Predsednik Asad iskazuje lojalnost Rusiji, svaka od regionalnih sila ima svoje računice, a Islamska država pokušava da kapitališe na svoj način.
Suočeni s rastućom izolacijom, režimi u Moskvi i Damasku odlučni su da sačuvaju dragoceno savezništvo, koje Rusiji obezbeđuje fizičko prisustvo na Bliskom istoku, a Siriji zaštitu vlasti koja je i dalje suočena s različitim izazovima.
Bašar el Asad, koji za svoju predsedničku poziciju može isključivo da zahvali ruskoj vojnoj intervenciji septembra 2015, iskazao je potpunu lojalnost tako što je Sirija bila među samo pet država koje su u Generalnoj skupštini UN glasale protiv rezolucije osude ruske agresije na Ukrajinu.
„Rusija ne brani samo sebe već čitav svet i principe pravde i humanosti”, poručio je Asad predsedniku Vladimiru Putinu tokom telefonskog razgovora. „Neprijatelj protiv kog se bore sirijska i ruska armija je jedan. U Siriji je to ekstremizam, a u Ukrajini nacizam.”
Sirija je, koliko je poznato, jedina zemlja koja je priznala narodne republike Donjeck i Luganjsk, otcepljene istočne delove ukrajinskog Donbasa. Režim u Damasku je posle ruske invazije na Gruziju 2008. takođe priznao separatizam Abhazije i Južne Osetije, a posle aneksije 2014. i Krim kao deo Ruske Federacije.
Tako je tokom glasanja u UN iscrtana minijaturna mapa regiona koja ilustruje složene odnose Bliskog istoka u turbulentnim globalnim vremenima. Turska i Izrael su bili za osudu ruske invazije, Iran je bio uzdržan.
Ankara i Teheran su partneri Moskve u mirovnim mehanizmima od kojih se očekuje političko rešenje za Siriju. Turska ima razvijene trgovinske i vojne veze s Rusijom, ali je kao članica NATO-a obavezna na minimum saradnje sa svojim zapadnim partnerima. Da bi obezbedila balans, Ankara je ponudila da posreduje između Rusije i Ukrajine.
Usluge dobre volje ponudio je i Izrael, koji s Moskvom tesno sarađuje oko Sirije, kako bi Rusija, uprkos savezništvu s Teheranom, tolerisala napade na proiranske ciljeve. Izraelu je Rusija važan partner u kontroli iranskog nuklearnog programa, ali vladu premijera Naftalija Beneta to ne sprečava da održava odnose s Kijevom.
Iran je u Siriji na istom frontu kao i Rusija, ali Teheran ipak nije glasao protiv rezolucije UN, verovatno da ne bi dodatno komplikovao odnose sa SAD i Evropskom unijom u delikatnom trenutku kada se na pregovorima u Beču očekuje obnova nuklearnog sporazuma iz 2015.
Kako pozicije Rusije i regionalnih sila mogu da utiču na dalji razvoj situacije u Siriji?
Moskva je sebi obezbedila snažno uporište na Bliskom istoku, luka Latakija je njena jedina pomorska baza u „toplom moru” Mediterana, a visoki ruski vojni zvaničnik je nedavno potvrdio da je Rusija konflikt u Siriji upotrebila kao poligon za testiranje oružja i taktike koje sada koristi u Ukrajini.
Izjava je navela šefa ukrajinske diplomatije Dmitra Kulebu da od NATO-a zatraži da ne dopusti da njegova zemlja postane nova Sirija. „Dejstvujte sada, pre nego što bude suviše kasno. Ne dopustite Putinu da Ukrajinu pretvori u Siriju.”
„Treba da se plašimo opsada, što Rusi često rade. Setite se Alepa i Groznog”, rekao je francuski ministar inostranih poslova Žan-Iv le Drijan, aludirajući na bombardovane gradove u Siriji, odnosno Čečeniji.
Turska i Izrael su pažljivo balansirali svoje pozicije, vodeći računa da ne zaoštre odnose s Moskvom, koja ostaje čvrst Asadov saveznik. To znači da će se kontakti s Rusijom nastaviti kako bi Ankara sačuvala svoje pozicije u sirijskoj provinciji Idlib, a Izrael štitio svoju severnu granicu.
Produžiće se i rusko-iranska koordinacija povodom Sirije jer je Moskvi Teheran neophodan kako bi ograničio uticaje Turske i Izraela. Rusija je do sada u Savetu bezbednosti 13 puta uložila veto na osudu režima u Damasku, ali Asad strahuje od mogućnosti da Ukrajina odnese svu pažnju Rusije. Visoki zvaničnik upućen je za Teheran uz posrednu poruku da Moskva nije jedini saveznik i da bi Iran mogao da popuni vakuum.
Asadovim rivalima ostalo je da se nadaju da će ukrajinski rat probuditi američki interes da razviju političku i vojnu strategiju za Siriju.
Sve će, u najvećoj meri, zavisiti od razvoja situacije u Ukrajini. Ukoliko Rusija ne ostvari svoje zacrtane ciljeve, moraće dodatno da se angažuje na evropskom frontu, što otvara prostor za destabilizaciju Sirije i čitavog Bliskog istoka iako Moskva ne smanjuje svoj vojni kontingent.
Od situacije stvorene ukrajinskim ratom pokušavaju da kapitališu Asadovi protivnici, koji se, podržavajući Kijev, nadaju porazu ruskih snaga u Siriji. Borci Slobodne sirijske armije pozivaju na otvaranje novih frontova, a pridružuju im se i džihadisti Islamske države, koja je već pokazala da namerava da iskoristi mogući vakuum.
ID je pojačala akcije protiv Asadovih snaga i proiranskih milicija u guvernoratima na granici prema Iraku, području koje su islamisti napustili posle poraza u Siriji 2019, kao i u pustinji oko Palmire, istočno od grada Homsa. Ovi napadi potvrđuju da je ID, uprkos pogibiji svog lidera u februaru i nedavnog imenovanja njegovog naslednika, sposobna da angažuje svoje male mobilne ćelije koje nanose stalne gubitke Asadovim snagama.
