Napomena
Na poziv Komiteta za međunarodnu saradnju Državne dume Ruske Federacije, delegacija inostranih novinara, predstavnika društvenih organizacija i diplomatskih misija nekoliko država, posetila je 9. avgusta pritvor br. 120 u mestu Jelenovka, nedaleko od Donjecka.
U sastavu delegacije bili su predstavnici iz Sirije, Nikaragve, Italije, Srbije, Francuske, Severne Koreje, Nemačke i drugih zemalja, a među delegatima bila je i Dragana Trifković, direktor Centra za geostrateške studije.
Piše: Dragana Trifković, direktor Centra za geostrateške studije
Jedna od karakteristika hibridnog rata koji NATO vodi u Ukrajini protiv Rusije je informacioni terorizam. Iako je ovaj termin od skora u upotrebi, pojava koju taj termin označava dobro je poznata u taktici ratovanja. Propagandne delatnosti koje su uperene protiv sistema vrednosti zemlje protivnika, psihološki deluju na javnost. Iako postoje mnogobrojni primeri koji oslikavaju ovu pojavu, nacistički propagandista Gebels je njen najprepoznatljiviji simbol. Cilj propagande koja dezinformiše javnost o ratnim dešavanjima je usmeravanje osećanja i provociranje ponašanja ljudi ka postizanju ratnih planova.
Agresivna anti-ruska propaganda u velikoj meri je doprinela izazivanju konflikta između Rusije i Ukrajine, koji je prerastao u vojni sukob nakon državnog prevrata na Majdanu 2014. godine. Ruskojezično stanovništvo je od tada izloženo direktnim vojim napadima sopstvene države i ukidanju svih ljudskih prava. Nakon višegodišnjih napora koje je Rusija uložila kako bi konflikt rešila diplomatskim putem, postalo je očigledno da spoljni centri moći koji kontrolišu ukrajinski režim, nisu na to spremni.
Od početka specijalne vojne operacije demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine, koju je 24. februara pokrenula Ruska Federacija, marionetska vlast u Kijevu tvrdi da će Rusija pretrpeti poraz. Takvu teoriju podržavaju i mnogobrojni zapadni mediji. Iako se do projekcija može doći analizom činjenica, koje govore u prilog tome da je vojna moć Rusije neuporedivo veća od Ukrajine, neverovatno je koliko je javnost podložna neargumentovanim tvrdnjama. Ovde treba uzeti u obzir i to da ruska strana u dosadašnjim dejstvima, koristi tek deseti deo svojih vojnih resursa. U svakom slučaju, nije me iznenadila vest objavljena juče u Ukrajinskoj pravdi da 98% Ukrajinaca veruje u pobedu, što je pokazala anketa (sprovedena na teritorijama Ukrajine bez Donbasa i Krima) sociološke grupe Rejting, po narudžbini američkog instituta IRI.
Uvidom u situaciju na teritoriji vojnih dejstava, stiče se sasvim drugačija slika. I pored žestokog otpora koji pruža ukrajinska strana, vojske DNR i LNR uz podršku ruske armije i drugih dobrovoljačkih jedinica, konstantno napreduju i oslobađaju nove teritorije. Procenjuje se da će operacija u Donbasu do kraja leta biti završena i da će ciljevi biti usresređeni dalje na druge oblasti. To naravno ne isključuje nastavak provokacija ukrajinske strane u Donbasu i na Krimu, dok će pogranične oblasti Rusije koje su sada povremeno pod udarom (Brjansk, Kursk, Belgorod i dr.), biti sve više nedostupne, kako se linija fronta bude pomerala ka zapadu.
Očigledan primer medijske manipulacije, koja se u Rusiji naziva i „ukropropaganda“ je tvrdnja Kijeva da je ruska strana (optužuju privatnu vojnu kompaniju Vagner) proizvela eksploziju u pritvoru 120. u mestu Jelenovka, u kome se nalaze ukrajinski zarobljenici. Među njima su i pripadnici bataljona Azov, koji su predali položaj u fabrici Azovstalj u Mariupolju. U noći između 28 i 29. jula (oko 23 časa), jedan smeštajni objekat pritvora, pogođen je raketama koje su probile limeni krov i eksplodirale u objektu gde su u tom momentu spavali ukrajinski zarobljenici. Na licu mesta poginulo je 47 zarobljenika, dok je još četvoro podleglo povredama u bolnici, a ranjeno je preko 75.
Na poziv Komiteta za međunarodnu saradnju Državne dume Ruske Federacije, 9. avgusta je međunarodna delegacija, u kojoj sam i ja bila, posetila ovaj pritvor u mestu Jelenovka. Tom prilikom smo obišli pogođeni objekat zatvorskog kompleksa, gde je održana i konferencija za novinare, obavili smo razgovor sa zatvorskim čuvarima, ali i sa zarobljenicima iz bataljona Azov, koji su preživeli napad. Ono što smo mogli da ustanovima nakon ulaska u objekat čiji čvrsti betonski zidovi nisu srušeni, je to da se nesreća dogodila nakon što su rakete probile krov zgrade, čiji limeni delovi su visili sa plafona. U prizoru kao iz filmova strave i užasa, mogli smo da vidimo nagorele metalne krevete na sprat u kojima su ležali zarobljenici u momentu napada, pocrnele betonske zidove, izgorele instalacije, tragove krvi, a u objektu se osećao i dalje neprijatan miris.
Na prvi pogled je očigledno da do eksplozije nije došlo miniranjem objekta iznutra, već je ona izazvana raketama koje su pogodile objekat. Vojni ekspert koji se bavi vojnom tehnikom i naoružanjem, pokazao nam je ostatke raketa lansiranih iz američkog raketnog sistema HIMARS, koji američka strana dostavlja ukrajinskoj vojsci. Ovaj raketni sistem (šestocevni) je u stanju da ispaljuje širok spektar različitih raketa (MFOM) u dometu do 70 kilometara. Rakete su u objekat ušle vertikalno sa krova, što odgovara karakteristikama raketnog sistema HIMARS, gde ispaljena raketa dugo dostiže visinu, a zatim pada na navođeni cilj pod vertikalnim uglom. Ostaci američke rakete imaju specifične šare, po kojima su prepoznatljive. Pored toga, preživeli zarobljenici sa kojima smo razgovarali, potvrdili su nam da je do nesreće došlo kada je objekat pogođen raketama. Osim što američke rakete imaju razorno dejstvo za precizne ciljeve, one prilikom pada razvijaju i visoku temperaturu. Tela poginulih zarobljenika su zbog toga bila potpuno ugljenisana do kostiju. Posle nesreće tela su predata na ekspertizu, tako da ih nismo zatekli prilikom obilaska pritvora, ali sam imala prilike da vidim fotografije koje je zabeležila moja koleginica kanadska novinarka Eva Bartlet, narednog jutra nakon nesreće. Ona je i sama posvedočila da iako je obilazila mnoga konflikta područja na Bliskom istoku, takav stravičan prizor ranije nije videla. Čuvari zatvora koji su bili prisutni te večeri, potvrdili su nam da je objekat pogođen raketama. Predstavnici vlasti Donjecke Narodne Republike, rekli su nam da je Ukrajina insistirala na tome da zarobljenici iz Azova budu smešteni u ovaj zatvor (što znači da su znali precizne koordinate).
Nakon izlaska iz objekta u kome se dogodila nesreća, obavili smo razgovor sa zarobljenicima iz bataljona Azov, koji su te večeri uspeli da izbegnu smrt. U dvorištu zatvorskog kompleksa, stajala su četvorica zarobljenika, koja su ratovala u jedinicama zloglasnog Azova. Sva četvorica bili su iz različitih gradova (Odesa, Mariupolj, Harkov i Zaporožje), uzrasta od 23-32 godine. Bilo im je očigledno neprijatno da odgovaraju na novinarska pitanja. Izneli su verziju događaja od te noći, koja odgovara tvrdnjama ruske strane, da je objekat pogođen raketama. Po njihovoj percepciji događaja, jasno je da su preživeli traumu koja će na njih ostaviti psihičke posledice. Nisu imali odgovor na pitanje da li vide razlog zbog koga bi ukrajinska vojska njih smatrala legitimnim ciljem. Rekli su da bi voleli da o tome popričaju sa stranom za koju su ratovali i da postave pitanja. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak prilikom razgovora sa njima, je to da ne osećaju nikavu grižu savesti, jer zapravo ne shvataju ni suštinu, a ni dubinu tog konflikta. Potpuno je jasno da je propaganda, o kojoj je na početku bilo reči, uspela da zombira ukrajinske ratnike. Na pitanje da li posle svega što su preživeli žale zbog toga što su postali učesnici rata, odgovorili su mi da je to bila njihova obaveza da se odazovu pozivima da zaštite svoju zemlju. Kao najveću želju izrazilu su potrebu da se što pre vrate svojim kućama. Stiče se utisak da bi se ponovo uključili u rat i postupali isto kao i ranije. Nešto u njihovim očima ne ostavlja ni malo prostora za drugačiji utisak.
Pritvor u Jelenovki smo napustili brzo, nakon što su počele da odjekuju detonacije u neposrednoj blizini. Linija fronta u tom momentu, bila je na 12 kilometara od pritvora, što je sasvim dovoljno za dejstvo HIMARS-a. Sa našom delegacijom u Jelenovki, boravio je i američki glumac Stiven Sigal, koji snima dokumentarni film o Donbasu.
Nakon Jelenovke delegacija se uputila u centar Donjecka, gde se sastala sa predsednikom Donjecke Narodne Republike, Denisom Pušilinom.
Kao zaključak o nesreći u pritvoru Jelenovka, neophodno je istaći da ruska strana nije imala nikavu motivaciju da minira objekat zatvorskog kompleksa, kako to tvrdi Kijev. Zatvorenici su izjavili da se sa njima humano postupa, da im je ukazana lekarska pomoć, kao i svim ostalim zatvorenicima koji su povređeni tokom raketnih napada ukrajinske vojske. Potvrdili su nam da u zatvoru imaju normalnu ishranu i da u slobodno vreme razgovaraju, igraju društvene igre i čitaju knjige (na ruskom i ukrajinskom jeziku). S druge strane zatvorenici su bili u procesu davalja iskaza, što za Ukrajinu znači mnogo neprijatnih svedočanstava. Po svemu sudeći, Ukrajina je imala potrebu da ukloni nepoželjne svedoke, a možda i da ih kazni zbog toga što su se predali.
13. avgust 2022.
BONUS VIDEO
