Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim, pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
Raspravljati sa komunistima je ’presipanje praznog u šuplje’. Oni zamišljaju da su tolerantni, ako dozvole kritikovanje premijere domaćeg filma ili direktora nekog voćarskog preduzeća. Ali dalje, upravo tako daleko da je pod nosem, tamo gde prestaju domaći
filmovi i direktori počinju ’revolucionarne tekovine u koje se ne sme dirati’. Najznačajnije tekovine zapravo su tek ljudi na vlasti.
Posledice radničkog upravljanja se niti vide, niti će se videti, jer komunisti nisu toliko naivni da poveruju doslovno svim načelima svoje ideologije. Ova reforma imala je isključivo spoljnopolitički značaj i ona se ne sme ozbiljno pretresati kao pokušaj preobražaja društvene privrede.
Znam da je nehrišćanski ismejavati bližnjeg svoga. Ali jedan komunista uopšte nije moj bližnji. Ponekad mi se čini da pripadamo dvema biološkim vrstama.
Između hrišćanskih i komunističkih ortodoksa, između desnih i levih budala, tesna su vrata kroz koja pošten čovek može da prođe.
Komunisti pod apstraktnom slobodom podrazumevaju svaku slobodu koja ne služi njihovim ideološkim ciljevima. Šta znači sloboda pisca u društvu koga je prinuđeno da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom od politike izabranom smeru?
Šta to vredi, jednu jedinu misao moći kazati na hiljdu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao. To je sloboda roba! I on se kreće u granicama lanca, odnosno gospodareve volje. Odista nema razloga da se plaća jedna književnost, ako želimo da bude dobra i slobodna.
Mada komunisti ne teže nekom metafizičkom cilju, pa im politika nužno ne može biti efikasna, ona nije ni popularna, stoga što uhvaćeni u klopci, komunizam kao finalni cilj i socijalizam kao privremeni cilj, zaboravljaju načelo stepenosti ciljeva.
Komunisti hronološki drugostepene ciljeve pretpostavljaju hronološki prvostepenim. Isuviše zainteresovani, zaslepljeni budućim izgledom stvari, u zabludi da ga već sad oblikuju, oni zaboravljaju na njihov izgled sada, na trenutno stanje stvari. Brzina nije nikakav vredan pojam u istoriji. Brz je konj, a ne svet.
Veći otpor koji time izazivaju, zahteva i ozbiljnije sankcije koje sa svoje strane recipročno umnožavaju otpor i demobilišu narodnu vitalnost. Finalni cilj će zbog toga trpeti, jer je društveno telo jedini instrument preko koga jedna ideologija taj cilj postiže. Niko ne ubija magarca na čijim leđima očekuje da prevali dug put.
Formula komunizma je jednakost podređenih, ali ne i jednakost s nadređenima.
Uspomene komunističkih disidenata iz vremena praktikovanja njihove zablude (recimo od 1945 do 1960) liče na uspomene koje bi jedan od đavola koji je dezertirao imao o paklu. Te uspomene su korisne jer opisuju pakao, ali mi nikad ne treba da zaboravimo da su ovi izveštači o paklu u njemu bili ne žrtve nego đavoli.
Članovi SKJ dele se na komuniste, oni koji nisu komunisti i antikomuniste. Anti se komunisti dele na one koji to žele da budu, i one koji to ne žele da budu. Nekomunisti se dele na one koji ne znaju da to nisu i one koji znaju da to nisu. Što se tiče pravih komunista, za njih ne znam, nisam ih sretao.
Komunističke partije na vlasti liče na manje više masovne masonske lože.
Poststaljinistička faza komunizma razlikuje se od staljinističke onoliko koliko se hronični stadijum neizlečive bolesti razlikuje od akutnog. Bolest je tu, ali nisu svi njeni simptomi, niti su oni koji se vide u nepodnošljivoj jačini.
Nijedno zlo koje komunizam tvrdi da leči, nije gore od samog komunizma.
Ako komunizmu treba hiljadu godina da na bolje promeni svest ljudi, pitam se koliko puta po hiljadu treba svesti ljudi da na bolje promene komunizam.
Komunizam je pravedna raspodela dobara koja se ne proizvode.
Komunizam je jedini homeopatski lek za društvena zla; nejednakosti leči ravnopravnošću, odsustvo slobode ropstvom, nepravdu nepravednošću i društvene neefikasnosti – neekonomičnošću.
Komunizam je san iz koga se čovek ne budi. Komunizam je, takođe, i realnost u kojoj će svako imati prema potrebi, pitanje je samo kako dotle sačuvati potrebe.
Tvrditi da je komunizam nužan, zato što je dobar (pravedan) isto je što i verovati da je žena kurva samo zato što je lepa.
Komunizam je kao vatra: najlepši je iz daljine, na izvesnoj udaljenosti može vas ugrejati, ali ako mu se suviše približite, ili u njega uđete – spaliće vas.
Komunizam je kao Bog, ne može se dokazati, samo iskusiti. Razlozi za komunizam mogu biti očevidni, u kapitalizmu se ponekad čak i mogu dokazati, poteškoća leži u tome da se oni dokažu i u komunizmu.
Opresija je majka komunizma, kao i svaka majka ostavlja čedu u nasleđe svoju prirodu. Komunizam, međutim, kao i svako potomstvo ima i vlastitu stečenu opresivnu prirodu, opresija porekla i opresija vlastitog života urođena i stečena stapaju se u jednu.
Komunizam je jedini društveni sistem u kome je komunistima vrlo često teže nego u bilo kom antagonističkom poretku. Ovi im po pravilu ograničavaju slobodu samo kao komunitima, pa najčešće ni to. Vlastiti ih poredak ograničava i kao ljude.
Sve što računa na prinudu, na prinudu je osuđeno. Sve što od prinude živi od prinude ćeumreti. Ne treba, međutim, očekivati da se i komunizam ove prinude drži.
Lično držim, uprkos kosovskog principa i 27. marta, da smo pod izvesnim okolnostima, u prvom redu dobitka na vremenu, naročito posle nemačko-ruskog rata, mogli sasvim sigurno neutralnim ostati i mi.
Ja potpuno razumem ljubav komunista prema 27. martu, bez njega, naime, oni bi u Jugoslaviji danas bili jedna od deset stranaka na levici, ostatak bi bilo deset stranaka na desnici, ali ni uz najbolju volju ne mogu pojmiti zašto se 27. martom toliko oduševljavaju oni koji su Jugoslaviju zbog njega izgubili. Ima još onih koji su ubeđeni da je smrt bolja nego ropstvo.
Ona je svakako časnija, ali koliko je bolja, za to treba pitati – mrtve!
Suština nemogućnosti da se čovek sa jednim komunistom razume ne potiče samo od programskog nerazumevanja koje bi se još i dalo objasniti fanatizmom, neophodnim za organizovanje jedne uspešne revolucije. Ona dublje i presudnije potiče od jedne logike koja takva razumevanja jednostavno ne dopušta. Samo lažni komunista neće da vas razume, pravi komunista ne može da vas tazume. Ni sa jednim ni sa drugim, prema tome, nemoguće je razgovarati.
(Neke ideje o komunizmu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor LJiljane Pekić; izvor: Treći prostor)
