Bivši glavni državni sekretar SAD-a u administraciji Donalda Trampa, Reks Tajlerson, blizak je prijatelj Vladimira Putina. Teško je zamisliti koliko takvo prijateljstvo košta ovih dana.
U junu 2008. godine izvršni direktor „Exxon Mobil“-a Reks Tajlerson prisustvovao je ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu, ruskom odgovoru na Davos. Ovaj forum je način da se Rusija svetu pokaže kao ekonomska sila koja može da privuče čak i značajne rukovodioce poput Reksa Tajlersona na svoje bankete. To je bio ključan i vrlo stresan trenutak za Rusiju.
Vladimir Putin upravo je završio svoj drugi mandat predsednika Rusije – najviše što ruski ustav dozvoljava zaredom, mada bi verovatno smislio način da to zaobiđe do 2012. – a njegov naslednik, relativno liberalan Dmitrij Medvedev, debitovao je na Forumu. Napetost sa južnim susedom Rusije, Gruzijom, je rasla i uskoro će prerasti u ratni sukob. Ruska ekonomija je već́ bila prilično uzdrmana, a za nekoliko meseci bi došla do kolapsa, postajući najgora od svih ekonomija država G20, i to potonuvši sa rasta BDP-a od osam procenata, na negativnih osam procenata.
Čak i osam godina nakon što je Putin preuzeo kontrolu nad ruskom ekonomijom i pokušavao da povrati barem deo nekadašnje sovjetske geopolitičke moći, Rusija je i dalje bila prilično slab igrač. Izbačena je na poslednje mesto među zemljama članicama „BRIC“-a (termin koji je skovao bankar Goldman Saks da bi označio rastuća tržišta Brazila, Rusije, Indije i Kine). Uprkos porastu cena robe – cena nafte je u to vreme iznosila oko 130 dolara za barel – Rusija nije radila dobru stvar za sebe u svetu. Gazprom, ruska državna kompanija koja je imala monopol na tržištu gasa, kidala je evropske živce konstantnim prekidima isporuka gasa, čime je pokušavala da kontroliše sve nezavisniju Ukrajinu, ostavljajući tako i veći deo centralne Evrope bez grejanja u zimskim danima.
„Reks Tajlerson prijatelj koji poštuje Putina“
Kada se Tajlerson tog leta popeo na binu u Sankt Peterburgu, oštro je kritikovao rusku vladu zbog načina na koji je funkcionisala. Kremlj, rekao je, „mora da poboljša funkcionisanje svog pravosudnog sistema i sudstva. Danas u Rusiji nema poštovanja vladavine zakona. „
Teško je zamisliti Tajlersona, sada već bivšeg državnog sekretara u administraciji predsednika Donalda Trampa, da danas govori nešto slično, još manje da to čini sa pozornice u drugoj prestonici Rusije, rodnom mestu Vladimira Putina. Još teže je bilo zamisliti ga da govori tako nešto kao državni sekretar, na poziciji gde su ulozi zaista veliki. Nije da je Rusija odjednom postala primer vladavine zakona – šta više, stvari su postale daleko, daleko gore, a rusko pravosuđe je još manje nezavisno. Nije čak ni zato što se Tajlerson u štampi konstantno navodi kao lično blizak Putinu.
Teško je zamisliti da Tajlerson danas javno proziva Putina jer je on sada u velikoj meri zavisan od tog prijateljstva. Još 2011. godine pregovarao je o više-milionskom sporazumu između „Exxon Mobil“-a i „Роснефть“ ruskog državnog naftnog giganta koji je nastao iz zaplenjenog carstva Mihaela Hodorkovskog i kojim je upravljao Putinov bivši prijatelj iz KGB-a, Igor Sečin. Dogovor bi „Exxon Mobil“-u omogućio pristup ruskoj arktičkoj ploči – za koju se, prema procenama američke vlade, smatra da sadrži oko 22 procenta neotkrivenih nalazišta nafte i gasa u svetu – u zamenu za pomoć́ „Роснефть“-u, koji nije imao tehnološku mogućnost za eksploataciju u tim uslovima.
Sankcije koje je Tramp uveo umanjile su prijateljski odnos
Na kraju, pooštreni režim sankcija primorao je Tajlersona i „Exxon Mobil“ da odustanu od svojih planova istraživanja Arktičkog kruga. Do oktobra 2016. godine objavljeno je da je „Exxon Mobil“ zbog sankcija Bele kuće izgubio milijardu dolara.
Tajlerson je možda mahao prstom o slabom odnosu Rusije prema vladavini zakona pre dvanaest godina, ali ubrzo je saznao da to nije dobar način za poboljšanje poslovne klime za njegovu kompaniju u Rusiji, posebno u Rusiji koja je brzo pozicionirala sebe kao značajnog igrača na svetskoj sceni – postajući ona nacija koja bi mogla izdejstvovati kraj građanskog rata u Siriji i uticati na izbore u Sjedinjenim Državama. Put do uspeha u Rusiji zahtevao je ličnu bliskost i prijateljstvo sa Putinom i Sečinom.
Šta znači takvo prijateljstvo? Dosadašnje iskustvo sugeriše da to nije odnos jednakih. To znači da bi Kremlj, dok kažete keks, mogao otkriti ozbiljna kršenja zakona koji se tiču životne sredine u vašoj fabrici na Sahalinu i oterati vas iz zemlje, kao što je to učinio sa „Royal Dutch Shell“, i zatim dati pristup boljem, domaćem savezniku. Mogao bi da odluči da vas maltretira tužbama da bi vas naterao da sami odete, kao što je to učinio „BP“-u. A možda bi i vas mogao baciti u zatvor, kao što je to učinio moćnom ruskom oligarhu Vladimiru Jevtušenkov kako bi mu oduzeo malu naftnu kompaniju „Башнефть“ i dao je Sečinu. Putin je čak uhapsio svog prilično popularnog ministra ekonomije, kako bi pomogao Sečinu da je zadrži.
Šta zapravo znači biti Putinov prijatelj:
Pouka Putinove dvadesetogodišnje vladavine je pouka koju su naučili svi privrednici, kako strani tako i domaći: da biste poslovali u Rusiji, morate biti u dobrom, ličnom i prijateljskom odnosu sa Putinom i Sečinom. I morate shvatiti da su ta dva čuvara ruskog bogatstva nepredvidiva i bezosećajna i da kao bivši operativci KGB-a, nisu naučeni da formiraju prava prijateljstva. Da biste poslovali u Rusiji – i za „Exxon Mobil“ i za Tajlersonov ogromni penzioni fond čije će se bogatstvo značajno uvećati ako Tramp ukine sankcije – morate igrati kako Putin svira, učiniti sve usluge i istrpeti poniženja. Putin će možda izigravati vašeg prijatelja i okačiti vam državne medalje na grudi. A da biste igrali njegovu igru, morate i sami biti cinik. Zaboravite na svoju čast, svoju vladavinu zakona, svoje nezavisno pravosuđe, ljudska prava, međunarodno pravo i usredsredite se na zlatnike koje baca pred vas. I zaboravite na dostojanstven izgled dok ih skupljate.
