Od trenutka smene vlasti 2020. godine do danas, struktura zaposlenih u javnim ustanovama i preduzećima, potpuno je promenjena. Na rukovodeća mesta postavljeni su kadrovi Srpske napredne stranke, a reč je uglavnom o ljudima koji nemaju odgovarajuće obrazovanje i znanje za poslove i funkcije koje obavljaju.
Srpska napredna stranka preuzima vlast u Šapcu 2020. godine, a prva odluka novih čelnika bila je da zaposle 50 novih lica u Gradsku upravu, pa je sa 170, broj zaposlenih skočio na 220, a iz budžeta grada godišnje se izdvaja oko 80 miliona dinara više za njihove plate.
– Ovaj novac su jednostavno dobili tako što su izbrisali iz budžeta praktično sve razvojne projekte. Drugim rečima, zaustavili su razvoj grada, ne bi li uposlili partijske kadrove – kaže za Danas šabački advokat Aleksandar Mijailović
Prema njegovim rečima, najbolji primer stranačkog zapošljavanja predstavlja Javno komunalno preduzeće „Stari grad“, gde ne samo što je zamenjena rukovodeća struktura preduzeća, nego su otpustili i gotovo sve na nižim nivoima koji nisu bili politički podobni.
– Rezultat svega toga je da je grad danas u haosu. Trava se ne kosi mesecima, smeće se neredovno odnosi, dodatni problem predstavlja što nedostatak stručnih ljudi u tom preduzeću dovodi u opasnost ceo grad. Već dve godine nije izvršeno redovno godišnje čišćenje kišne kanalizacije, pa posle svake kiše imamo poplave u gradu – objašnjava Mijailović.
Nijedna institucija ni javno preduzeće nisu ostali pošteđeni udomljavanja stranačkih kadrova.
– Čak i Kancelariju za mlade vodi žena koja je najpre okačila sliku Aleksandra Vučića u kancelariju, a potom dala prioritet stranačkim aktivnostima na štetu Kancelarije za mlade. Čak je u jednom trenutku pred izbore pozvala decu da dele promotivni materijal Srpske napredne stranke – objašnjava sagovornik.
Neki od batinaša sa mosta u Šapcu, koji su tukli narod na protestu protiv Rio Tinta, takođe su udomljeni u javnim preduzećima.
– Tako vozač bagera Nebojša Stojićević Jarin je zaposlen u JP „Infrastruktutra“, a nezavnično, on i donosi odluke u ovom preduzeću. Vladimir Mićić, koji je viđen kako organizuje ceo događaj, i za koga se sumnja da stoji iza „poternica“ koje su se pojavile po gradu, a kojima se traži glava jednog advokata, jedne novinarke i jednog maloletnika, pomoćnik je gradonačelnika. Duško Prokić, koji je čuvao bageristu, zamenik je direktora u JP „Parking Šabac“ – kaže Mijailović.
Slična situacija je i u šabačkim školama, gde niko ne može da se zaposli a da nije partijski „podoban“.
Po dolasku na vlast, smenjeni su i direktori kulturnih institucija, a posebnu pažnju u javnosti izazavalo je nezakonito razrešenje direktorki Narodnog muzeja i Šabačkog pozorišta, Nele Tonković i Milene Minje Bogavac.
– Način na koji sam smenjena, bez objašnjenja i bez mogućnosti da se izjasnim, pred novim predstavnicima svojih poslodavaca, bez mogućnosti da ih bar uputim u objektivne okolnosti rada Šabačkog pozorišta, a posebno u toj, nezamislivo teškoj godini, kada su sva pozorišta na svetu, morala da rade pod apsolutno vanrednim okolnostima zbog koronavirusa – seća se dramaturškinja Milena Bogavac.
– Nisam samo smenjena sa mesta direktorke Šabačkog pozorišta, ja sam oterana, oklevetana i popljuvana, nakon što sam dve i po godine, radila najbolje što sam znala, u javnoj ustanovi koja, žao mi je što to moram da naglasim, nije bila bez ozbiljnih problema, ni pre nego što sam počela u njoj da radim. Uhvatila sam se u koštac sa tim problemima, a posle se ispostavilo da sam za sve te probleme – kriva. Bukvalno, od kanalizacije, pa do svega ostalog, što je decenijama postojalo kao izazov, a što ja nisam uspela da rešim, u prvoj trećini svog mandata – objašnjava Bogavac.
– U bacanju smeća na moju glavu, prilikom smene, posebno se istakla jedna gospođa, lokalna novinarka, čiji je sin nešto kasnije zaposlen kao glumac, u Šabačkom pozorištu, bez konkursa, bez audicije i bez uvažavanja činjenice da su na to radno mesto, bukvalno čekali u redu, brojni mladi, a mnogo iskusniji šabački glumci i glumice, koji su pre toga imali stalnu i vrlo kvalitetnu saradnju sa Pozorištem. Poslednja predstava, sa takozvanog „mog repertoara“, „Radio Šabac“ donela je ovom pozorištu prvu Sterijinu nagradu, u njegovoj 120 godina dugoj istoriji. I dalje volim Šabac i zahvalna sam tom gradu na velikom životnom iskustvu koje sam tamo stekla.
