STOP TIRANIJI Sloboda za Milovana Brkića, sloboda za Srbiju

KAZNA BEZ ZLOČINA

Milovan Brkić je u kritičnom stanju prebačen iz pritvorske ćelije u Specijalnu zatvorsku bolnicu. Usled štrajka glađu i žeđu, kojim se bori za svoja procesna i ljudska prava, Brkić je izgubio 33 kilograma, organizam mu je iscrpljen, hoda sa štapom. Opozicioni lideri ignorišu nezakonitu presudu, kojom je kažnjen na 14 meseci zatvora, ali zahtevaju da se Brkiću pruži lekarska pomoć. Propao je prvi Vučićev pokušaj da ubije glavnog urednika Magazina Tabloid produženjem pritvora i zlostavljanjem u Centralnom zatvoru, ali opasnost još traje. Opasnost po život Milovana Brkića i svih ostalih građana trajaće dok god je Vučić na vlasti.

Predrag Popović

Milovan Brkić umire u pritvorskoj ćeliji Centralnog zatvora. Umire od bolesti, ali ne svoje. Umire od bolesti kojom je nulti pacijent Aleksandar Vučić zarazio celo srpsko društvo. Simptomi Vučićeve smrtonosne patologije videli su se u sudskom postupku protiv Brkića, ponašanju i odlukama dželata iz pravosuđa, kao i u sablasnom ćutanju novinara, politikanata i tzv. intelektualaca, koji opušteno statiraju u morbidnoj predstavi, ne shvatajući da glavni urednik Tabloida nije prva, a neće biti ni poslednja žrtva Krakena iz Čipuljića.

Nije teško shvatiti koliko je Vučićeva bolest metastazirala. Dovoljno je uporediti dve svima dostupne činjenice. Prva je zabeležena u sudskim spisima sa suđenja organizovanoj kriminalnoj grupi Veljka Belivuka.

– Telo Nikole Mitića zatekao sam odsečene glave. Videlo se da je bio tučen i mučen, bio je crno-modar. Pokojni Mitić je ležao na stomaku, odsečene glave, sa rukama do pola u koritu. Na plafonu su bile kuke. Moj zadatak je bio da zasecam od Ahilove tetive rezove do gluteusa, da Lalić, koji je bio sa sekirom, lakše seče. Glava se radila poslednja. Radi se skalp. Skinu se uši. Lalić je presekao glavu na pola da bi stala u mašinu za mlevenje – opisao je okrivljeni svedok Bojan Hrvatin kako se Belivukova grupa rešavala tela žrtava u Ritopeku.

Hrvatin i Srđan Lalić su na slobodi. Priznali su kako su na najmonstruozniji način masakrirali nekoliko ljudi, ali Tužilaštvo za organizovani kriminal s njima se nagodilo. Sud će im izreći kazne, koje će odslužiti u kućnom pritvoru.

Milovan Brkić je tranžirao samo tekstove, a eno ga u pritvoru, treći mesec provodi iza rešetaka zbog izjave, koja se stala u 23 sekunda, ali sud je procenio da je suviše opasan da bi na slobodi čekao da se završi žalbeni postupak.

Te dve slike savršeno ilustruju pravdu u Vučićevoj Srbiji.

Međutim, ni tu nije kraj horora kroz koji prolazi srpsko društvo. Vučić se nije zadovoljio time da javno brani ubicu Lalića („mlad je momak, mora da misli na svoju budućnost“), već je morao da u svoj zločin nad Brkićem uvuče i sve svoje saradnike. Razloge je objasnio Hrvatin, i to na istom ročištu gde je opisao kako se komada ljudsko telo, gde treba da se zaseče stomak, a da se ne probuše creva, da ne smrdi. Taj Hrvatin je rekao da su Belivukovi saradnici morali da se „okrve“ kako bi postali punopravni članovi ganga. Po istom principu, i Belivukov komandant Vučić traži od svojih saradnika da se „okrve“. Zato je u ritualno ubistvo Milovana Brkića uključio tužioce, sudije, policajce, državne funkcionere, kumove, kolege iz vrha naprednjačkog kartela i iz satelitskih stranaka i pokreta, koji se nazivaju opozicionima, kao i svih medija, Pinka i N1, Informera i Danasa. Svako je morao da se „okrvi“. Malo ko je odbio.

Prvu krv je na sebe uzeo Željko Mitrović. Portal Pink.rs je montirao snimak i objavio ga uz naslov: „Milovan Brkić u ime ‘građanske opozicije’ poručio: Hoćemo da ubijamo“. Niti je Brkić bilo šta rekao u ime bilo koje opozicije, niti je izgovorio to što se navodi u naslovu. Umesto Mitrovića, policija je (još nije utvrđeno koje odeljenje beogradskog UKP-a) uhapsila Brkića. Policijski kapetan Aleksandar Stepanović je falsifikovao Brkićevu izjavu kako bi krivična prijava izgledala uverljivije. Tužiteljka Ljiljana Komnenović je još brutalnije falsifikovala spise iz istrage. Kad je raskrinkano, u sred prvog ročišta, da je u zahtevu za određivanje pritvora lagala da je Brkić odbio da da iskaz, Komnenović je rekla: „Pa, šta? To je bilo na početku postupka, nije važno.“ Sudija Dušan Agatonović je nastavio glavnu raspravu iako je utvrđeno da sudi po optužnom predlogu koji se zasniva na dva falsifikata. Nezainteresovan za zakone, pravdu i slične trivijalnosti, sudija Agatonović je 11. jula izrekao presudu, kojom je novinara Brkića osudio na 14 meseci zatvora i, istovremeno, doneo odluku o produženju pritvora. Agatonović je dve nedelje kasnije svim strankama u postupku poslao obrazloženje presude, koje po mnogim detaljima liče na Hrvatinov opis komadanja tela žrtve.

U obrazloženju sramne presude navodi se da je sud saslušao Milovana Brkića, pročitao pismene dokaze (dva zapisnika o sasalušanju pred zamenikom javnog tužioca), emitovao snimke sa dva DVD-a, koji sadrže spornu izjavu, pogledao izveštaj iz krivične evidencije za okrivljenog i dopis branioca Stevana Damnjanovića, koji je priložio isečke iz novina sa izjavama predstavnika vlasti, koji su iznosili klevete i uvrede na račun Brkića. Sud je, naravno, odbio predlog advokata Damnjanovića za saslušanje svedoka „predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića“. Agatonović je procenio da nema potrebe da Vučić, iako je potencijalno oštećeni, svedoči u ovom postupku, dovoljno je što ga je on montirao.

U presudi, napisanoj na 16 strana, sudija Agatonović je citirao sve što se navodi u optužnom predlogu tužiteljke Komnenović, kao i odbranu okrivljenog novinara Brkića. U svim iskazima, pred tužiteljkom i sudijom, Brkić je objašnjavao isto – 8. maja je došao na protest pred Domom Narodne skupštine i, kad je čuo kakve zahteve su izneli organizatori, zaključio je da su besmisleni i da je to „sviranje kurcu“.

– Okrivljeni je izjavio da nikoga nije pozivao, niti je imao resurse za to, ima 67 godina, nije član ni jedne političke stranke, ni lovačkog društva, karate kluba, niti udruženja penzionera. Nije imao koga da poziva, to je samo njegovo mišljenje koje je dao na osnovu pitanja njemu nepoznatog lica, dakle to je odgovor na pitanje nepoznatog lica. Poštuje Ustav zemlje, Republikanac je, misli da je dobar i u preambuli, definiše izvršnu, sudsku i zakonodavnu vlast i sva ovlašćenja kao i ovlašćenja predsednika države koja su protokolarna. Smatra da je u svakom društvu odnosno državi vlast smenjiva i ne zna zašto bi on pozivao na promenu ustava koji celog života poštuje. Mišljenje koje je izneo o Vučiću i njegovoj majci zasniva se na njegovim ličnim odnosima sa porodicom Vučić, bio je prijatelj sa njegovom prvom ženom i družili su se. Sa porodicom Vučić je bio u prijateljskim odnosima dok u jednom trentku nije došlo do razilaženja, i to pre svega zbog političkih stavova i njegovih delovanja, ovo sve objašnjava da bi pojasnio iz kojih razloga je na pitanje NN lica, za koje je uveren da je provokator, odgovorio iz besa to što je rekao. Neposredno pre hapšenja objavio je, odnosno preneo tekst iz „Njujork Tajmsa“ pod naslovom „Predsednik i gangster“, to nije iznosio iz ličnih razloga, već je smatrao da građani imaju pravo da saznaju istinu. Poznato mu je da su trojica terorista pušteni na slobodu i da su vraćeni, da je Viši sud u Kraljevu potvrdio optužnicu, a da su oni pušteni na slobodu, dok on 2 meseca provodi u pritvoru. Okrivljeni se takođe protivio predlogu za određivanje pritvora iznoseći da nikada nije iznosio u životu da će da ubije predsednika Republike Srbije, da je to nelogično i nemoguće. Nije sporno da je o predsedniku pisao razne tekstove u kojima je iznosio činjenice o njegovim zloupotrebama. On uzurpira svoja ustavna ovlašćenja, predlaže da se uvede smrtna kazna. Kampanja protiv njega vodi predsednik Višeg suda u Beogradu, o kome je napisao više od 30 tekstova – naveo je sudija Agatonović, čiju presudu citiramo onako kako je napisana, u neskladu ne samo sa Zakonom o krivičnom postupku, nego i sa pravopisom.

Sudija Agatonović je naveo da je „ocenom izvedenih dokaza kako pojedinačno, tako i u međusobnom odnosu kao i u odnosu sa odbranom optuženog na pouzdan i nesumnjiv način utvrdio činjenično stanje“ na osnovu koga je izrekao presudu, kojom je novinar Brkić kažnjen sa 14 meseci zatvora.

– Ceneći odbranu okrivljenog Milovana Brkića, sud je pošao od činjenice, da okr. Milovan Brkić ne spori, vreme, mesto, način na koji je izneo inriminisani tekst, koju odbranu je sud prihvatio kao uverljivu, a sama je potkrepljena izvedenim dokazima, pre svega uvida u video i audio zapise. Prihvaćena je odbrana okrivljenog u delu koji se odnosi na pretres stana, pronađene stvari, kao i u pogledu zdravstvenog stanja koje je potkrepljeno izveštajem zatvorske bolnice. Međutim, za sud je neprihvatljiva odbrana, koja se zasniva na „figurativnosti“ izrečenog, pre svega zbog postojanja protivurečnosti, delova odbrane iznete tokom postupka. „Figurativnost“ svega izrečenog, kako to predstavlja okrivljeni, po nalaženju suda je pokušaj izbegavanja ili minimiziranja krivice. Po nalaženju suda, nema potrebe tumačiti suštinu izgovorenih reči i rečenica, one nisu nejasne, naprotiv, veoma su jasne, smislene, i pokazuju stvarnu nameru ok. Milovana Brkića, on vrlo jasno i određeno govori. Te reči sud je razumeo onako kako su kazane – izgovorene. Ne postoji razlog da u izgovorenim rečima tražimo drugačije izraženi smisao. Čovek može da ne prizna istinu, da smatra svoje postupke ispravnim, da bi opravdao sebe od preduzimanja tih postupaka. Svakako ne možemo izgovorene rečenice i reči ne možemo posmatrati samo kao rđave reči izgovorene u naletu besa i iz motiva koje navodi okr. Milovan Brkić. Sloboda izražavanja može se ograničiti ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti republike Srbije. Imajući u vidu inkriminisane radnje koje je okr. Milovan Brkić preduzeo u vreme, mestu i na način bliže opisan u izreci presude, svakako da se postupak u ovoj krivičnoj stvari ne može tretirati kao zabrana slobode govora okrivljenom Milovanu Brkiću, niti se sve izrečeno od strane imenovanog može tretirati kao vrednosni sud, iz razloga koji su taksativno pobrojani. Takođe, čl. 24. Ustava predviđeno je da je ljudski život neprikosnoven, a čl. 25 Ustava, da je fizički i psihički integritet nepovrediv. Otuda se pretnje smrću i podsticanje nasilja ne mogu pravdati slobodom izražavanja. Sloboda izražavanja ne može biti važnija od prava na život i integritet čoveka. Neprihvatljiva je teza odbrane da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o pozivanju na nasilnu promenu ustavnog uređenja, zato što okr. nije bio organizator, govornik, nije bio na bini, nije imao mikrofon, s obzirom da te činjenice nisu od presudnog značaja, po nalaženju suda, okolnost da je rečenice izgovorila ličnost koja ima dugogodišnje životno i profesionalno iskustvo, da uživa ugled među određenim kolegama, čitaoce „Tabloida“, pa samim tim, težina izgovorenih rečenica, intenzitet, mesto dešavanja, podatak da je inkriminisani tekst snimljen i sačinjen video i audio zapis, a zatim objavljen putem internet stranica i na postalima javnih medijskih mreža, i bio dostupan velikom broju građana, što ukazuje da je reč o pozivanju na nasilnu promenu ustavnog uređenja, a pozivanjem se kod drugog izaziva odluka i pozivanje je upravljeno na neodređeni broj ljudi. Ceneći psihički odnos okrivljenog Milovana Brkića prema izvršenom krivičnom delu, sud je ceneći sve okolnosti našao da je okrviljeni postupao sa direktnim umišljajem. Imenovani je bio svestan svog dela čije je izvršenje hteo, i svestan da je njegovo delo zabranjeno. Obavezan element subjektivnog karaktera jeste namera ugrožavanja ustavnog uređenja. Na osnovu izloženog, a polazeći od svih navedenih okolnosti, kako olakšaavajućih, tako i otežavajućih, težine učinjenog krivičnog dela, kao i stepena krivice okrivljenog Milovana Brkića, sud je okrivljenog, na osnovu napred navedenih zakonskih odredbi, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 2 (dva) meseca, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru rešenjem sudije za prethodni postupak, a koji pritvor mu se računa od 08.05.2023. godine kada je lišen slobode pa nadalje, s tim što isti može trajati do upućivanja okrivljenog u ustanovu za izdržavanje kazne, a najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi – navodi se u presudi koju je potpisao sudija Dušan Agatonović.

Milovan Brkić je osuđen, kao što se vidi iz svega što je navedeno u presudi, samo zbog verbalnog delikta. Tužilaštvo nije priložilo nijedan dokaz, niti je sud konstatovao da je Brkićevo „pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja“ izazvalo bilo kakve posledice po Ustav ili predsednika Republike Srbije, koga su sve stranke u postpuku prepoznale kao „idiota“ kome treba otkinuti glavu. Televizija Pink i ostale režimske medijske trovačnice danima su emitovale izjavu Milovana Brkića, ali ni to nije izazvalo uznemirenje javnosti. Osim reči, koje su izgovorene u tih 23 sekunada, sud nije utvrdio postojanje nijednog konkretnog dela, koje bi moglo da bude povezano sa tim „pozivom na nasilnu promenu ustavnog uređenja“.

Novinarska udruženja UNS i NUNS ocenili su presudu kao „politički motivisanu“ i donetu u interesu jedne stranke, a ne pravde i zakona. Reakcije javnosti su se završile na ta dva saopštenja. Nijedna opoziciona stranka nije reagovala, baš kao nijedan od intelektualaca koji se predstavlja kao zagovornik vladavine prava i zaštitnik ljudskih prava. Kao da ne shvataju kakve posledice po celo društvo može da izazove ova presuda, kojom je na 14 meseci zatvora osuđen čovek koji je rekao nešto nepodobno i politički sporno. Kao da ne znaju kako su se ovakvi slučajevi razvijali u tiranskim režimima poput Vučićevog.

Ne čudi što Pavle Grbović ili neki Ćuta i slični nikad nisu čuli za Martina Nimelera, no ipak su mogli negde, makar na Tviteru, da vide njegove stihove: „Kad su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao, jer nisam bio komunista. Kad su zatvorili socijaldemokrate, ja sam ćutao, jer nisam bio socijaldemokrata. Kad su došli po sindikalce, ja se nisam pobunio, jer nisam bio sindikalac. Kad su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni.“ Mašinski mozak Dragana Đilasa može da to razume. Uostalom, na svojoj koži je osetio kako to izgleda. Osetio, pa zalečio i zaboravio. Zaboravio je da su ga Magazin Tabloid i autor ovog teksta podržavali dok je bio izložen hajkama tiranina na vlasti. Bez obzira na izostanak političkih i ličnih sličnosti sa „tajkunom i žutim lopovom“, na ovim stranicama su objavljivane kritike kreatora afera poput lažnih računa na Mauricijusu. Protraćili smo vreme, prostor u novinama i strpljenje čitalaca.

Kad bi mogao i smeo, Vučić bi dolazio noću u Centralni zatvor da lično zlostavlja Brkića, čupao bi mu nokte i kosu. Kad bi mogao, Đilas bi Brkića osudio na sto godina zatvora, a ne bi se nijednog trenutka zabrinuo zbog mogućnosti da sutra i njemu neka pijandura iz tužilaštva i neki napirlitani azdejkovićevski sudija odrežu robiju. Zašto se Đilas i njemu slični ne plaše, objasnio je bivši narodni poslanik Srđan Nogo.

– Presuda Milovanu Brkiću i njegovo držanje u pritvoru, to je čist kriminal i velika sramota. Dužnost svakog čoveka je da digne glas protiv ove nepravde. Kad sam čuo presudu protiv Brkića, stresao sam se: „Au, koji su ovo bolesnici, oni nisu normalni!“ Kroz glavu mi je prošlo šta ja sve govorim i radim. Odmah mi je bilo jasno da će tako i mene da sklone, ja sam se sledeći. Svako normalan, ko nije deo ovog sistema, mora da pomisli isto, da oseti strah i da reaguje. Strah je prirodna i normalna reakcija svakog čoveka koji ima slobodno kritičko mišljenje. Zamislite samo, gledate televiziju, iskoči vam Vučić i počne nešto da baljezga ono svoje: „Mala će nam biti groblja“, „Moram da smislim nešto strašnije od Sajma“, „Na Kosovu nemamo ni metar“, „Ovde nema junaka kao što je bio Murat“… Koliko ljudi burno reaguje kad čuje takve gluposti? Prirodna reakcija je: „U, mamu ti jebem, treba te zadaviti, govno jedno, ko si ti da smisliš nešto strašnije od Sajma“. Meni su, na sreću, u to vreme deca bila mala, pa nisu razumela šta pričam. Sad, ako to moja ćerka čuje, ode u školu i ponovi iste reči. Odakle ti to? Od tate! I, hop, dođu i uhapse me zbog toga. Ili se iznervirate i sa prijateljima tako komentarišete, ili objavite status na društvenim mrežama: „Kakav je ovo bolesnik! Šta je ovo? Treba mu jebati mater, treba ga obesiti!“ Koliko ljudi je uhapšeno, pritvarano, zatvarano, pa i likvidirano zbog raznih komentara ili poruka. Mi znamo za slučaj Milovana Brkića zato što je on javna ličnost, ali svakodnevno se dešava da nevine ljude, na pravdi Boga, pritvaraju i osuđuju. E, kad tako prolaze obični ljudi, šta bi trebalo da pomisle novinari, političari i intelektualci. Ali, niko od novinara se ne oglašava, osim njegovih kolega iz redakcije Tabloida. Pa, novinari bi trebalo najviše da se plaše da će proći kao Brkić, ali ne reaguju. Pošto ćute, znači da nisu ugroženi. Sigurni su da se to njima ne može desiti jer su deo sistema. To znači da u Srbiji nemamo novinare, nego propagandiste sistema, koji nas svesno lažu. Isto je i sa opozicijom. Kako je moguće da ćute, da se ne plaše da ne prođu kao Brkić. Zar oni nisu oštri? Puna usta revanšizma, srušiće režim, juriće naprednjake po ulicama… Nije moguće da se nisu uplašili Đilas, Marinika, Milivojević, Aleksić, Lutovac, Jeremić, Ćuta, Lazović, Zelenović, Boško, Milica, Miloš, svi redom. Kako su oni sigurni da im se to neće desiti. Pa, rečeno im je: „Ne brinite, ovo je samo za Milovana Brkića“. Međutim, kako znaju da ih režim ne laže? Taj nivo spokojnosti je moguć samo ako su oni deo tog istog sistema i ako rade zajedno. Ispada da je prvostepena presuda od 14 meseci zatvora za Brkića jedini uspeh organizatora protesta protiv nasilja. Đilas je prvi tražio hapšenje Brkića. Ćuta kaže da ljudi poput Brkića nisu dobrodošli na proteste. Srđan Milivojević je čak dovodio Brkića u vezu sa SNS-om. Marinika Tepić kaže da, iako neki Brkića nazivaju novinarom, ona ne misli tako, zato neće da komentariše slučaj. To je rekla i prisustvu Mikija Aleksića, Ćute, Milivojevića i ostalih. Ko god se nije oglasio posle ove nezakonite presude, taj ćuti zato što zna da se njemu ne može desiti tako šta, a ne može zato što je deo sistema, zato što je saučesnik – rekao je Nogo.

Ta analiza nas vraća na nepisana pravila koja su važila u Belivukovom klanu, a koje je opisao svedok Hrvatin. Kao što je on morao da se „okrvi“ kako bi dokazao podobnost za članstvo u klanu, tako su se sada mnogi tzv. novinari, političari i intelektualci „okrvili“ da bi, na slučaju Milovana Brkića, pokazali lojalnost Vučiću čak i kad nekoliko meseci pred očima celog sveta sprovodi javnu egzekuciju nepodobnog novinara.

Vučić je pokrenuo inkvizitorski postupak, njegovi mediji su naneli drva za lomaču, koju su zapalili tužiteljka i sudija. Iako ne znaju ko će od njih sledeći da zacvrči na vatri, posmatrači iz opozicije su bes iskalili na žrtvi, pljujući i vređajući žešće od dželata.

Nekoliko opozicionih lidera i stranaka se ipak oglasilo povodom javne likvidacije Brkića. Nikoga ne zanima kršenje procesnih prava, falsifikovanje spisa predmeta i nedostatka dokaza za krivično delo koje mu se stavlja na teret, opozicionari su reagovali tek kad je Brkić, usled štrajka glađu i žeđu, kao i zbog neadekvatne lekarske pomoći, stigao na rub smrti.

Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke, napisao je na Tviteru: „Ne dozvolite da umre Milovan Brkić. Ništa što je rekao ili napisao ne sme da bude razlog da bude poslat u smrt.“ Ekološki ustanak je apelovao na Upravu Centralnog zatvora da Milovana Brkića hitno prebaci u zatvorsku bolnicu kako bi mu se pružila hitna i neophodna medicinska nega. „Sve što je rekao ili uradio nije takve prirode da bude ‘osuđen’na smrt“, navodi se u saopštenju Ekološkog ustanka. I nekoliko uticajnih javnih ličnosti na društvenim mrežama su podelili apel za spasavanje života Milovana Brkića.

Srđan Milivojević smatra da je Milovan Brkić definitivno postao politički zatvorenik.

– Čovek u takvom zdravstvenom stanju ne može da podleže nekim krivično-pravnim sankcijama. Skandalozno je što krnji parlament, kojim predsedava Vladimir Orlić, nema komisiju sastavljenu od narodnih poslanika, koja bi utvrđivala stanje u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija. To znači da mi, kao narodni poslanici, ne možemo da posetim Brkića. Ne ulazim u to da li je on i šta rekao, ni u to kako mu je izrečena kazna zatvora. Ulazim u to da je reč o čoveku koji je bolestan i kome nije samo ozbiljno ugroženo zdravlje, nego i život. Ne znam koji je motiv ovog režima da se tako surovo obračunava sa Milovanom Brkićem. I moja stranka je bila na vlasti, pa nikad nisam tužio Brkića ni za jednu napisanu reč o bilo kome iz Demokratske stranke, pa i o meni. Smatram da je Milovan Brkić postao žrtva ovog režima – kaže Milivojević.

Na seriju saopštenja redakcije Magazina Tabloid, u kojima je ukazivano na torturu kojoj je u Centralnom zatvoru izložen naš glavni urednik, odgovorila je Uprava za izvršenje krivičnih sankcija. U pamfletu, koji po svemu liči na saopštenje SNS-a, Uprava je najprimitivnijim manipulacijama pokušala da sakrije istinu i prevari javnost. Uz informaciju da je Milovan Brkić izgubio 33 kg i da, osim vode, odbija i da prima infuziju, pošto nije imala nikakve efekte, redakcija našeg Magazina je saopštila da zatvorski stražari, po naređenju upravnika Zvonka Grulovića, prisiljavaju iscrpljenog i teško bolesnog Brkića na redovne dvočasovne šetnje. „Boravak na svežem vazduhu je pravo lica lišenog slobode, a ne vrsta odmazde prema licu u pritvoru ili licu na izdržavanju kazne“, navodi Uprava za izvršenje krivičnih kazni. Istu vrstu cinizma, koju Uprava ovim prezentuje prema izmoždenom i teško obolelom Brkiću, Veljko Belivuk je pokazivao prema Goranu Veličkoviću Goksiju, koga je, pre klanja, naterao da stavi zaštitnu masku da se ne bi zarazio korona virusom. Saopštenje Magazina Tabloid u kome smo objavili da su zatvorski službenici obavestili advokata Damnjanovića da se njegov branjenik Brkić oseća loše i da ne može da ga primi u posetu, Uprava demantuje tvrdnjom da „laže Tabloid, niko nije zabranio posetu advokata“. Ko zna karijeru Dejana Carevića, direktora te Uprave, sigurno nije iznenađen ovim morbidnim uličarskim gadostima. O kakvom čoveku je reč dobro znaju njegove kolege iz zloglasnog Šestog odeljenja Državne bezbednosti, a naročito opozicioni aktivisti i „otporaši“ iz predpetooktobarskog periodu. O Careviću su ponešto saznali i čitaoci našeg Magazina, kad smo opisivali njegove afere iz vremena dok je, po Vučićevom nalogu, bio na funkciji pomoćnika ministra pravde, a i zamenika upravnika zatvora u Sremskoj Mitrovici. Uglavnom, isto jutro, kad je dnevni list Danas objavio to saopštenje Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, u kome se tvrdi da Brkićevo zdravlje nije ugroženo, zatvorska Uprava je obavestila advokata Damnjanovića da je Brkić prebačen u Specijalnu zatvorsku bolnicu.

Milovan Brkić je 27. jula, desetak dana posle zahteva da mu se pruži neophodna medicinska pomoć, u invalidskim kolicima prebačen u bolnicu. Milovan je svom bratu Radovanu, koji ga je posetio, rekao da je bio na smrti i da se pomirio sa sudbinom. Do zaključenja ovog broja Magazina Tabloid, zdravstveno stanje Milovana Brkića nije se bitno promenilo, ali bar je pod lekarskim nadzorom.

Kako sudbina može da bude prevrtljiva, vladara i njegove predstavnike u Narodnoj skupštini je upozorio samostalni poslanik Aleksandar Jerković, predsednik pokreta „Nema nazad, iza je Srbija“, koji je istakao da hapšenja i zatvaranja zbog izgovorenih reči prizivaju revoluciju.

– Gospodo, ne znam nijednu revoluciju u kojoj narod nije nastradao, a koju je vladar preživeo – rekao je Jerković.

tome kako treba kazniti odgovorne za stradanje naroda najkonkretnije govori Srđan Nogo.

– Nemamo institucije, pravosuđe je totalno kriminalizovano. Pa, onda mi sami moramo da donesemo pravdu, baš kao baka Coka (Stojanka Stojanović, zvana baka Coka, u septembru 2018. ubila je investitora Zorana Trifunovića, koji je vršio pritisak na nju da mu proda plac, a državne institucije nisu reagovale na njene prijave, prim. aut.). Da li ste hteli da doživotno budete tužioci i sudije? Niko ne može da vas razreši, izdvojena je kriminalna kazna. E, pa onda ćete stvarno da to budete doživotno. Oko 1.700 tužilaca i 2.500 sudija nas satiru, uništavaju nam živote. Nije ih mnogo, razrešićemo ih. Brate mili, bukvalno ćete biti doživotno na funkciji. Razrešićemo vas baka Coka sistemom – rekao je Nogo.

Zasad, Aleksandar Vučić probleme s nepodobnim protivnicima rešava sistemom Velje Nevolje ili Zvonka Veselinovića, ali i presudama Dušana Agatonovića, kao što se vidi na primeru Milovana Brkića.

Brkić nije prva Vučićeva žrtva. Naprotiv, mnogo je senki, koje iz grobova prizivaju pravdu i kaznu za svog progonitelja Vučića. Brkić još ima šanse da preživi torturu i izbegne sudbinu Slavka Ćuruvije. Njegovo puštanje iz pritvora bilo bi dobar signal za celo društvo, da još ima šanse za oporavak od patološkog oboljenja kojim je Vučić zarazio Srbiju.

Antrfile

Sudija od 0,1 odsto

Srđan Nogo je ukazao na stare nezakonite postupke sudije Dušana Agatonovića, koji nikad nije odgovarao za očigledan sukob interesa.

– Još 2016. godine sam u Skupštini rekao da je Agatonović, kao predsednik Trećeg osnovnog suda u Beogradu, zaključio ugovor sa Pireus bankom, po kome sudije imaju status VIP klijenata, pa dobijaju stambene i keš kredite sa kamatom od 0,1 odsto. Za sve sporove te banke nadležan je upravo taj sud. Svi znaju da je to kriminal, ali niko ništa nije preduzeo – kaže Nogo.

antrfile

Protest za Brkića

Srđan Žunić, osnivač grupe „Ujedinjeni narod Srbije“, prijavio je MUP-u organizaciju protesta pod nazivom „Bukom protiv diktatora“ ispred zgrade Predsedništva Srbije.

Protest je organizovan zbog nepravde i političkog progona koji se vrši prema Milovanu Brkiću. Kako se navodi u pozivu na protest, koji će trajati do daljeg, cilj je da se Brkiću omogući blaža mera, fer i pošteno suđenje „u ime naroda, a ne u ime Aleksandra Vučića“