U ovo vreme odvajamo se jedni od drugih zbog ljubavi. Danas ako hoćemo sebe da poučimo na hrišćanskim temeljima, onda moramo da kažemo sebi: Ako hoćemo da spasimo svet, onda moramo da se odreknemo svog bivstvovanja u svetu onako kako smo dosad navikli – poručio je vladika Grigorije u svojoj najnovijoj besedi:
– Smisao čitavog ovog događaja koji je zaprepastio i zaustavio svet na trenutak jeste u tome da se zatvorimo u svoje srce, da pogledamo u svoje umove, da se spustimo u svoje duše i da nekako ne pokušavamo da psihološki prevaziđemo ovaj problem, nego da mu pristupimo sa one najdublje ontološke strane. Da vidimo šta smo to mi pogrešili na ličnom planu? U čemu grešimo kao zajednica, pre svega mi kao crkvena zajednica? U čemu greši ovaj svet?!
Neko bi rekao da je ovo Božje dopuštenje, neko bi rekao da je sve od slepog miša, krivi su Kinezi, ali Amerikanci, ali ja bih voleo da postavimo tako stvar, da ne mislimo da je iko kriv osim nas, odnosno da nikad ne izvlačimo sebe iz te krivice za ovo u čemu smo sad.
U tom smislu potrebno je da se zapitamo – nije li dobro da svet malo zastane?! Pogledajmo malo sebe unutar sebe. Pogledajmo malo sebe u duši, u srcu, u mislima. Nije li dobro da se zapitamo da nismo malo požurili?! Da smo jedni druge zaboravili?! Da smo počeli malo jedni preko drugih da gazimo…
Zato je ovaj događaj koji nas je okružio, jedan veliki ispit da shvatimo koliko nam je važan život, koliko nam je važan svaki trenutak našeg života, da shvatimo koliko je strašna smrt, da shvatimo i time što ne možemo da budemo na svetoj liturgiji, koliko nam je važna liturgija.
Ona ne sme da postane rutina. Ona ne sme da postane svakodnevica. Ona ne sme da postane Bog umesto Boga. Ništa ne može da postane Bog umesto Boga. Religiozni ljudi, za razliku od ljudi koji veruju u Hrista i u život, ne veruju u Boga nego u bogove a bogovi mogu da budu razni.
Ko god kaže da voli Boga a ne voli bližnjeg svoja, laža je i nema istine u njemu. Smisleno je jedino ono što nam je Bog zapovedio – da volimo bližnjega svoga kao samog sebe, kao svoje telo, dušu, kao svoj život. Da volimo njegov život.
Otuda je važno da sačuvamo tuđ život.
Da li ljudi razmišljaju o tome da ćemo nekoga poneti na duši svojom nemarnošću?
To je delo Božje a delo Božje se nikako ne sme vršiti nemarno. Ne smemo bit nemarni ni prema svom životu, a pogotovu ne prema bilo čijem tuđem životu. I u tom smislu je ovo trenutak za nas hrišćane da se pokažemo da smo njegovi učenici. Po tome što ćemo imati ljubavi među sobom, a ova ljubav će se pokazati i projaviti u odricanju, u postu.
Ali da se ne lažemo i da budemo iskreni – kao da mi to nešto i previše komuniciramo! Kao da se mi i previše družimo, kao da smo i poklanjali previše pažnje jedan drugome! Ne, u ovom trenutku su stale samo naše uobičajene navike, a navika je postala nekako i naša druga priroda i ovo je trenutak da se zapitamo: Da li su sve te naše navike dobre i da li možemo da ih se odreknemo? Da li možemo da prevaziđemo te navike?
I još nešto – Pogledajte kako smo posmatrali stvari dok su se događale u Kini. Kao da su se događale na drugoj planeti. Već kada je krenulo da se zbiva u Italiji, mi smo se zabrinuli. Ali kad to dolazi pred naše domove i u naše porodice, onda se zabrinjavamo još više. Nije li to ona sebičnost koja nas je naučila da ne shvatamo da je svaki čovek na zemlji naš bližnji?
Ali onaj čovek koji se uzdigne i koji pokaže žrtvenu ljubav u ovom trenutku, ima priliku da obrne stvar, da bude makrokosmos u mikrokosmosu, da bude veliki čovek
Ovo je trenutak kada treba da se ponašamo kao egipatski monasi. Da svako zatraži oproštaj od onog drugog. Da zamoli oproštaj od svakoga koga je bilo kad, bilo čime povredio i da odemo u svoju pustinju, da se malo zatvorimo u svoje srce, da se zapitamo – možemo li mi svojom molitvom i svojim postom da pomognemo bilo kome? Možemo li da pomognemo jedan drugom, tako što ćemo imati žrtvenu ljubav na koju nas poziva onaj koji se radi nas i nas ljudi i našega spasenja dao razapeti na krstu.
Danas ćemo čitati jevanđelje. Danas se čita na liturgiji sveto jevanđelje – na liturgiji koju nećemo moći da služimo zbog pažnje prema bližnjima. Ko hoće da sa mnom ide i ko hoće da za mnom ide, neka uzme krst svoj i neka pođe za mnom. To je uvek značilo razapeti se u ljubavi prema Bogu i prema bližnjem.
Istovremeno, nema ljubavi prema Bogu ako je nema prema bližnjem i to je ona vertikala i horizontala koja znači krst i raspeće.
Ovo je prilika da se naučimo jevanđelju iz života, da shvatimo koliko je smrt strašna i koliko je život lep i da sve to ponesemo radi divne i veličanstvene slave Božije koja se projavila u Isusu Hristu duhom svetim, a blagoslovljenošću oca nebeskoga. Amin.
