Osnovnu i srednju školu završila je kao „vukovac“ i nekoliko puta proglašavana đakom generacije. Prosek na Filološkom fakultetu imala je 9.2, a na master studijama nešto veći. Maštala je o školskom dnevniku i učenicima, a završila kao prodavačica u kineskoj radnji sa mesečnom zaradom od 25.000 dinara, bez radnog staža. Ovo je jedna od mnogih priča u Srbiji onih koji ne mogu da nađu posao u struci, a ne žele da odu iz nje.
– Tužna sam, često depresivna, ponižena postiđena, povređena, omalovažena… Najteže mi je kada uslužujem koleginice i kolege sa kojima sam studirala ili išla u srednju školu – priča ova žena koja još nije prešla četrdesetu i koja rukom skriva lice.
S jedne strane kupci, s druge šef, gazda Kinez koji joj pogrešno izgovara ime.
– Nemojte me fotografisati. Odmah će me otpustiti, a i za ovaj posao morala sam da tražim vezu.
Jedinica je. Još u petoj godini sama je čitala i pisala i išla na kurs engleskog, kasnije je savladala i nemački, a služi se i španskim jezikom. Bila je ponos i nada svojih roditelja, ponos profesora.
Diplomirala je prva u generaciji i odmah krenula u traganje za poslom.
– Svuda sam nailazila na zatvorena vrata. Na Tržištu rada imam podugačak staž. Svi koji su diplomirali posle mene već uveliko rade. Politika me nikada nije zanimala, pa nisam član ni jedne stranke. Da li grešim? – pita mutnim pogledom od suza koje vire na krajevima oka.
Udala se za ljubav sa fakulteta. Posle nekoliko godina dobili su ćerku. Suprug je, na sreću, uspeo da dobije posao, ali radi u četiri škole.
– Pre dve godine sam malo radila u struci, na zameni, nekoliko meseci. Verujte, iako sam znala da će biti kratko, nikada srećnija nisam bila. Znate, od malena sam želela da budem profesor.
Iako sa diplomom viskoškolca, nije se ustručavala da radi bilo kakav posao, jer „sedeti kući skrštenih ruku“ je nešto najgore.
– Radila sam u jednoj leskovačkoj stranoj fabrici, no, pri prvoj krizi mi nije produžen ugovor. U toj fabrici nisam bila jedini radnik sa master studijama. Svi smo ličili jedni na druge, svi pokunjeni, svi razočarani. Sada čujem da su mnogi iz te fabrike otišli u inostranstvo. A ja ne mogu i neću – kaže ona.
Inače, ova visokoškolka radi sedam dana u nedelji, što znači i vikendom i to po osam sati dnevno i sve vreme stoji na nogama. Doduše, svaka druga nedelja joj je slobodna, piše Jugmedia.
