Sve je izvesnije da će ubuduće odlučivati algoritmi, a sudbina sveta biti prepuštena mašinama, smatra bivši državni sekretar SAD Henri Kisindžer.
Život bez korupcije, ekološki čista država, sa razvijenom zdravstvenom zaštitom i gde će uslovi života svakog građanina biti na prvom mestu je politički kredo Sintetičke partije. Ovom političkom organizacijom upravlja veštačka inteligencija i ona će najverovatnije učestvovati na izborima u Danskoj u junu sledeće godine. Osnivanje stranke pokrenuo je krajem maja danski umetnički kolektiv „Kompjuter Lars” i u toku je prikupljanje potpisa da bi mogla za manje od godinu dana da se nađe na glasačkom listiću. Njeni tvorci kažu da je stranka zamišljena kao svojevrsni odgovor na apstinenciju Danaca, jer je njih svega oko 15 odsto glasalo na poslednjim opštim izborima.
– Objedinjavajući pisane publikacije svih marginalnih stranaka u zemlji od 1970. godine, stranka nudi politički program koji predstavlja „političku viziju običnog čoveka” – rekao je za AFP umetnik Asker Brild Stavnes iz kolektiva „Kompjuter Lars”. Praktično, predizborna obećanja „osmišljava” i lansira softver i algoritam, a ne politički lider. Sintetička partija predstavlja izazov za stotine marginalnih partija koje postoje u Danskoj, od kojih mnoge nisu ozbiljne konvencionalne stranke.
Poslednjih godina na zapadu ili i na istoku sve je zastupljeniji trend tehnokratizacije politike. U prvom planu nisu više ideološke rasprave, kapitalizam ili socijalizam, suverenizam ili liberalna demokratija, već je najvažnija efikasnost upravljanja.
Za temu veštačke inteligencije Henri Kisindžer se zainteresovao 2016. posle jednog predavanja na Bilderberg konferenciji. Čovek je koji je svoju bogatu diplomatsku karijeru temeljio na sposobnosti diplomatije da kreira svetski poredak, bilo putem rata ili mira, ali na osnovu ljudskih motiva i potreba. Za protekla više od dva milenijuma preraspodela moći se događala na mirovnim konferencijama, uz diplomatsko umeće i intelektualnu snagu. Posle ozbiljnih promena u Kini, ali i na zapadu, sve je izvesnije da je moguće da će ubuduće o miru odlučivati algoritmi, a da će sudbina sveta biti prepuštena mašinama koje će se samousavršavati.
Kisindžer upozorava da sada veštačka inteligencija, proizvod ljudske genijalnosti, poništava primat ljudskog razuma jer istražuje i opaža aspekte sveta mnogo brže od ljudi. I to čini drugačije od načina na koji to ljudi rade, a u nekim slučajevima, čak i na način koji oni ne razumeju. „Ulazimo u novi period ljudske svesti koji još ne razumemo u potpunosti. U prosvetiteljstvu je postojao konceptualni svet zasnovan na veri. Tako su i Galilej i kasni pioniri prosvetiteljstva imali preovlađujuću filozofiju protiv koje su morali da testiraju razmišljanje. Možete pratiti evoluciju tog razmišljanja. Živimo u svetu koji, u stvari, nema filozofiju, nema dominantnog filozofskog gledišta. Tako da tehnolozi mogu da ’divljaju’”, upozorio je Kisindžer.
Stanko Crnobrnja, teoretičar i publicista u oblasti masovnih komunikacija, kaže da su nas skandinavske zemlje navikle na otvorenost prema novim životnim rešenjima i stilovima. Za „Politiku” navodi da su Danci, verovatno, došli na ovu ideju izmučeni neinteligentnim politikama koje nude njihove domaće partije. „Ali ne samo njihove, lokalne, već i partije širom EU. Budućnost svakako uključuje veštačku inteligenciju u sve oblasti života. Politički i partijski život tu ne može ostati izuzetak”, kaže Crnobrnja.
Navodi da kompjuteri mogu da vode računa o interesima običnih ljudi upravo zato što su sasvim suprotni od onoga što ljudi jesu, i to u sledećem: nepodeljena pažnja prema bezbrojnim detaljima – imuni su na ‘skretanje pažnje’ – precizni su i pouzdani – obavljaju najkomplikovanije kalkulacije. „Potpuno lako, bez greške, u milionitom delu vremena koje je potrebno čoveku – nemaju emocije (bar za sada) – ne poznaju dosadu ili umor – dovoljno je da im se naloži samo jednom – posle tog jednog naloga pamtiće perfektno sve dok im se ne naloži da zaborave – zaboravljaju trenutno i apsolutno. Sa inteligentnim algoritmima ovakve mašine su idealne za nalaženje političkih putokaza u svim mogućim situacijama”, ističe Crnobrnja.
U pitanju je ubrzanje vremena i informacija, što prevazilazi ljudske kapacitete. Za eru koja predstoji ljudi nisu stvoreni. Dakle, u krajnjem slučaju, preopterećenost informacijama će verovatno premašiti našu sposobnost da čovek obradi sve što se dešava. „Nove tehnologije se razvijaju munjevito. Pitanja, danas, su – šta nam one donose? Šta nam nameću? Na šta nas obavezuju? Važno je da se shvati da su to hibridne sprave (otud naziv Sintetička partija) koje, nama običnim ljudima, nameću dodatna važna pitanja a to su: da li su te sprave alati, da li su teritorije, da li su organi (organizmi)”, navodi Crnobrnja.
Politički analitičar Dejan Vuk Stanković ističe da ma koliko na prvi pogled delovalo šokantno, kontroverzno i čudno, taj danski eksperiment nije nešto što ne treba ozbiljno razmatrati. Za „Politiku” kaže da često greške koje prave političari su veće, opasnije i fatalnije nego što bi bile greške koje bi pravili roboti. Oni, uz odgovarajuće impute, verovatno su efikasnije i operativnije sprovodili ono što je njihov program.
„Često imam utisak da su takva rešenja koliko god bila bizarna mnogo bolja od demagogije koju slušate od čoveka. Stepen dekadencije u politici je toliki da je bolje da se prepustimo veštačkoj inteligenciji. Sumnjam da bi mnoge odluke našeg političkog života, da se njima bavi veštačka inteligencija, uopšte bile sprovedene. Meni ta ideja uopšte nije rđava”, kaže Dejan Vuk Stanković.
A profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Vladimir Vuletić, pak, smatra da je to, pre svega, marketinški atraktivna najava. Za naš list navodi da se iz obrazloženja vidi da je reč o ideji da se osmisli neki novi „Levijatan” koji može da objedini interese mnoštva građana koji nisu reprezentovani u političkom životu – što zbog apstinencije, što zbog rasutosti glasova na mnoštvo malih stranaka koje ne mogu da pređu cenzus.
„Zamisao je, dakle, da se na nekog, naizgled nepristrasnog, a istovremeno racionalnog prenese suverenitet te ogromne većine od 85 odsto građana koji iz pomenutih razloga nisu reprezentovani u parlamentu. Vrh te ‘stranke’ ne bi činili ‘kvarljivi’ političari, već veštačka inteligencija, odnosno superkompjuter koji bi bezlično i bezinteresno posredovao i obezbedio postavljanje i realizaciju ‘opšte volje’ koja bi bila proizvod idealno proračunate kombinacije pojedinačnih i partikularnih interesa”, kaže Vuletić.
Takva zamisao polazi od pretpostavke da je politika racionalna delatnost usmerena ka postizanju racionalno postavljenih ciljeva. Naš sagovornik navodi da je u tome osnovni problem te ideje, jer politika nije uvek povezana sa racionalnim ciljevima, a mobilizacija i uključivanje ljudi u politiku mnogo više zavisi od podsticanja emocija i manipulacije bazičnim osećanjima.
„Oni koji su zamislili ovaj projekat ne vode računa da je apstinencija upravo posledica preterane racionalizacije i birokratizacije politike u zapadnim zemljama koja je već sada u velikoj meri bazirana na instrumentalnoj racionalnosti i uslovljena korišćenjem veštačke inteligencije. Ako bi tako koncipiran projekat mogao da uključi i manipulisanje emocijama ljudi imao bi mnogo više izgleda na uspeh”, navodi Vladimir Vuletić.
S njim se slaže i Dejan Vuk Stanković koji smatra da ova ideja neće naići na pozitivan odjek kod ljudi, već da će više izazvati praktični odijum što bi moglo da dovede do više povlačenja nego da se neko zbog toga politički aktivira. Navodi da bi ljudi morali da pređu preko mnogo toga da bi na izborima glasali za robote. „Za glasače su najvažnije emocije i ne glasaju za racionalna rešenja. Roboti u politici –da, jer gotovo sigurno da ih niko ne može korumpirati, ali sumnjam da ćemo tako brzo dobiti robote za koje će ljudi da glasaju, iako bi veštačka inteligencija mogla da izbegne sve te greške koje ljudi u politici dosta često čine”, kaže Stanković.
Softveri za debate u skupštini
Stanko Crnobrnja kaže da će veštačka inteligencija upravljati partijom, a da će njeni članovi biti ljudi, inteligentni roboti i kiborzi. „Šef poslaničke grupe će biti na direktnoj, bežičnoj, virtuelnoj vezi sa čelnikom partije, upravo zbog brzine i inteligencije koju čelnik poseduje. Diskusija u skupštini ići će linijom partijskog interesa a to je – najbolji mogući svet za sve”, kaže Crnobrnja.
Dejan Vuk Stanković pak, navodi da mi u Srbiji nemamo debate u parlamentu i takva partija ne bi nešto mnogo pokvarila politički ambijent. Navodi da mi imamo dve, tri različite političke opcije koje koriste skupštinsku govornicu da ubeđuju delove biračkog tela. „Mi nismo neko društvo u kojem postoji kultura dijaloga koji bi bio baziran na argumentima da bi se ukrštali razlozi za i protiv nekog rešenja, zakona ili politike koji se predlaže u nekoj oblasti. Roboti kod nas ukoliko ne bi imali program, softver za debatu ne bi bili funkcionalni”, kaže Stanković
.Nebojša Krstić: I smart usisivač bolje bi vodio opoziciju
Da li je moguća stranka koju vodi veštačka inteligencija je pitanje kojem bi moralo da prethodi pitanje da li je moguća stranka bez ikakve inteligencije. Odgovor je: poslednjih deset godina srpska opozicija je dokazala da je to moguće, kaže za „Politiku” marketinški stručnjak Nebojša Krstić. „Stranke bez inteligencije ne bave se politikom: ne proizvode ideje, program i politiku, već populizam, demagogiju, i posežu za nasiljem. Sve to ne donosi im željeni uspeh, ali što je uspeh manji, to je njihovo insistiranje na greškama veće. Da li je nedostatak političke inteligencije moguće zameniti veštačkom inteligencijom? Mislim da to ne samo da je moguće, već je i jedini izlaz za katastrofu u kojoj se nalazi srpska opozicija. I tu ne mislim samo na angažovanje kompjutera koji igra vrhunski šah. Ubeđen sam da bi i smart usisivač bolje vodio stranku nego naši opozicioni lideri”, kaže Krstić.
