Nove demokratske vlasti su ostale dosledne da suspenduju služenje vojnog roka 2010, što je bila politička odluka više usmerena ka animiranju glasačkog tela. Lično, kao neko ko je bio delom uključen u taj proces, smatram se odgovornim za tu, po mom mišljenju, problematičnu odluku.
Služenje vojnog roka u Srbiji ima dugu tradiciju, još od stvaranja stajaće aktivne vojske krajem 19. veka. Odlazak u vojsku je bio deo života i u miru i u ratu i svojevrstan osećaj obaveze i pripadnosti državi Srbiji. O tome svedoče brze i uspešne mobilizacije 1912‒1914, kada je stvoren i veliki broj prekobrojnih pukova koji su bili deo Srpske vojske. Služenje „u kadru” nastavljeno je i za vreme Kraljevine SHS ‒ Jugoslavije, ali su višenacionalni sastav i različiti pogledi na služenje „kraljeve” vojske mogli da budu nagoveštaj tragičnih događaja u Drugom svetskom ratu.
U Jugoslovenskoj (narodnoj) armiji služenje vojnog roka od prvih godina posle Drugog svetskog rata imalo je ulogu svojevrsne škole za stvaranje „novog čoveka”, kako je 1945. u svom programskom tekstu u „Borbi” naveo Milovan Đilas. U toj „armiji novog čoveka”, regruti sa svih strana Jugoslavije su decenijama dobijali različita znanja i obrazovanja: od opismenjivanja, preko privikavanja na život u kolektivu do osvajanja različitih specifičnih znanja, od kojih je dobijanje vozačke dozvole bilo posebno prestižno.
Kako je najveći deo mladih vojnika služio u drugoj republici, to je imalo i integrativni karakter za stvaranje novog (ideološkog) jugoslovenstva. Služenje vojnog roka je bilo deo odrastanja, školovanja i svojevrsne potvrde muškosti, neophodne posebno u ruralnim krajevima. Vojnik, mamin ili tatin sin, odjednom je gubio poziciju centra univerzuma svoje porodice, i postajao jedan od mnogih i jednakih u velikim vojničkim kolektivima. Izbegavanje služenja vojnog roka se smatralo skoro pa nečasnim u svim krajevima Jugoslavije.
Sistem redovnog služenja vojnog roka je počeo da se lomi u toku rata 1991‒1992, najpre napuštanjem regruta slovenačke, hrvatske, muslimanske, albanske i makedonske narodnosti. Oni nisu više prepoznavali JNA kao sopstvenu vojsku već su počeli da je smatraju agresorskom. Potom su i srpski regruti sve ređe dolazili na odsluženje vojnog roka. Rat bez jasnog cilja (sa srpske strane) i žrtve među vojnicima, učinili su da se stvori prvi talas izbeglih od vojne obaveze. Oni su iz Srbije našli utočište u inostranstvu. Sve do amnestije desetak godina kasnije, njihov broj je dostigao nekoliko desetina hiljada.
Nove demokratske vlasti su se marta 2003. susrele sa nizom problema oko popune jedinica i služenja vojnog roka. Veliki broj regruta iz urbanih sredina u ovoj fazi se opredeljivao za „civilno” služenje u raznim ustanovama, koje se često svodilo na farsu i beskorisnost. Manji broj ljudi, pogotovo iz ruralnih krajeva nastavio je da služi vojni rok na tradicionalan način. Međunarodna situacija je bila povoljna, nije bilo više naznake rata, što je učinilo da se regrutni kontingent ponovo stabilizuje.
Plan tadašnjeg rukovodstva Ministarstva odbrane i Republike Srbije, bio je da se postepenom integracijom sa NATO i očekivanim prijemom u ovu organizaciju ide prema potpunoj profesionalizaciji vojske. Srbija je primljena u NATO-ov program Partnerstvo za mir, a SAD, Velika Britanija, Norveška i Holandija postale su najveći partneri u vojnoj saradnji.
Sve ovo je obećavalo uspešnu integraciju Vojske Srbije u NATO. Prema planovima Ministarstva odbrane i Generalštaba, do ukidanja vojnog roka bi došlo u periodu posle 2010, ali uz preduslov (koji kasnije nije pominjan) da Srbija bude deo NATO i tako u okviru ove alijanse planira svoju i zajedničku odbranu. Plan profesionalizacije uključivao je i stvaranje rezerve: aktivne i pasivne, koja bi bila pozivana u godišnjim terminima u jedinice i tako obezbeđivala popunu ratne vojske.
Prelomni trenutak je bio jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti 2008, koje je uticalo na obustavljanje saradnje sa značajnim delom partnera u NATO. Proglašenje vojne neutralnosti Srbije je samo doprinelo daljem otklonu od integracija, ali je služilo i kao izgovor za odsustvo ozbiljnijeg rada na reformi vojske. Tako je profesionalizacija počela da se kreće u pogrešnom smeru. Stvaranje i redovno pozivanje rezerve je u potpunosti zapostavljeno.
Demokratske vlasti su ostale dosledne da suspenduju služenje vojnog roka 2010, što je bila politička odluka više usmerena ka animiranju glasačkog tela, a ne ka adekvatnom rešavanju popune i funkcionisanja vojske za naredne decenije i nove bezbednosne izazove. Lično, kao neko ko je bio delom uključen u taj proces, smatram se odgovornim za tu, po mom mišljenju, problematičnu odluku.
U narednoj deceniji profesionalni vojnici, umesto da se bave svojim osposobljavanjem, obukom ili mirovnim operacijama, u dobrom delu bavili su se čuvanjem i održavanjem praznih kasarni, stražarskim dužnostima, a umesto rezervista upućivani su na saniranje poplava i drugih elementarnih nepogoda. Sve to je vodilo da u toku protekle decenije vojsku napušta po više stotina profesionalnih vojnika godišnje, nezadovoljnih sopstvenim statusom.
Vraćanje služenja vojnog roka je neophodno radi stabilizacije popune Vojske Srbije. Ali reč je o teškoj političkoj odluci koja može da utiče na afinitete mlađeg glasačkog tela. Takođe, to je i zahtevan posao da se obezbedi adekvatan smeštaj i uslovi za boravak vojnika. Oni danas u civilstvu imaju daleko bolje uslove za život nego njihovi dedovi i očevi koji su bili „u Titovoj armiji”. Vraćanje vojnog roka mora da prati i adekvatna finansijska analiza, a ponajpre redefinicija u doktrinarnim dokumentima Republike Srbije, koji moraju da objasne kojim bezbednosnim izazovima se opravdava vraćanje srpskih regruta u kasarne.
* istoričar, bivši pomoćnik ministra odbrane, Dr Bojan Dimitrijević
