Ako je verovati prošlogodišnjoj anketi, u Srbiji 47,3% građana piše latinicom, 36,2% srpskim pismom, dok 16% ispitanika kaže da podjednako koristi i jedno i drugo pismo.
Stanje srpskog jezika i pisma uopšte nije zadovoljavajuće, a mala je nada da će se popraviti. Nažalost, izgleda da to primećuju jedino oni kojima je struka srpski jezik. Čini se da oni uzalud upozoravaju ravnodušnu javnost na to da učenici na prijemnim ispitima imaju muke sa pisanom ćirilicom, a da im je još teže kada treba da sroče obično pismo ili molbu. Studenti ne znaju da napišu referat ili seminarski rad, pa plaćaju agencijama koje se time bave da to učine umesto njih.
Zabrinutost profesora ne dopire do Predsednika Srbije, predsednice Vlade i ministra prosvete: njihova pažnja usmerena je na druge oblasti, te se na ove vapaje struke ne obaziru. Još je veće zlo što ni sami građani srpske nacionalnosti ne shvataju (ili im to uopšte nije važno?) da sa gubitkom jezika i pisma gube svoja nacionalna obeležja. (Upitajte nekoga Srbina koji piše latinicom zbog čega to čini, verovatno će vam odgovoriti isto što i meni prodavac na pijaci „Tako mi lakše!“ – prim. aut.)
Ako je verovati prošlogodišnjoj anketi, u Srbiji 47,3% građana piše latinicom, 36,2% srpskim pismom, dok 16% ispitanika kaže da podjednako koristi i jedno i drugo pismo. Pošto u Srbiji ne žive samo Srbi, već i drugi narodi i narodnosti, čije pismo nije srpska ćirilica, (a u anketi nema podataka o nacionalnoj osnovi ispitanika) to se ne može sa sigurnošću zaključiti koliko je stvarno Srba koji su odbacili svoje pismo. Ipak, nije teško pretpostaviti da ih je veliki postotak.
Nije nam, međutim, neophodna anketa da se ozbiljno zabrinemo. I bez nje je očigledno da je srpsko pismo na „velikoj nizbrdici“. Dovoljno je proći našim ulicama, videti nazive prodavnica, ući u bilo koju od njih i potražiti neki proizvod na čijem su omotu naziv i ostali podaci ispisani ćirilicom. Teško da ćemo ih naći i za prste jedne ruke. Svi su ostali latiničnim pismom, sva obaveštenja u prodavnicama isto tako – kao da je neko zabranio korišćenje srpskog pisma. U knjižarama je sve manje knjiga štampanih ćirilicom, a sve više latiničnih izdanja čak i za malu decu (kako bi se ona na vreme odvikla od srpskog pisma).
Sem nekoliko televizijskih stanica, ostale uopšte ne koriste ćirilicu, među njima i sve one prorežimske koje imaju nacionalnu frekvenciju.
Ako se i ne prihvati tvrđenje da se srpsko pismo još od završetka Drugog svetskog rata smišljeno i podmuklo potiskuje, nije teško zaključiti da je sve što se sa njim dešavalo i dešava posledica velikog nemara i pokondirenosti nedovoljno obrazovanih ili onih drugih, obrazovanih, koji se stide svoga pisma, jezika, a najviše porekla. I na sve načine pokušavaju da ih zaborave i prikriju.
Sredinom prošle godine ukazao se tračak nade da se zabrinjavajuće stanje srpskog jezika i pisma popravi.
Krajem meseca jula u Beogradu su se sastali predstavnici ministarstava kulture Srbije i Republike Srpske i odredili polazne osnove za usaglašavanje zakonskih regulativa o srpskom jeziku i ćiriličnom pismu u Srbiji i Srpskoj.
Njihov zajednički stav je da su „jezik i pismo identitetsko pravo svakog naroda, pa tako i srpskog koji živi sa obe strane reke Drine“.
Zasad još nema nagoveštaja o tome koliko su predstavnici ministarstava kulture napredovali u donošenju regulativa o srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. Ne zna se, razume se, ni kada će se one pretočiti u zakon, a još manje – kada će on početi da se primenjuje.
Sve je još na veoma dugačkom štapu i ne treba biti veliki optimista. Bezbrojni su primeri dobrih zakona koji se nikako ne primenjuju jer je nekome „tako lakše“.
