Ruski i turski lider dogovorili se da primirje u Idlibu, kao i da obe zemlje zajednički nadgledaju prekid vatre. Erdogan se opet obavezao da će razoružati teroriste i odvojiti ih od pobunjenika

Inače, konflikt između Rusije i Turske u Siriji započeo je u januaru. Tada je Asad, koji kontroliše oko 70 odsto teritorije Sirije, pokrenuo ofanzivu na Idlib kako bi uništio i poslednje terorističko uporište. Tu provinciju kontroliše nekadašnji Al Nusra front, sirijski ogranak Al Kaide, koji je u međuvremenu promenio ime u Tahrir el Šam. Takođe, tamo operiše još najmanje 10 militantnih grupa. Erdogan pruža podršku tim grupama i teroristima, te se njegova vojska nalazi na konstantnoj meti sirijskih udara. Prošlog četvrtka u jednom od Asadovih napada na teroriste poginula su 33 turska vojnika, što se smatra najvećim porazom turske armije u novijoj istoriji.

2011. dogodilo se Arapsko proleće, tokom kojeg su pali dugogodišnji lideri Tunisa, Egipta i Libije – Zine el Abidin Ben Ali, Hosni Mubarak i Muamer el Gadafi.

Na vlast je posle njih došlo Muslimansko bratstvo, iz kojeg je Erdogan potekao.

Budući da je u tom trenutku u Egiptu, Tunisu i Libiji uživao veliki ugled, Erdogan je počeo da sanja o pravljenju novog Otomanskog carstva i jačanja uticaja u regionu i to ne invazijom, već pravljenjem saveza sa Muslimanskim bratstvom.

Međutim, u Egiptu je predsednik Muhamed Morsi iz Muslimanskog bratstva 2013. svrgnut sa vlasti vojnim pučem, samo godinu dana nakon što je izabran, a na čelo države došao je general Abdel Fatah el Sisi.

To je podelilo Bliski istok na dva velika saveza – u prvom, revolucionarnom, bili su alijansa Muslimanskog bratstva, Turska i Katar, a u drugom, antirevolucionarnom, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) i Egipat.

Egipat je pod Sisijem promenio kurs, te je prestao da podržava pobunjenike u Siriji u borbi protiv predsednika Bašara el Asada. Sledili su ga Saudijci i UAE.

Od 2014. samo su Turska i Katar nastavili da podržavaju pobunjenike u Siriji.

Katar je 2017. bio primoran da odustane od podrške sirijskim pobunjenicima, nakon što mu je savez na čelu sa Saudijskom Arabijom uveo ekonomsku blokadu.

Tako je Turska ostala jedina zemlja koja podržava i pomaže sirijskim militantima.

U septembru 2018. Erdogan je postigao sporazum sa Putinom, prema kojem je Idlib, poslednji region u Siriji pod kontrolom pobunjenika, trebalo da bude pretvoren u demilitarizovanu zonu.

Dogovor je bio da Putin i Asad ne napadaju Idlib, dok je Turska trebalo da razoruža džihadističke grupe.

U proleće 2019. Asad je shvatio da Turska nije i nikad neće razoružati teroriste, pa je pokrenuo ofanzivu na Idlib.

U leto 2019. Erdogan je ponovo obećao Putinu da će razoružati džihadiste.

To, međutim, nije uradio, te je Asad krajem 2019, pokrenuo veliku ofanzivu na Idlib u nameri da uništi poslednje terorističko uporište u Siriji.

Erdogan je shvatio da gubi i poslednje uporište, pa je u Idlib poslao svoju vojsku, koja se protiv sirijskih snaga bori u redovima terorista. Zvao je u pomoć NATO i EU, ali oni nisu želeli da mu pomognu i podrže teroriste.

Erdogan je tako ostao bez ikakve podrške i u bezizlaznoj situaciji. Ukoliko bi krenuo u otvoreni rat protiv Asada, izgubio bi jer sirijske snage podržava Rusija. Ukoliko bi se prosto povukao, bio bi obeležen kao veliki gubitnik. Zato je primoran na dogovor s Putinom.

Erdogan se, ipak, osvetio EU. Otvorio je svoje granice za 3,7 miliona izbeglica koje žive u Turskoj i pustio ih u Evropu