sam sebi.

Za početak mandata gradonačelnika, Šapić je sebi poklonio ozakonjenje nelegalno nadograđene vile na Bežanijskoj kosi. Nedavno je, opet o trošku građana, asfaltirao put do svog imanja na Kosmaju. Opozicionari ističu da je Šapić „iskoristio resurse grada za asfaltiranje puta do porodičnog imanja na Kosmaju, dok ostatak puta za građane ostaje zapušten i neobnovljen“.

Kao pravi naprednjak, Šapić je, preko svojih ljudi, nastavio da na Vučićev način raspolaže i imovinom opštine Novi Beograd. Državna revizorska institucija je, prilikom kontrole poslovanja te opštine za 2018. godinu, utvrdila da je Šapić u vreme izborne kampanje sklopio nezakonite ugovore o iznajmljivanju svojih automobila opštinskim službama. Naravno, automobile je vozio on, ali o trošku opštine, i to u vreme predizbornih aktivnosti.

O trošku građana i dalje se voze Šapićevi ortaci iz novobeogradske vlasti. Gradska opština Novi Beograd je, prema podacima za 2022. godinu, raspolagala sa 16 automobila u svom vlasništvu. Ta vozila su prešla ukupno 148.000 kilometara i potrošila 47.063 litre goriva. Stručnjaci su procenili da je na taj način opštinskom budžetu naneta šteta veća od 60.000 evra. Opozicioni odbornici optužuju Šapića da je on najodgovorniji za ove zloupotrebe, jer je polovinom prošle godine ceo parazitski sistem preneo na svog naslednika Bojana Bovana. Kad je saznao da je dokumentacija o opštinskom voznom parku dostavljena po Zahtevu za informacije od javnog značaja, Bovan je smenio službenika koji je zadužen za postupanje po zahtevima i time dokazao da, kao Šapić i Vučić, neće tolerisati saradnike koji postupaju u skladu sa zakonima.

Kao što je raspolagao opštinskim, Šapić raspolaže i gradskim budžetom. O tome je nedavno govorio Nikola Jovanović, direktor Centra za lokalnu samoupravu i bivši predsednik najveće odborničke grupe u Gradskoj skupštini. Jovanović je objasnio i koliko će Beograđane koštati Šapićevi „pokloni“.

– Beograd ima obiman budžet i u njemu ima prostora za finansiranje udžbenika i vrtića. Za potpuno subvencionisanje predškolskog vaspitanja i obrazovanja je postrebno dodatnih 4,85 milijardi dinara godišnje, a za udžbenike još oko dve milijarde. Bilo bi dobro da se ove stavke finansiraju iz povećane ekonomske aktivnosti u gradu, na primer kroz veći broj građevinskih dozvola i taksi za uređenje građevinskog zemljišta, kroz veći broj transakcija koje podležu PDV-u, itd. Ali toga nema. Znači, moraće da se skida sa postojećih stavki i da se odustaje od brojnih javnih investicija. Iz budžeta se već vidi da će biti manje novca za materijalne troškove, tekuće održavanje i rekonstrukcije osnovnih škola. Takođe, nastaviće se situacija u kojoj se defakto ne grade novi vrtići u Beogradu, što će tek biti veliki problem. Sa „besplatnim“ vrtićima, i roditelji koji nisu hteli da upišu dete u vrtić pre šeste godine sada će, možda, promeniti mišljenje. Veći pritisak na predškolski sistem će stvoriti veće liste čekanja. U prevodu, većina roditelja će biti prinuđena da upiše decu u privatne institucije, odnosno moraće da plate, možda i više nego do sad. Vidimo da se odustaje i od javnih investicija. Prošle godine je realizovano samo 17 odsto od planiranog. Više niko ne spominje novi most na Savi, nije završena autobuska stanica, nije spojen most na Adi sa Rakovicom, Beograd još nema funkcionalnu luku, kupuju se samo kineski i turski autobusi – kaže Nikola Jovanović.

Šapić izvlači novac iz gradskog budžeta za svoje populističke propagandne trikove. Novac iz svih budžeta – republičkog, pokrajinskog, gradskih i opštinskih – izvlače i ostali Vučićevi saradnici i, naročito, mediji pod njegovom kontrolom. Šta misli o zahtevu sto hiljada građana, koji svakog vikenda protestuju protiv nasilja, da se oduzmu nacionalne frekvencije televizijama Pink i Hepi, kao i da se zabrani rad štampanim blatoidima SNS-a, Vučić je pokazao na najkonkretniji način. Televizija Informer je dobila dozvolu za emitovanje preko kablovskih operatera, a režimske novine dobijaju subvencije za širenje laži, uvreda i pretnji. U poslednjih nekoliko nedelja vlast je dodelila više od 10 miliona dinara podobnim novinama. Informerov internet tim je dobio 200.000 dinara iz budžeta Novog Sada i 300.000 iz Pančeva. Večernje novosti su dobile 500.000 iz Novog Sada i po 800.000 iz Pančeva i Subotice. Dnevni list Alo, iza koga stoji ministar Siniša Mali, dobio je iz novosadske kase 1,5 milion dinara, čak 1,7 miliona dinara iz Subotice i samo 250.000 iz opštine Kovin. Opština Kovin je dala 200.000 i portalu Republika, odnosno blatoidu Srpskom telegrafu. Kurir je dobio milion dinara iz Novog Sada. To je samo delić kolača, kojim naprednjačka vlast nagrađuje medije preko kojih širi laži, mržnju i prostakluk.

Đorđe Pavićević, narodni poslanik iz redova Zeleno-levog kluba, na poslednjoj sednici Skupštine postavio je pitanje Ministarstvu finansija, Poreskoj upravi i REM-u u vezi sa poreskim dugovima preduzeća koja su povezana sa Željkom Mitrovićem.

– Ispostavilo se da je 2012, 2013, 2014, 2015, 2016, 2019, 2021. i 2022. godine, koliko su dostupni podaci, firmama Željka Mitrovića reprogramiran dug, poslednji put 2021. godine, od 1,57 milijardi dinara. Nisu poznati uslovi pod kojima se odlaže naplata ili se reprogramiraju dugovi Mitrovićevih firmi. Poreska uprava je odbila da da infomacije o tome. Od Ministarstva finansija i Poreske uprave tražim odgovor na pitanje koliko novca od 2012. godine do danas duguje Željko Mitrović. Da li svi mi finansiramo ovu bahatost, koju gledamo na televiziji Pink. Slično pitanje postavljam predsednici Saveta REM-a. Naime, u martu prošle godine je Savet REM-a odložio i reprogramirao dugove „Pink Medija Grupe“ prema REM-u. Znači, ne prema državi, nego prema REM-u. To znači da Pink, pored toga što nije ispunjavao uslove iz elaborata, što je kršio procedure i zakone, nije ni plaćao finansijske obaveze prema REM-u. To je bilo u martu prošle godine, a krajem jula je REM dodelio nacionalnu frekvenciju Pinku. Da li to znači da Pink možda besplatno koristi tu frekvenciju ili plaća onda kada i koliko može? – pitao je narodni poslanik Pavićević, a odgovor će dobiti uvredama u emisijama Jovane Jeremić, Verice Bradić, Predraga Sarape i drugih Vučićevih i Mitrovićevih satrapa.

Lako je Mitroviću da odlaže plaćanje dugovanja ili da dobija povoljne uslove za reprogram dugova. Vučić nije te sreće, bar ne kad su u pitanju poverioci sa Dalekog istoka. Kao što je Magazin Tabloid pisao u februaru, Srbija ove godine mora da otplati oko četiri milijarde evra dugova prema kineskim bankama i fondovima. Poslednji pokušaji da se od Kineza isprosjači odlaganje ili reprogram dugova propali su pre nekoliko dana. Vlada Srbije je tražila ustupke za prispele rate iz dva investiciona kredita i obaveze prema Export Import Bank of China, koje iznose 2,26 milijardi evra. Srbija je iz te banke uzela 4,3 milijarde evra. Deo je otplaćen, a deo je na čekanju, pošto novac još nije povučen s kreditne linije. (Novac iz tog kredita nije povučen za izgradnju pruge od Novog Sada do Mađarske, a Srbija već duguje 369 miliona evra.) Samo za otplatu glavnice kredita u toj banci Srbija mora da obezbedi 128 miliona evra do kraja ove godine, a početkom sledeće još jedna rata od 706 miliona evra. Kinezi su, naravno, odbili molbu za reprogramiranje dugova.

Kad su ga odbili kineski „čelični prijatelji“, Vučić je pomoć zatražio u Evropskoj uniji, i to preko luksemburškog premijera Gzavijea Betela. Iako birokrate iz Brisela podržavaju svakoga ko prekida saradnju s Kinom, ne treba očekivati da će uslovi za njihove kredite biti povoljniji. Naprotiv, za razliku od Kine, Evropska unija osim novca traži i političke usluge. Vučić će pristati na sve, samo da zakrpi rupe u budžetu, koje su nastale njegovim upadima. Otkad je na vlasti, Vučić je uzimao preskupe i nepotrebne kredite za iste takve infrastrukturne projekte. Proviziju je uzimao za sebe, kao i poslove za svoje i ortačke firme. Dugove će ionako otplaćivati sledeće generacije. Konkretno, rok za otplatu kredita Export Import Bank of China ističe 2039. godine. Ako bude imao sreće, Vučić će do tada odležati skoro polovinu zatvorske kazne, koja ga čeka zbog svih zločina koje je izvršio u poslednjih 11 godina.

Pošto je njegov boravak na slobodi oročen boravkom na vlasti, Vučić ne sme da zaustavi piramidalni mehanizam na kome se zasniva njegova, odnosno državna ekonomska politika. Od Evropske unije traži kredit kojim će otplatiti prispele rate kredita koje je ranije uzimao od Kineza. Evropljanima obećava da će smanjiti, a potom i prekinuti poslovnu i finansijsku saradnju sa Kinom. Istovremeno, od Kineza očekuje da mu odobre kredite za dva velika projekta. Prvo za izgradnju beogradske obilaznice od Bubanj potoka do Pančeva, što podrazumeva i izgradnju mosta preko Dunava, za šta je potrebno 680 miliona evra. Drugi kredit, od 149 miliona evra, namenjen je za izgradnju obilaznice oko Novog Sada. S obzirom da Srbija već duguje, samo prema kineskim bankama i fondovima, oko 15 milijardi evra, jasno je da ne može da servisira tolike obaveze.

Cenu Vučićeve ekonomske politike, zasnovane na avanturizmu i parazitiranju, plaćaju građani. Inflacija je smanjila kupovnu moć, pa je ove godine došlo do dramatičnog pada prometa robe na malo, što je izazvalo realan pad PDV-a za više od 20 odsto. Po sistemu spojenih posuda, pad PDV-a doveo je do manjih budžetskih prihoda, a to je izazvalo smanjenje državnih investicija i subvencija, pa i pad proizvodnje od čak 22,4 u odnosu na april prošle godine. Na kraju, to je dovelo do povećanja javnog duga, koji je, samo u poslednjih šest meseci, porastao za više od tri milijarde evra.

Vučić, ipak, ne dozvoljava da istinite činjenice utiču na njegovu fabriku laži. U toj fabrici proizvedena je budalaština o tome kako pad prodaje nije izazvan inflacijom, povećanjem cena i smanjenjem prihoda, nego namerom građana da štede. U njegovom poimanju sveta oko sebe, ljudi ne žele da kupuju meso, mleko i druge životne namirnice zato da bi uštedeli pare. Ista „logika“ stvorila je i marketinški trik u kome se povećanje plata i penzija od 10 odsto predstavlja kao adekvatan odgovor na inflaciju od 15,1 odsto.

U sve češćim nastupima depresije, Vučić i javno priznaje da zna kako će skončati. Zato ne brine za budućnost, zna da je nema. To je njegov privatni problem. Istovremeno, upravo je on najveći državni i nacionalni problem. Vučić je nulti pacijent, koji je svoje mentalne poremećaje preneo na celo društvo. Bolest se raširila i metastazirala do ovog nivoa, u kome su teško oštećene sve državne insitucije i svi slojevi društva.

Sad, kad je dogorelo, Vučić i njegovi najbliži saradnici žele da podele odgovornost. Vučić je prvi to pomenuo istog dana kad se desio masakr u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. „Moramo da analiziramo uzroke ove tragedije, za koju smo svi odgovorni“, rekao je tada Vučić. Pa, neće biti da istu odgovornost imaju dželati i žrtve. Za sve zlo koje je zadesilo Srbiju najveću odgovornost snosi onaj ko ima najveći udeo u vlasti. Kad dođe vreme za utvrđivanje krivice, Vučić neće moći da se izvlači ni na psihička oboljenja. Ne treba mu ni zaboraviti ni oprostiti što je, glumeći ludilo, opljačkao javne resurse i privatnu imovinu, izvršio veleizdaju Kosova i Metohije, napunio groblja, ali i svoje džepove, sefove i račune.

Stanje u Srbiji je dijagnostifikovano, zna se i terapija, koja mora početi oslobođenjem od Vučićeve diktature, ali oporavak je neizvestan. Niko ne može ni da pretpostavi koliko će državi i narodu biti potrebno vremena da se oporavi od bolesti, kojom ih je zarazio nulti pacijent. No, za početak treba staviti ljutu travu na ljutu ranu, odnosno uplakanog psihopatu u ustanovu zatvorenog tipa.