Ministar vojni Nebojša Stefanović ne gaji iluzije da može izazvati rat unutar stranke, još manje da ga može dobiti. To, opet, ne znači da misli da je pametno odreći se dobrovoljno funkcija i u blaženom fatalizmu čekati nalet sudbine. Između rata i mira široko je polje delovanja u kome se bar deo sudbine može uzeti u sopstvene ruke.
Sve što se minulih dana dešava između predsednika Aleksandra Vučića i ministra odbrane Nebojše Stefanovića zalazi u domen do sada neviđene političke anomalije. I to ne zbog toga što je odnos snaga između ove dvojice u potpunoj disproporciji, to smo znali i ranije, već zbog činjenice da je Vučić u tolikoj meri nadrastao svih 700.000 članova stranke koju vodi da bilo kakav disonantan ton nije dopušten.
I na stranu i to što je Vučić naredio “partijsku diferencijaciju” odborima u unutrašnjosti dok on opošljava važne državne stvari po Sloveniji i Češkoj, slučaj Nebojše Stefanovića pokazuje da je unutarstranački život naprednjaka mučniji nego svi njihovi odnosi sa opozicijom koliko im god ona bila mrska.
U takvom odnosu snaga nije bilo političke potrebe i još manje smisla da Stefanović minulih dana tako brutalno bude pušten kroz “toplog zeca”. Izuzev, ako ne računamo da je to pokazna vežba staljinističkih metoda u kojima nije dovoljno da Stefanović prizna krivicu za ono što je uradio već i za ono što nije. Otuda i trka u snishođenju predsedniku i osudi Stefanovića – koji bi i te kako imao za šta da odgovara pred sudovima ove zemlje, umesto pred partijskim – zapravo spasavanje sopstvenih zadnjica u nekoj budućoj aferi. Кonstruisanoj ili stvarnoj, sasvim je svejedno.
Dakle, ako su impregniranost obraza i podrepaštvo bili mera kalibrisanja za participiranje u svim Vučićevim naumima, onda je vrh stranke besprekorno savladao zadatak. Od ministra zdravlja Zlatibora Lončara, koji ovakvo izjašnjavanje odbora smatra Olimpom demokratije, preko gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića i ministarke državne uprave Marije Obradović, koja je brže-bolje na pomen sopstvenog imena požurila da iskaže odanost predsedniku, do Vladimira Đukanovića, Vučićevog specijalca za pirotehniku.
E sad, pravo pitanje je da li je iko od Nebojše iz Beograda pri ovakvom ustrojstvu stvari očekivao išta drugačiji ton saopštenja od onog koje je minulog četvrtka objavljeno na sajtu SNS-a, a za koje se ne može pouzdano tvrditi da ga je sam sastavljao?
Osim što za svoju neprijatnu poziciju krivi opoziciju, Stefanović pokazuje stepen dostojanstva od koga bi se postidela i kišna glista. Između ostalog Stefanović poručuje da mu je čast što je deo tima koji vodi Vučić, te da Srbija postiže značajne ekonomske uspehe zahvaljujući politici oličenoj pre svega u predsedniku:
– Istovremeno, kao neko ko je prijatelj Aleksandra Vučića, neću mirno gledati da o njemu laži iznose najgori u Srbiji, a da ne kažem istinu i ne učinim sve što mogu da mu barem malo pomognem u nošenju teškog bremena – poručio je u saopštenju Nebojša Stefanović.
