8 BILIONA EVRA: Evo ko plaća ceh korona virusa

Očekuje se da će zastoj zbog pandemije korone ove godine koštati 8.000.000.000.000 evra. Rečima: osam biliona evra.

Naslov možda zvuči kao bivši nam ministar Bačević i njegova izajva o Kineskom ulaganjau ali cifra od 8 biliona evra je računica koju je Međunarodni monetarni fond (MMF) izračunao kao rezultat globalnog zatvaranja.

Osam biliona je tek početna cifra

To je vrednost neproizvedenih automobila, nepodšišane kose i neprikazanih filmova, kao rezultat globalnog zatvaranja, izračunata od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

Ali to nije jedini trošak. Uz to, postoji još sedam biliona evra koje države troše kako bi uštedile radna mesta i pokrenule posao. Zajedno, to rezultira masovnim preusmeravanjem resursa.

Prost odgovor: ne plaća niko

Pitanje koje se postavlja s obzirom na ovu dimenziju glasi: ko će platiti račun? Na to postoji nekoliko odgovora. Jedan je: niko. Na prvi pogled zvuči nepristojno, ali iz današnje perspektive nije posve neverovatno.

Širom sveta bogate zemlje poput SAD, Japana, Nemačke i Austrije trenutno dobijaju jeftine kredite, gotovo uz nultu kamatu. Dakle, ove zemlje mogu upasti u ogroman dug, ali teško da će to osetiti sve dok mogu obnoviti zajmove iznova i iznova jednako jeftino, piše bečki Standard.

Kao rezultat ekonomskog zastoja, mnogi investitori ionako ne znaju gde uložiti svoj novac. Neće se u dogledno vreme graditi nove fabrike.

Mnogi koji to sebi mogu priuštiti, radije će prvo uštedeti. Taj višak kapitala znači da će cena novca, kamata još dugo ostati vrlo niska. Uz malo sreće, kombinacija niskih kamatnih stopa i umerenog ekonomskog rasta tokom sledećih pet do deset godina moglo bi uzrokovati da se dug koji je tako brzo porastao vremenom smanjuje.

Bilion koji nismo potrošili i bilion koji ćemo potrošiti

Ali ne mora biti tako. Šta ako ekonomije opet počnu raditi glatko, a inflacija poraste? Tada bi i kamate porasle, a kula ogromnog duga postala bi skuplja. Osim toga, u narednim godinama nastaviće se ulagati u skupe investicije, posebno u svrhu zaštite klime. Sve bi to i dalje trošilo novac koji odnekud mora doći.

Pa možda će, kada pandemija korone popusti, brzo početi rasprava o tome odakle bi vlade trebale uzeti dodatni novac. Moramo li uštedeti ili povećati porez? Očekivani uticaj krize na raspodelu dohotka i bogatstva usko je povezan s tim pitanjem.

Teško da se iko bavio tim problemom koliko Valter Šeidel, ekonomski istoričar sa Univerziteta Stenford. Nejednakost se istorijski smanjila zbog velikih kriza. Drugačije je s trenutnom.

– Iz današnje perspektive jaz u prihodima verovatno će se povećati zbog krize – kaže Šeidel.

Dobra vest: samo najgore katastrofe poput kuge, ratova i revolucija imale su uravnoteženi učinak na prihode. Tada su uništena velika bogatstva i oni radnici koji su preživeli mogli su pregovarati o boljim uslovima, jer ljudi nedostaje. To je smanjilo nejednakost, ali je opšti nivo blagostanja pao.

Šeidel to danas ne očekuje: koliko god tragična bila trenutna pandemija korone, na sreću je stopa smrtnosti prema istorijskim poređenjima niska. Brzi odgovor na pandemiju i obilni paketi ekonomske pomoći delovali su, kaže Scheidel. Bez veće katastrofe ne bi se smanjila ni socijalna nejednakost.

Početne studije iz Austrije takođe pokazuju da se jaz u prihodima radne snage obično povećava. Grupa istraživača sa Bečkog univerziteta redovno anketira 1.500 građana o tome kako se ponašaju u korona krizi. Jedan fokus je uticaj na dohodak i tržište rada. Prema rezultatima ovog reprezentativnog istraživanja, domaćinstva koja su imala malo pre krize imala su veći gubitak. Sada znatno više domaćinstava živi s manje od 1.100 evra mesečno.

Postoje brojni konkretni predlozi kako bi se suprotstavili toj mešavini visokih troškova i eventualno sve većoj nejednakosti. Trenutno dolaze uglavnom od levičarskih ekonomista, nevladinih organizacija i udruženja. Ono što objedinjuje sve ideje jeste poziv na veće poreze za bogate. Strah u ovoj grupi je da bi alternativa bila štednja na štetu onih ljudi koji se najmanje mogu odbraniti, navodi Standard.

Jedan od načina da se nadoknadi bilion

Ekonomisti Gabriel Zucmana i Emanuel Saez sa Univerziteta Berkli u Kaliforniji predlažu uvođenje evropskog poreza na bogatstvo. Pogodio bi jedan odsto najbogatijih. Imovina ispod dva miliona evra ostala bi neoporeziva, a ako je veća od osam miliona, namet bi porastao na dva odsto. Attacovi kritičari globalizacije predlažu još radikalniju meru, traže da se imovina od 100 miliona evra oporezuje sa 30 odsto, a imovina vredna milijarde čak i 60 odsto.

U Nemačkoj se pominje revitalizovanje plana iz 1952. godine od 50 odsto poreza na svu imovinu, plativo u četiri godišnje rate u periodu od 30 godina, piše Indikator.ba.

Naravno da postoje i kontraargumenti, pa tako ekonomista Stefan Šulmaister, koji nije neprijatelj poreza na bogatstvo, kaže da su predlozi u dimenziji poput Ataksove nerealni, ne samo politički nego i tehnički.

Superbogati su uložili svoj kapital u zemlje, kompanije i hartije od vrednosti. Da bi finansirali porez od 30, pa čak i 60 odsto, morali bi plasirati svoje investicije, ali je pitanje ko bi sve to trebao kupiti?

Ne mora se nejednakost uvek gledati kroz objektiv bogatih i siromašnih. Tu je i generacijski jaz. To se videlo već nakon finansijske i evro krize: jaz između mladih i starih povećao se. Austrijski ekonomista Bernhard Hammer veruje da će aktuelna kriza takođe ekonomski uticati na mlade ljud, iako još uvek nema studija o tome.

Ako je cilj pravičnija raspodela troškova krize, politika bi trebalo da cilja i na te grupe i traži doprinos onih čiji su prihodi dosad bili pošteđeni, na primer među penzionerima i državnim službenicima.