Migranti i kriza
Ostaje nada da su stasale neke bolje i borbenije generacije, kojima mi matori trebamo da pružimo razumevanje i podršku
Dr Miša Đurković mi je skrenuo pažnju na tekst u Politici, gde su podaci o broju rođenih na KiM netačno predstavljeni, jer su dati i brojevi o rođenima van KiM.
Ne smatram da treba da na takve netačnosti reagujem, jer, kao da je to jedina pogrešno objavljena (dez)informacija.
Međutim, poslednja rečenica u tekstu i te kako zaslužuje komentar:
Zato je važno razmišljati ne samo o ublažavanju emigracije već i o uvozu stanovništva. Retke su zemlje na svetu koje mogu da opstanu bez imigranata”, zaključuje dr Vladimir Nikitović.
Tekst je izazvao burnu reakciju, a među više od 40 komentara izdvojio bih jedan:
Radojko
(!?)Mladi su veće patriote od starijih, žele da steknu diplomu i da rade u svojoj zemlji, da pune penzioni fond, oni otvaraju nove srpske IT kompanije. Samo, oni nisu spremni da prave moralne kompromise i ne žele partijsko porobljavanje i strahovladu. Dok su nosili zastavu Srbije i klicali KiM, zapanjio ih je napad parapolicije.
Ta deca ne zaslužuju pendrek, gaženje glave čizmom i robiju u Padinjaku. To će ih oterati. Sa studentima u zatvoru i ponavljačima u Skupštini, Srbija će brzo opusteti.
Supruga mi je, krajem februara bila u hotelu u Portorožu gde su svi zaposleni iz Srbije, od menadžera do sobarica i čistačica.
Stanovnici Srbije su drugi po broju imigranata u Sloveniji, među prva tri mesta u Slovačkoj i to predstavlja, u odnosu na Nemačku, Austriju i Švajcarsku, logičan izbor: sličnost jezika, „mentaliteta“, relativna geografska bliskost Srbiji.
Izgleda da u ove dve države sličnog naziva odavno i planski razmišljaju i naseljavaju stanovnike Srbije i BiH (gde su opet Srbi sa značajnim udelom).
O čijem bismo doseljavanju u Srbiju mi mogli da razmišljamo?
Srbi, i drugi narodi bivše Jugoslavije, su od sredine šezdesetih godina prošlog veka, odlazili na privremeni rad, i većim delom trajno ostali, u Nemačku, Francusku, Austriju, Švedsku i u druge zemlje.
Kada su u njih ulazili, imali su pasoše, imali su većinom poznate biografije (sirotinjske), i brzo su se prilagođavali sredinama u koje su došli.
Sada Evropu naseljavaju neki imigranti bez ličnih dokumenata, nepoznate prošlosti i bez mnogo želje da se na bilo koji način domaćinima prilagođavaju. Naprotiv, insistiraju da im se poštuju njihova verska prava, i ona su ispred svega ostalog (želji da rade, da se prilagode…).
U Srbiji je, par dana pred poslednje izbore, poslata vojna policija u okolinu Šida jer su pljačke i nasilje imigranata koji ne mogu da uđu u Hrvatsku izmakli kontroli.
Da smo demografski opusteli, da ćemo bili lak plen nekim novim mladićima koji dolaze sa informacijom da u Srbiji stanovništvo nema mnogo ličnog naoružanja, to mi je bilo jasno do sedmojulskih demonstracija.
Međutim, demonstracija mase policajaca, i tehnike kojom raspolažu, nad pobunjenom omladinom, opovrgla je moje mišljenje: imamo i previše oružane sile.
Izašlo je saopštenje statističkog zavoda Slovenije (link), po kome je od 27.560 imigranata (u 2019.) najviše iz BiH 28%, zatim iz Srbije (14%), Nemačke (11%) i Hrvatske (9%).
Ne računajući Srbe sa bosanskim i hrvatskim pasošima to znači da je oko 3,8 hiljada Srba otišlo da živi u Sloveniju. Radi se o vojnom puku, ili o više od 1,2 hiljade porodica koje su napustile svoja sela i gradove sa juga Srbije, samo u jednog godini i samo u jednu zemlju.
Koliko će hiljada porodica nakon ovih protesta poželeti da napusti Srbiju? Najinteligentnija omladina sa povredama od pendreka, čizama, nagutana suzavca?
Ukoliko ne možemo da se izborimo za normalnu Srbiju, svako na svoj način i u skladu sa mogućnostima, onda Srbija i ne treba da postoji.
Ali, ostaje nada da su stasale neke bolje i borbenije generacije, kojima mi matori trebamo da pružimo razumevanje i podršku.
P.S. Ohrabrio me je tekst u Politici. Za početak.
