Prema svim strateškim dokumentima koji su usvojeni od strane nadležnih državnih organa Republika Srbija je do danas morala da uloži gotovo pola milijarde evra u transformaciju pre svega elektroenergetskog sistema i sistema za daljinsko grejanje, a sve sa ciljem smanjenja emisije štetnih gasova kjoje emituju naša energetska postrojenja koja su starija od četiri decenije.
Ova ulaganja bi podrazumevala i gašenje pojedinih velikih ložišta u našim termoelektranama uz izgradnju savremenijih i ekološki prihvatljivijih proizvodnih kapaciteta kojima bi se nadomestio deficit u električnoj energiji koji bi nastao gašaenjem tih ložišta (ispod 350 megavata snage).
Takođe, prema usvojenoj energetskoj strategiji trebalo je da bude izgrađeno oko 300 megavata termoelektrana na zemni gas kojima bi se povećala fleksibilnost našeg elektroenergetskog sistema i omogućilo priključenje dodatnih kapaciteta vetroelektrana i drugih varijabilnih obnovljivih izvora energije čime bi se ukupno pospešila održiva tranzicija naše energetike. Nažalost ni ovaj deo strateških planova koje je sama vlast donela nije ispoštovan, a jedini proizvodni kapacitet za proizvodnju električne enrgije na zemni gas biće onaj koji Gasprom pravi u Pančevu za potrebe modernizovane rafinerije.
I generalno iako se to gotovo i ne spominje u javnosti, ruski Gasprom je ubedljivo ekološki najodgovornija kompanija koja posluje u Srbiji jer su do sada uložili više milijardi evra u strateške projekte koji su bukvalno svi na najvišem ekološkim standardima. Gasovod „Balkasnki tok“ koji Srbiji obezbeđuje dovoljne količine zemnog gasa koji se po svim dokumentima EU smatra glavnim tranzicijskim energentom za prelaz sa „prljavih“ konvencijalnih goriva poput uglja na „zelene“ tehnologije poput solarnih postrojenja, potom postrojenje za dubinsku preradu nafte u Rafiniriji u Pančevu kojim kao država dobija mogućnost proizvodnje ekološki prihvatljivog evrodizela i drugih proizvoda od nafte, te već pomenuta elektrana na gas kao i vetropark kod Plandišta.
Svi pomenuti projekti čine slobodno se može reći „ruski ekološki portfolio“ čijim bi daljim razvojem Srbija umesto glavnog problema mogla da postane lider u zaštiti životne sredine u regionu Zapadnog Balkana.
Gde je onda problem i zbog čega desetine hiljada ljudi izlazi na ulice Beograda da podiže tzv. „ekološki ustanak“? Problem je naravno u samoj srži Vučićevog režima i logike po kojoj se zemlja ne vodi na bazi interesa naroda i logike struke već samo i isključivo u interesu male grupe ljudi koji su do guše ogrezli u kriminalu i kojima je glavna preokupacija čuvanje vlasti po svaku cenu. Umesto ulaganja pola milijardi evra u rekosntrukciju tremoelektrana čime bi se smanjilo trovanje ljudi i prirode Vučić i saučesnici su uložili te pare u kupovinu medija po Srbiji kroz enormno upumpavanje para u MTS.
Na taj način su pored trovanja štetnim gasovima još dodatno narod počeli da truju medijskim lažima. Umesto decentralizacije, dekarbonizacije i digitalizacije energetike i tzv. „zeleni ekonomski oporavak“ vlast se odlučila za dalje zaduživanje kod Kine radi izgradnje autoputeva za koje ne postoji ekonomska isplativost i koji se grade samo da bi deo kriminalnih struktura bliskih vlasti mogle da eneormno zarade na prenaduvanim cenama dok nam zemlja srlja u dužničko ropstvo koje ćemo platiti teritorijom u Istočnoj Srbiji koja će na ime duga biti data kineskim kompanijama po principu „eksteritorijalnosti“ što znači da tu neće važiti zakoni Republike Srbije.
Na kraju, uz naklon do poda onim onim ljudima koji su shvatili da je bitka za očuvanje prirode u osnovi borbe za život Srbije, cilj ovog mog teksta je da ukažem i na to da je ekologija jedno od prvorazrednih političkih pitanja. Tako da bez jasne političke artikulacije i poruke, obični ljudi neće uspeti da shvate da zagađeni vazduh u Beogradu imamo jer je Vučić pare umesto u termoelektrane uložio u medije koji objašnjavaju da nas u sklopu svetske zavere zapravo truju iz aviona.
