Zabrinjavajuća je činjenica kako naš Prvorođeni nikako da se izvuče iz svog nedosanjanog sna o huliganu sa severne tribine stadiona Crvene zvezde.
U tom snu, naravno, nije sam, ali nas je iznenadilo to da u njemu ima mesta i za Demi Mur.

Imamo predsednika koji voli da se hvali kako je bio huligan, a nije. Hvali se da se družio sa žestokim momcima, a nije. Slagao nas je i da ima puno slika sa Đilasom, a nema. Možda jednu, dve i to je to.

Zašto ima neodoljivu potrebu da se pokazuje kao nekada „opasan“ dasa, teško je objasniti bez pomenuti – teške komplekse.

Nedosanjani sni mogu da dovedu do izvesne patologije u ponašanju naročito kada se takva ličnost nalazi na poziciji moći. A takav život danas vodi Prvorođeni.

Hoće da nas ubedi u nešto što nikada nije bio, a vidimo da se maksimalno trudi i da svog dečaka od 23 godine učini takvim. A ni to mu ne polazi baš za rukom. Niko od poznatijih Zvezdinih navijača it tog perioda ne može da se seti niti lika niti dela današnjeg predsednika Srbije.

To što je kao radikal išao na severnu tribinu, treba shvatiti kao ispunjavanje partijskog zadatka koje je dobio od tadašnjeg učitelja Vojislava Šešelja sa ciljem da obezbedi podršku radikala, i ništa više. Realno, da je uspeo i da je bio to kakvim se danas prikazuje, odavno bi nas zajahali radikali, i to oni pravi.

Danas u Srbiji gotovo da nema nikoga zdravog i trezvenog koji ne veruje u reči Dušana Vujoševića, proslavljenog trenera košarkaša Partizana, o tome da je Prvorođeni organizovao ekipu navijača iz Crvene zvezde i poslao ih u Partizan da preuzmu kontrolu nad „jugom“.

To je, naravno, učinio sa pozicije moći, a ne kao neko ko je ostavio dubak trag na tribini i samim tim i poštovanje. Učinio je to kako bi stavio pod kontrolu crno-bele, da bi crveno-beli mogli da dominiraju godinama.

Da li to čini iz patološke ljubavi prema Zvezdi, možda čak svojevremeno i neuzvraćene, ili zbog toga što pod kontrolom drži i prodaju igrače u koju je, kako kažu, uključio i svog dečaka od 23 godine, ključno je pitanje.

Neka niko nema nikakvu dilemu – Velja Nevolja nije ničiji do njegov. On ga je proizveo i instalirao, a ne neko drugi.

Na njegovoj inauguraciji su Velja i kompanija zavodili red, a ne na opozicionim protestima.

Na leto prošle godine ispred Skupštine Srbije Velja i drugari su branili režim od građana koji su se bunili. Velja Nevolja je štitio i branio režim u zamenu za kriminal koji su radili, šta mislite sa kime i u čije ime.

Naravno da je sada to sve puklo. Zašto? Ima mnogo teorija, i ne bih o njima.

U ovoj zemlji je veće zlo raditi kao honorarac u vodovodu nego biti deo kriminalne ekipe.

Velja Nevolja i drugari nisu bili problem sve do trenutka kada je po zemlji počelo da se priča o izvesnom šamaru u jednom noćnom klubu.

Trač ili istina, interesantno je da je sprega Prvorođeni – Velja Nevolja pukla tek kada je svetlost dana ugledala priča o tom šamaru.

Medijska mašinerija Prvorođenog ubi se ovih dana da pokaže kako je Velja Nevolja „brat“ profesora Vladimira Vuletića, kako Đilasovi mediji postaju Veljini megafoni. Čista zamena teza. Kakva smo država dovoljno govori podataka da su se Kobre povlačile pred nevoljama kada bi nastupile na sceni.

Puna su usta naprednjacima bila o saradnji ove kriminalne organizacije i vlasti i policije.

Sada je cela priča utihnula i spala na eventualno dva slova – Nebojšu Stefanovića i Dijanu Hrkalović. Velja, koji bi svojevremeno i život dao za Prvorođenog, nije mogao da bude to što jeste da nije bio u milosti onoga za kojeg bi poginuo.

Tačno bi morao da uhapsi samog sebe da hoće da se razračuna sa mafijom, kriminalom i navijačima u fudbalu.

On živi u svom svetu izmišljenih snova i vlastitih laži da je njegova stvarnost fikcija.

Kada mu to treba, on je huligan, a kada mu treba nešto drugo, onda je spreman i suzu da pusti. I sve je to najljigavija laž od koje pravi korist za po sebe, familiju i društvo.

Biti navijač nije ništa nečasno i nemoralno. Ova država i sve vlasti su učinile da deo navijača postane kriminogen i koji poput verne sluge služi onima na vrhu.

Pored tog velikog problema, još je veći kada nas najmoćniji čovek u zemlji ubeđuje da je i on bio navijač, huligan, i da se tukao po Zagrebu i Rijeci.

Dok su normalni ljudi u Zagreb i Rijeku putovali iz zadovoljstva, Prvorođeni je, ako mu je verovati, išao tamo da se bije. Zadovoljstvo su mu bili snovi, i to oni mokri, sa Demi Mur.