Lukašenko prepušten sam sebi
Dok Belorusiju nastavljaju da duboko potresaju protesti, strongmen okreće se istočno.
Beloruski predsednik je lukav čovek; u borbi za svoj politički opstanak on je sopstvene probleme pripisao geopolitičkom konfliktu Moskve i Zapada, sve nastojeći da se dodvori ruskom predsedniku Vladimiru Putinu – “starijem bratu” i “prijatelju u teškim vremenima” – i od njega dobije podršku. Demonstranti nastavljaju da vrše pritisak na Sanju – kako ironično tepaju “poslednjem evropskom diktatoru” – da siđe s vlasti.
Snimak sastanka dvojice lidera u Sočiju koji je nedavno upriličen bio je, između ostalog, i glavna tema stručnjaka za govor tela koji su ustvrdili da je lider Belorusije očajnički pokušavao da privuče Putinovu pažnju dok je ovaj sedeo široko raširenih nogu – da pokaže ko je gazda – i nameštao kravatu ili tupkao nogom o pod pošto mu je, očito, bilo dosadno.
Ovaj sastanak je delom imao za cilj da Lukašenko nedvosmileno stavi Putinu i svima drugima do znanja da zatvara vrata Zapadu i otvara dva krila Rusiji.
Za 26 godina na vlasti, Aleksandar je čak potpirivao podozrivost Evrope prema Rusiji i pozicionirao Belorusiju kao neku vrstu tampon zone – sastankom u Sočiju je to igranje na ivici završeno i on je zvanično spreman da trampi autonomiju Belorusije ako to znači da će on ostati na njenom čelu, makar i samo deklarativno.
Ipak, uprkos pojavnoj simbolici sastanka u Sočiju, još uvek je prerano za game over: što se Evrope tiče, Belorusija još uvek nije izgubljena i ušuškana pod ruske skute.
Beloruskog predsednika bije reputacija i da je nepouzdan i da se njegova lojalnost menja kako vetar duva. To što se danas umiljava Putinu ne garantuje da će to raditi i sutra, piše Politiko.
Vratimo se mesečak dana unazad: na veče izbora u Belorusiji, 9. avgusta, Lukašenko je optužio Rusiju da pokušava da destabilizuje Minsk. A sada, upozorava na NATO napad i demonstrante naziva plaćenicima Zapada.
Za Lukašenka je da predstavi svoju političku sudbinu kao geopolitičku borbu Istoka i Zapada čisto pragmatična odluka. Još otkada je Evropska unija odbila da prizna rezultate izbora u Belorusiji i zvanično ih delegitimisala, Moskva je poslednja slamka za koju Lukašenko može da se uhvati.
Putin zasad pristaje da igra tu igru i bude zaleđina Lukašenku. Rusija je obećala vojnu pomoć, saopšteno je da su rezervne snage pripravne u slučaju da intervencija bude neophodna, a najavljeno je i da će se Rusi pridružiti zajedničkim vojnim vežbama na zapadu Belorusije.
Ruski državni novinari poslati su u Belorusiju u propagandne svrhe i Minsku je odobrena pozajmica od 1,5 milijarde dolara koja će Lukašenku omogućiti da restruktuira dug – a najviše duguje Rusiji.
Još uvek ništa nije obznanjeno, ali nema mnogo sumnje da je ovo quid pro quo – odnosno da je Lukašenko u zamenu za nešto podrške i novca dozvolio privatizaciju beloruske svojine i bližu integraciju između dve zemlje koja će najviše kontrole dati Putinu.
Ako Putin i nastavlja da igra tu igru, to nije zato što veruje Lukašenku, piše Politiko, već zato što Putin nije čovek koji će tek tako ispustiti priliku da pojača svoj uticaj u susednoj zemlji. Mnogo je pokazatelja da i Moskva želi da se reši Lukašenka – samo svojim tempom.
Razgovori o ustavnim reformama u Belorusiji – koje, naravno, potpaljuje Kremlj, a Lukašenko nastavlja – delom je i (neuspešni) pokušaj da se umire demonstranti, ali je ujedno i signal za Lukašenka da stvari neće stajati kao dosad, sve i da preživi ovu političku krizu.
Moskva, međutim, rizikuje važnu stvar ovakvom kupovinom vremena i držanjem Lukašenka na vlasti: na taj način otuđuje beloruski narod koji je tradicionalno naklonjen Moskvi, a ne odustaje od svog prohteva da Lukašenku vidi leđa.
Što se demonstranata i beloruskog naroda uopšte tiče, oni koji podržavaju Lukašenka – bilo palicama ili novcem – nisu i ne mogu biti uz narod.
