Stav

Urušavanje trulog sistema

Srbiji treba demokratska vlast koja će težiti kompromisu oko Kosova, ali neće pristati na kosovsku kapitulaciju, te će biti garant opstanka RS i srpskog naroda u Crnoj Gori. Oko raznih stvari sa SAD, da to ponovim, možemo da se dogovaramo, ali ne oko toga. U protivnom, nije bitno da li nas u propast vodi Vučić ili neko drugi

Piše: Dragomir Anđelković

Šta Amerikanci žele? Da priznamo Kosovo, a do tada da se prema njemu bezrezervno odnosimo kao da je država, kako je od 1973. Zapadna Nemačka činila u odnosu na Istočnu. Ostatak Srbije da odustane od vojne neutralnosti. Republika Srpska da bude svedena na nivo jurisdikcija koji malo prevazilazi sadašnje muslimansko-hrvatske kantone, dok bi BiH kao i Srbija,bila uvučena u Severnoatlantski pakt. Podrazumeva se radikalno distanciranje od Rusije, tj. uvođenje sankcija istoj. Kada se radi o Crnoj Gori, u duhu stare austrijske i engleske ideje o odsecanju Srbije od more, neprihvatljivo je bilo kakvo veće zbližavanje Beograda i Podgorice.

Kako bi sve to bilo realizovano, Srbija mora da bude do kraja pokorena. Ona već sada ima vlast za koju je Nedić oličenje nacionalne posvećenosti. Taj naš general, osuđen od strane zločinačkog režima J. B. Tita, koji se nevoljno našao na čelu tek donekle autonomne srpske uprave tokom nemačke okupacije, pokušavao je da spase što više srpskih interesa. Vučić, naprotiv, njima trguje. Daje ih kako bi nastavio da vlada, ali to čini na način koji ga, bar je tako donedavno mislio, neće ugroziti. Srpsko društvo i dalje nije pokoreno, ma koliko ova i prethodna vlast bile sklone kvislinškoj pokornosti. Amerikancima je to u nekim fazama bilo dovoljno, ali od kada je počeo sukob u Ukrajini nije.

Žele pre njegovog okončanja da definitvno urede ono što smatraju svojim dvorištem. Njihov problem je već pomenut: sa tim se ne slaže ogromna većina Srba. Sva ispitivanja stavova građana Srbije pokazuju da je tri četvrtine njih više-manje nacionalno opredeljeno. Stoga je sadašnji „naš“ vladar, sa pozersko patriotskim imidžem, podržan da dođe na vlast. Procenjeno je da može da uradi ono što činioci ideološki bliži Zapadu nisu u stanju. Verovalo se da Vučić, kome su ubeđenja obična maska, ima potencijal da skuva srpske žabe, a one, pre nego što bude kasno da iskoče iz lonca i išta promene, neće shvatiti šta čini.

Tako je umnogome i bilo, ali pre nego što je obavio posao do kraja, eksplodiralo je nezadovoljstvo. Oko Kosova je napravio užasne ustupke ali nije uspeo da nam promeni nacionalni kod. Građani protestuju zbog opšte nenormalnosti u našem sistemu, ali nisu ravnodušni prema nacionalnoj sudbini. Zato su Hil i Eskobar zabrinuti. Što se tiče prozapadne opozicije, ona bi jednim delom uradila sve što i Vučić kada bi bila na vlasti, ali je ne drži. Stoga, koliko god da je spremna da klima glavom kada je pozovu u ambasadu koja oličava postmodernu okupaciju, ipak ne namerava da stane u delovanju protiv Vučića, sada kada vidi da mu klecaju kolena. Šta god Amerikanci govorili i obećavali, svi u Srbiji dobro znaju da je njima najvažnije da što pre okončaju otmicu Kosova, a kada će jedna vlast pasti a druga je zameniti, mnogo manje im je bitno.

Oni su svesni kakva im je reputacija te da načelnim obećanjima ništa ne mogu da postignu, a bitno im je da narod nestane sa ulica. Dok je tu neće biti dogovorenih završnih koraka u cilju faktičkog priznanja Kosova. Zato već neko vreme pokušavaju da nateraju Vučića na ustupke, koji bi omogućili sklapanje „pakta“ između njega i dela tzv. prozapadne opozicije. Što se tiče većine faktora, navodno, patriotske opozicije, oni nisu u igri. Ne zbog „patriotizma“ već zato što ih Vučić toliko kontroliše da sa njima nema potrebe trgovati. U pitanju su „maratonci“ koji po zadatku, pred kosovske pregovore ili radi neutralisanja narodnih protesta, aktiviraju svoj „patriotski“ krematorijum na mig sa Andrićevog venca.

Za razliku od njih, oni koji od Vučića ne zavise – što ne znači da nisu povremeno sa njim pravili kombinacije – a sada ga na ulicama Beograda i preko medija na koje imaju uticaj ozbiljno ugrožavaju, predviđeni su da učestvuju u američkoj igri za vlast. Nije više nikakva tajna da im se nudi hitno organizovanje fer beogradskih izbora – što znači da bi bez muljanja SNS i SPS izgubili vlast – te promene na nivou REM-a i RTS-a. Na stolu je i širi medijski dogovor – uključujući i iznalaženje načina za vanrednu dodelu jedne nacionalne frekvencije – te vraćanje nekih od režimskih TV stanica na model isključive zabave, koji je postojao pre njihovog uključivanja u (dez)informativnu sferu.

Tako bi opozicija na koju se računa, dobila prilično parče medijskog uticaja i lokalne vlasti, kao i osnov da očekuje (usled sređivanja izbornih spiskova uz učešće zapadnih predstavnika i njihovo ozbiljno angažovanje u kontroli izbornog procesa) da u njoj ubrzo participira na centralnom nivou. No, ako na sve to ne pristane, već istraje u protestima, od jeseni će američka ponuda biti veća. Oni koji sa dilerima neokolonijalne demokratije imaju kontakt, tvrde da pominju ekspertsko-političku vladu. Neki ljudi bliski opoziciji bili bi u svojstvu „nezavisnih“ stručnjaka uključeni u sadašnji kabinet iz koga bi bili isključeni pojedini najomraženiji Vučićevi izvršioci. Rok za organizovanje vanrednih izbora bio bi skraćen. Ali pre njih, uz podršku SNS i prateće ekipe, kao i prozapadne tada već polovično opozicije, bila bi organizovana donatorska konferencija predviđena Ohridskim sporazumom. Ona podrazumeva zvanično potpisivanje Francusko-nemačkog plana. U igri je i sporazum o američkom i EU protektoratu nad severom Kosova. Ostalo što Vašington želi, bilo bi ostavljeno novoj vladi.

Zbog toga da Kosovo dobiju odmah a ostalo malo kasnije, SAD prave čitavu konstrukciju. Ali i dalje prepoznaju niz prepreka. Vučić se nije odmah pomirio sa tim da postane Đukanović. Tako je, srećom, propustio najpogodniji trenutak za sprovođenje američkog nauma. Nije on bio daleko od toga da opisano svari, ali drugačije stvari stoje sa klanovima sa kojima je tesno povezan. Njima treba više vremena da se prilagode okolnostima koje dolaze. Kada se radi o opoziciji koja ga sada ugrožava, tu nisu svi spremni na dil sa Vučićem i Amerikancima. Konačno, tu je i narod koji protestuje, želeći totalno urušavanje trulog sistema, a ne dogovor koji „Aci Srbinu“ omogućava da još neko vreme zadrži značajnu ulogu. Ti građani, ako se osete iznevereno, ruše čitav plan. Bez njihovog značajnog učešća na gradskim i republičkim izborima, oni za koje se očekuje da će glasati neće dobro proći, što ugrožava predviđenu podelu vlasti. Još gore stoje stvari ako nastave da protestuju. To sve dobro shvataju i političari koji bi načelno pristali na američku ponudu. Otuda oklevaju da je u praksi prihvate.

Dobro je što je tako. Srbiji treba nova vlast koja će, bar u nekoj meri, biti u skladu sa nacionalnim opredeljenjima većine građana. Možda su sa postmodernim okupatorima neizbežni neki dogovori jer aždaja se mora nahraniti da bi nas ostavila na miru, ali oni ne smeju da budu totalno na štetu naših interesa. Kako je neko svojevremeno rekao patrijarhu Germanu – koji je bio prinuđen da kolaborira sa titoističkim režimom – razumem da moramo da se dovijamo, ali nadam se da uvek imate u vidu da svrha toga treba da bude da naša Crkva i narod opstanu, a ne da brže propadnu. Tako je i danas. Zato je kulminacija i eskalacija protesta sve do pasivnog otpora, najbolje što može da nam se desi!

Glas naroda je glas Boga! Građani traže da se nepokolebljivo ide napred do urušavanja Vučićevog režima. Da li je to brzo realno, ne znam, ali nije nerealno da se na tome insistira. Pa ćemo videti kako ćemo, ali bar nam u celini neće skrojiti sudbinu oni koji su na nas izvršili agresiju 1999. A da bi iz bastiona vlasti i bez njih bio izbačen Vučić, faktori koji su iz opozicije stvarno protiv njega ali imaju geopolitičke ideje koje nisu po meri većine Srba, morali bi da shvate da im trebaju neki, uslovno rečeno, Koštunica i DSS. Naravno, onaj koji je nekada postojao. Tome bi mogli donekle da se približe ako bi iskreno podržali patriotske organizacije koje sa njima sada korektno sarađuju. Najborbenije među njima su, koliko znam, one koje predvode Parović i Šarović. Na tom temelju bi brzo mogao da bude stvoren pokret koji bi, ruku pod ruku sa prozapadnim partijama, ali na pozicijama drugačijeg nacionalnog i geopolitičkog kursa, vodio borbu za zamenu sadašnjeg režima demokratskom vlašću.

Ali i to nije dovoljno. Prema svecu i tropar, a prema narodu opozicija koja se bori za vlast. Neophodna je iz tog razloga i otvorenost za sve druge činioce koji se nedvosmisleno, sa nacionalnog stanovišta, opredele protiv Vučića. To je sada u opoziciji vododelnica. Ko se jasno odluči da više ne trči lažno patriotski maraton u interesu vlasti, već da na nju svim silama udari, trebalo bi da bude prihvaćen. Većina onih koji se sada predstavljaju kao nosioci državotvorne ideje, neće moći da se otrgnu od svojih sadašnjih gospodara, ali ne znači da su svi iz tog kruga pod njihovom dubinskom kontrolom. Ako konkretnim potezima pokažu da je tako, važno je biti prema njima otvoren. Ne zbog njih, već radi neophodne kakve-takve nacionalno-konceptualne podudarnosti Srbije, sa političkim činiocima koji treba da do promena dovedu.

Samo tako se stvara realan osnov za zamenu sadašnje izdajničke i kriminalizovane vlasti, a da se ne dobije nova, koja sa nacionalnog stanovišta ne bi bila ništa bolja. Srbiji treba demokratska vlast koja će težiti kompromisu oko Kosova, ali neće pristati na kosovsku kapitulaciju, te će biti garant opstanka RS i srpskog naroda u Crnoj Gori. Oko raznih stvari sa SAD, da to ponovim, možemo da se dogovaramo, ali ne oko toga. U protivnom, nije bitno da li nas u propast vodi Vučić ili neko drugi. Lično, koliko god da sam sada protiv njega, bio bi jednako i protiv svakog drugog ko je spreman da nastavi da ide nacionalno destruktivnim putem. Slično misle mnogi građani koji protestuju. Ali ne mora sve da ode u lošem pravcu, ako oni koji sada usmeravaju opštenarodne proteste shvate kakav je njihov istinski karakter i u skladu sa tim budu spremni da postupe. Većinska Srbija neće da prihvatiti nacionalni sunovrat. Ako se to ne uvaži, neće se stići do održivih promena na čelu države i njene stabilnosti!