Sad mi je drago što je vlada SAD ignorisala moj projekat o novom oružju. Ono bi verovatno bilo iskorišćeno protiv SSSR-a, stoji u knjizi memoara Nikole Tesle „Ja mogu objasniti mnogo“
Donosimo posrbljene odlomke iz knjige memoara Nikole Tesle „Ja mogu objasniti mnogo“, objavljene 2017. godine u Rusiji. Knjigu je priredio Stevan Jovanović, koji u predgovoru za sebe kaže da je novinar i dalji rođak Nikole Tesle. Priređivač kratko opisuje i kako je došao do ovih dnevnika: budući da je po majci (Sofija Mandić, rođ. Budisavljević) rođak i Jovanke Budisavljević, supruge Josipa Broza, on je preko nje 2011. godine stupio u kontakt sa Patricijom Nikson, ćerkom bivšeg predsednika SAD Ričarda, a onda došao i do Teslinog arhiva u FBI. Jovanović tvrdi da je dobio prava na objavljivanje dnevnika (koje je Tesla „počeo da piše na osamdeseti rođendan, a završio neposredno pre smrti“) a onda potpisuje ugovor sa „jednim od uglednih izdavača u Beogradu“.
Ta izdavačka kuća propada, ali prava za Tesline memoare za zemlje bivše SFRJ ostaju kod nje. To je razlog, tvrdi Jovanović, što se knjiga prvo objavljuje na ruskom (moskovska izdavačka kuća „Jauza“) i u prevodu.
Iz ovog kratkog uvoda jasno je da se ne može garantovati da su Teslini memoari autentični, posebno imajući u vidu stavove koje su u njima izneti, pa ovaj prilog donosimo sa tom napomenom.
Primedbe u zagradi napisao je Matija Malešević, koji je tekst posrbio i priredio.
Često žalim što sam u ono vreme izabrao Sjedinjene Države umesto Rusije (Tesla je u Njujork došao 6. 7. 1884. – nap. MM). Tada nije postojala neka razlika. U međuvremenu, pojavom SSSR-a sve se kardinalno izmenilo, on se sada bitno razlikuje od ostatka sveta. U novinama ga polivaju govnima, međutim oni koji dolaze odatle govore neverovatne stvari. Mene je najviše zaintrigirao sovjetski sistem nauke. Njihovim naučnicima obezbeđena je plata i neophodni uslovi za rad.
Oslobođeni su dnevnih obaveza, skoncentrisani isključivo na nauku. Ne moraju razmišljati ko će ih finansirati. Kad je iza tebe država, socijalistička država, a ne bogataš koji se svakog trenutka može predomisliti – to je pouzdano. Često razmišljam kako bih otišao u SSSR, samo da sam 15-20 godina mlađi. Imao sam priliku da odem u Moskvu, imam je i sada, ali previše sam star za tako veliki korak. Pored toga, ne mogu da ostavim započeti posao, što bi mogao da postane jedno od mojih najvećih otkrića.
Moj život ovih dana pomalo podseća na život sovjetskih naučnika, jer moje eksperimente finansira država. Međutim, zbog velikog pritiska da se stvar što pre završi, nisam spokojan i nemam preko potrebnu nezavisnost. Ven ne razume ili ne želi da razume da s našim eksperimentima treba ići postepeno.
On umišlja da je teleportacija vojnog broda iz San Franciska u Boston moguća bez temeljnih proračuna i ispitivanja. (Na kraju Tesla nije uzeo učešće u tzv. Filadelfijskom eksperimentu jer nije hteo da rizikuje živote američkih vojnika – nap. MM.)
Pažljivo pratim situaciju u Rusiji. Trudim se da dođem do svedočanstava od očevidaca, a ne iz novina koje lažu bez prestanka. Odobravam rusku revoluciju jer je na šestini zemljine površine proglasila princip poštenja. P
red Sovjetskim Savezom nalaze se neverovatna iskušenja ali je država spremna da ih prevaziđe. Rusima se posrećilo – oni imaju socijalizam i Staljina. Srećan narod sa mudrim vođom. Zavidim Rusima i žalim svoje sunarodnike kojima upravljaju tri slučajna čoveka (posle atentata na Aleksandra tročlano namesništvo preuzelo je ulogu kralja – nap. MM). Samo pod rukovodstvom mudrog i jakog vođe narod je sposoban za podvige.
Da mogu da vratim vreme pola veka unazad ne bih razmišljao ni sekunde, otišao bih u Moskvu, a Bečelora i Edisona poslao dođavola. U svojoj nevelikoj biblioteci na vidnom mestu držim zbornik tekstova o Oktobarskoj revoluciji koji mi je poklonio Skvirski (sovjetski ambasador u Sjedinjenim Državama – nap. MM).
Često se vraćam zborniku i sa simpatijama razmišljam o državi koju ne mogu da posetim. Starost ima mnogo prednosti ali i dva nedostatka – slabo zdravlje i razmišljanje u duhu: „Ovo nikada neću uspeti“. Da imam decu ili unuke verovatno bih se, radi njihove sreće, odlučio za odlazak u SSSR. Sam da idem, u ovim godinama, neću. Sećam se da sam jednom prilikom rekao Skvirskom: „Nema smisla stare kosti prevoziti preko okeana. Seliti se treba dok si mlad kako bi nova otadžbina imala što više koristi. Moj odlazak u SSSR predstavljao bi za vas samo teret“.
Osnovni deo mog arhiva koji se tiče „Svetskog sistema“ dao sam Skvirskom. U Sjedinjenim Državama i Evropi ovaj projekat je nemoguće ostvariti zato što u njega niko neće da investira. Jako mi je krivo kad se prisetim da sam pretrpeo poraz bukvalno na pragu pobede. Nedostajalo mi je svega 20 odsto novca koje je već bilo potrošeno na projekat. Jedna petina! O „Svetskom sistemu“ pisaću kasnije.
Ovde samo hoću da napomenem da sam arhiv predao Sovjetskom Savez jer je to jedino mesto gde je moguće ostvariti ovaj projekat. Skvirski mi nije dao nikakve garantije jer nije kompetentan, ali mi je obećao da će moj arhiv biti podrobno izučen, što mi je davalo utehu.
Bilo koji naučnik koji se upozna s mojim arhivom shvatiće da „Svetski sistem“ nije utopijska glupost izlapelog starca već logično konstruisan i proračunat projekat na dobrobit celog čovečanstva. Uveren sam da će se za ovaj projekat u SSSR-u naći finansije. (Reč je o projektu bežičnog prenosa energije koji bi čovečanstvu podario besplatnu energiju – nap. MM.)
Ništa mi nije žao ako ide na korist sovjetskom narodu. Sa druge strane, sve predloge o saradnji koji su dolazili od strane Nemaca kategorički sam odbijao. Zadivila me je njihova upornost koja ne proističe iz snage karaktera već iz tvrdoglavosti. Vrlo dobro znam šta predstavlja savremena Nemačka.
Dovoljno je poslušati Alberta Ajnštajna i njegove motive za emigraciju. Možemo da se ne slažemo oko pitanja koja se tiču nauke, ali ne i politike. Nemačko-japanski pakt protiv SSSR-a izaziva zabrinutost. Međutim, uveren sam da ni jedna sila na ovom svetu ne može da pobedi Sovjetski Savez. Kad nisu mogli odmah posle Revolucije da svrgnu novi režim u Moskvi, neće moći ni sad.
Dok radim na projektu sa Venom dobro znam u kakve svrhe će se koristiti dobijeni rezultati. Moja najznačajnija otkrića korišćena su u prvom redu od strane vojne industrije. Meni se to nikada nije sviđalo zato što sam po prirodi miroljubiv čovek i protivnik svakog rata. Pre mnogo godina bio sam prinuđen da se skrivam od poziva u austrijsku vojsku. To sam uradio iz principa, a ne iz straha.
Sama pomisao na ubistvo za mene je odvratna. Samo vanredna situacija, kao npr. odbrana otadžbine, mogla bi me naterati da uzmem pušku u ruke i pucam u druge ljude. Da branim Austrougarsku koja nas je godinama ugnjetavala ne pada mi na pamet. Ne stidim se što radim za Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država.
Pre ili kasnije američka vojska će morati da se suprotstavi Hitleru zato što takvog gada može poraziti samo zajednička akcija ujedinjenog sveta. Uveren sam da će uskoro buknuti novi svetski rat i da će ga pokrenuti Nemci, baš kao i prošli put. Nesrećni dvadeseti vek! Toliko smo nade polagali u njega, a on je toliko bede doneo čovečanstvu i tek će doneti. Jedina pozitivna stvar u ovom veku je ruska revolucija i stvaranje Sovjetskog Saveza. Vrlo dobro pamtim prognoze iz 1918. godine. U početku su svi govorili da boljševici neće ostati u vlasti duže od par meseci. Kasnije, meseci su se pretvorili u godine.
Prošlo je dvadeset godina, a boljševici su i dalje na vlasti! Dvadeset godina! Na početku ceo svet je okrenuo leđa revolucionarima, sad ih priznaje i sarađuje sa njima. Bilo bi mi jako drago kad bi Staljin posetio Sjedinjene Države. Imam veliku želju da ga vidim, ali mi zdravlje mi ne dozvoljava da krenem na tako daleko putovanje.
Nakon napada Nemačke na SSSR ponovo sam poslao dokumenta u Moskvu (reč je o projektu „Zrak smrti“ – nap. MM). Dobio sam još jedno pismo zahvalnosti od SSSR-a i obećanje da će dokumenti biti izučeni. Problem je u tome što su moja otkrića toliko neobična, da drugi naučnici jednostavno ne mogu da ih razumeju.
Bez lažne skromnosti, ona su bar sto godina ispred vremena u kome obitava savremena nauka. Posle demonstracije eksperimenta svi bi se uverili da sam u pravu. Međutim, najprostiji eksperiment za ovaj projekta prevazilazi moje finansijske mogućnosti.
Osim toga za eksperiment mi je potreban veliki prostor, po mogućnosti vojni poligon i desetak jedinica opremljenih vojnom tehnikom. Sve ovo je moguće samo u slučaju podrške nekog iz ministarstva. Odlično razumem kako se osećao Kopernik kada je pokušao savremenicima da predstavi heliocentrični sistem.
Moguće da bi me razumeli Nemci, ali sa njima nikada ne bih sarađivao. Predloge iz Berlina uvek sam odbijao bez razmišljanja. Među Austrijancima i Nemcima ne postoji razlika, oni u jednakoj meri uživaju u ugnjetavanju drugih naroda.
Sam fakt o nemačkim naučnicima i intelektualcima koji su u potpunosti podređeni volji sumanutog Hitlera dovoljno govori o Nemcima. Razumem ih, očarala ih je ideja vladavine svetom koju propagira Hitler. U svojoj imperiji Austrijanci su se međusobno tretirali kao ljudi, drugi narodi za njih su bili samo prašina pod nogama. Dok sam živeo tamo svakodnevno su mi napominjali na ovaj ili onaj način da sam Srbin.
Već dvadeset godina sovjetskim naučnicima redovno šaljem svoje ideje. Međutim, osim pisama zahvalnosti nikada nisam dobio konkretan odgovor. Moguće je da je rukovodstvo SSSR-a zauzeto, između ostalog i trenutnim ratnim stanjem, pa nema dovoljno resursa da se posveti mojim dokumentima.
Moguće da su ljuti zbog moje sumnje u lenjinski plan elektrifikacije. Tada je stvarno izgledalo nemoguće da posle svetskog, a kasnije i građanskog rata, razorena država kakva je bila Rusija za samo 10 godina izgradi 30 snažnih hidroelektrana.
Kasnije sam priznao da sam se prevario i zamolio Skvirskog da lično preda Staljinu moje pismo izvinjenja. On me je uveravao da je sve u redu i govorio: „Plan je bio toliko fantastičan da čak ni Herbert Vels nije verovao u njega“. Stid me je što tada nisam poverovao Lenjinu. Svaki put kada neko ne veruje mojim idejama setim se lenjinskog plana elektrifikacije.
Naši vojnici još jednom su pokazali ko je gazda na svojoj rodnoj zemlji. Drago mi je bilo kada sam to čuo. (Nikola Tesla bez sumnje ima u vidu Narodnooslobodilačku borbu u Bosanskoj krajini od jula do avgusta iste godine. Konkretna beleška uneta je u dnevnik 1.9. 1942. – nap. MM.) Međutim, krivo mi je što moji sunarodnici ne mogu da se objedine u borbi protiv opšteg neprijatelja. U trenucima okupacije otadžbine protivrečnosti se moraju držati po strani.
Na konferenciji u Moskvi (od 12. do 17. avgusta 1942. – nap. MM) Čerčil je odložio otvaranje zapadnog fronta u Evropi za sledeću godinu. Tipično britanska pozicija, sačekati pogodan trenutak, a onda prisvojiti „najveći deo kolača“.
Ovog puta Čerčilov plan neće se ostvariti. SSSR je već odavno dokazao svetu svoju veličinu i dokazaće je još jednom. Hariman je na konferenciji bio u pozadini, što savršeno oslikava trenutnu politiku Sjedinjenih Država. Sve češće se pitam da li je vlada Sjedinjenih Država uopšte zainteresovana da uništi Sile Osovine ili da maksimalno oslabi SSSR. Prokleta licemerna diplomatija. Zar nije svima jasno – što pre ujedinjen svet krene na Hitlera i njegove saveznike, to će oni pre biti uništeni. Moji sunarodnici u neverovatno teškim uslovima ratuju protiv neprijatelja, a Čerčil odlaže pomoć SSSR za sledeću godinu. Lako je političarima da sede skrštenih ruku mesecima, čak i godinama. Oni nisu svesni koliko ljudi gine u ratu svakog minuta.
Sad mi je drago što je vlada Sjedinjenih Država ignorisala moj projekat o novom oružju. Ono bi verovatno bilo iskorišćeno ne protiv Hitlera, već protiv SSSR. Hitler je samo konkurent za svetsku dominaciju. SSSR je nešto mnogo više. SSSR je drugi svet, država koja svojim postojanjem dokazuje čovečanstvu da je moguće izgraditi svet na savršeno novim principima.
Po tome kako se ovde odnose prema komunistima, jasno je koliko ih se plaše. Zbog kontakata sa sovjetskim građanima već tri puta sam imao razgovore sa FBI. Oni meni ništa ne mogu, ali svejedno ostavljaju neprijatan utisak. Ja, slobodan građanin države koja sebe predstavlja kao perjanicu slobode, prinuđen sam da govorim s nepoznatim ljudima o stvarima koje ne zahtevaju nikakvo objašnjenje.
Sa mnom su razgovarali kao sa špijunom. Treći put kad su me pozvali oterao sam ih dođavola i u njihovom prisustvu pozvao Vena sa molbom da ubuduće poštede moj nervni sistem od izlišnih stresova. U to vreme radio sam s njim na projektu, tako da je bio izuzetno zainteresovan da ostanem spokojan. Trenutno radim na poboljšanju radio veze. Voleo bih da mogu da obradujem naše vojnike i predam poklon do Božića.
Šta Srbin može da očekuje u Sjedinjenim Državama? Samo nerazumevanje. Teško je živeti u svetu gde je reč čast i dostojanstvo zamenjena rečju dolar. Veći deo života proveo sam u Sjedinjenim Državama ali se nisam osećao „svoj na svome“.
Ne negiram niti umanjujem veličinu Sjedinjenih Država, samo konstatujem da to nije država u kojoj bih hteo da živim. Sada je kasno da menjam svoj život koji se privodi kraju. Konstatujem samo fakt i sa žalošću se prisećam reči Bečelora koje su me navele da odem u Ameriku. U svom životu napravio sam dve nepopravljive greške: odlučio se da budem usamljen i otišao u Ameriku umesto Rusije. Promeniti ništa ne mogu ali priznati grešku, nikad nije kasno.
U mladosti nisam verovao u Boga. Zbog svog ateizma osećao sam se kao crna ovca u porodici sveštenika. Na moje veliko iznenađenje, otac se nije ljutio na mene kad sam mu rekao da ne želim da krenem njegovim stopama. Čudno me je pogledao i rekao: „Prava vera dolazi kroz sumnju. Sumnja – to su iskušenja kroz koja svako mora proći da bi zadobio čvrstu veru.“
Bilo mi je potrebno 40 godina da shvatim da Bog postoji. Svaka tajna koju sam odgonetnuo, svako novo otkriće približavalo me je mislima o postojanju Svevišnje zamisli, zakona nad svim zakonima. Mene po inerciji svrstavaju u nepopravljive materijaliste, ali ja već duže vreme to nisam. Pristupio sam veri kroz dugi period odricanja. Sad je moja vera čvrsta, baš onako kako je moj otac i predvideo.
Odlomci iz memoara Nikole Tesle: Ja mogu objasniti mnogo («Dnevniki. Я mogu obъяsnitь mnogoe»), Jauza-pres (OOO «Яuza-press»), Moskva 2017.
S ruskog posrbio i priredio: Matija Malešević
