Dozvolu za upravljanje rudarskim otpadom u našoj zemlji ima jedino – privredno društvo Ziđin Majning Bor. Kada je reč o opasnom medicinskom otpadu, postoje samo procene da je reč o godišnjoj količini od 5.000 tona. Divljih deponija na teritoriji naše zemlje ima oko tri hiljade.
Pripadnici MUP podneće Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu krivičnu prijavu protiv pedesetogodišnjeg muškarca iz tog grada, zbog postojanja sumnje da je izvršio krivična dela unošenje opasnih materija u Srbiju i nedozvoljeno prerađivanje, odlaganje i skladištenje opasnih materija.
Ovo je samo još jedno u nizu hapšenja jer postojeći propisi praktično indukuju kriminal. Na primer, vlasnik neke kompanije može da dobije potrebne dozvole za upravljanje opasnim otpadom tako što iznajmi prostorije na nekoj napuštenoj lokaciji, sklopivši ugovor sa nekim stečajnim upravnikom i onda tu lageruje opasan otpad neko vreme.
Onda likvidira firmu i ostavi otpad da se njegovo zbrinjavanje finansira iz budžeta. A za dobijanje dozvole je položio neku minimalnu sumu kao garanciju. Tu se još uvek ništa ne menja u Srbiji. Ne uključuju se osiguravajuće kuće, kako bi se obezbedile ozbiljne garancije, pa ako neko namerno ugasi firmu ili bankrotira, da država ima ozbiljan novac kojim će pokriti štetu i zbrinuti otpad.
Inače, kapaciteti za skladištenje opasnog otpada nisu dovoljni, pokazala je revizija svrsishodnosti upravljanja opasnim otpadom Državne revizorske institucije (DRI). Siptomatično je da dozvolu za upravljanje rudarskim otpadom u Srbiji ima jedino – privredno društvo Ziđin Majning Bor, za upravljanje rudarskim otpadom u rudniku bakra i zlata Čukaru Peki.
Prema nekim nezvaničnim podacima, kompanija Ziđin je do sada ostvarila prihod od skoro 500 miliona evra i dobit od blizu 292 miliona evra. Ono što je značajno jeste da privredni rast u prethodnom periodu upravo zasnovan na prekomernom eksploatisanju prirodnih sirovina. Takođe, po navodima naših izvora, kompanija „Ziđin“ planira da za 13 godina iskopa preko 70 tone zlata.
Kada je reč o opasnom medicinskom otpadu, postoje samo procene da je reč o godišnjoj količini od 5.000 tona. Većina zdravstvenih ustanova nema saglasnosti na planove za upravljanje medicinskim otpadom. Evidencija proizvođača ovog otpada nije sveobuhvatna, a postojeća infrastruktura za tretman medicinskog otpada, kako ističu revizori – nije u potpunosti funkcionalna. Inače, samo na teritoriji Beograda ima nekoliko stotina deponija, a prema našim saznanjima, Agenciji za zaštitu životne sredine je prijavljeno između 2.000 ili 3.000 na teritoriji Srbije.
Revizori su utvrdili da u Srbiji nemamo redovan sistem sakupljanja opasnog otpada. Nema ni dovoljno informacija o sakupljanju nekih tokova opasnog otpada – kiseline, hemijskog otpada, otpada kontaminiranog uljem, mulja i dr. Nemamo ni dovoljno kapaciteta za njegovo skladištenje, a ni nacionalno postrojenje za tretman opasnog industrijskog otpada.
Zakon je inače decidiran, ali slabo primenljiv. Ukoliko dođe do uništenja životinjskog ili biljnog sveta velikih razmera ili do zagađenja životne sredine za čije je otklanjanje potrebno duže vreme ili veliki troškovi predviđena je kazna do deset godina zatvora i novčana kazna. Prema dostupnim podacima, u Srbiji, još niko zbog nedozvoljenog skladištenja opasnih materija ili zagađenja životne sredine, nije osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu.
