Ako mu bilo ko od onih koji bi mogli da ga izvedu iz nedostižnog predsedničkog spokoja kaže ono što ne želi da čuje, dolazi se do same lozinke vladavine, do odsudne odbrane od nestišljive vladarske panike: „Sram te bilo, nemoj da lažeš!“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da se na Skupštini te partije 27. maja povlači sa čelne funkcije SNS-a i istakao da ne zna ko će biti njegov naslednik, jer figuriraju tri-četiri imena. Napomenuo je da ljudi u Srbiji, ipak, neće da priznaju da bar malo bolje žive. On je ocenio da čak i oni koji ga mrze, poštuju.
– Biću predsednik dok me narod hoće, a kad narod bude mislio da sam izdajnik, lopov i da se ne borim za njihove interese, onda će prestati da budem predsednik – rekao je Vučić.
Srbija se tako našla na šizofrenoj razmeđi: ide joj strašno dobro, sigurno kao nikada pre. Mada, nekim čudom, građani to nisu primetili. U isto vreme, za sve što ne valja, a izgleda da ima mnogo toga, krivi su tajkuni, njihovi pokušaji da poruše sve što je dobro. Zašto je predsednik nezadovoljan nama i našim ponašanjem. Čime smo ga to naljutili i izveli iz zasluženog državničkog mira i spokoja? Zbog nas se predsednik nikada ne smeje. Ne znamo da li ume; ono što u posebnim okolnostima pokaže kao osmeh uglavnom je facijalni grč. Tu se emocije ne mogu pročitati.
Vučić je prvi koji je javnosti saopštio da 464 radnika Krušika svakog dana nije na poslu, dok u kragujevačkoj Zastavi oružje njih 692 svakodnevno odsustvuje sa posla, a to plaća narod Srbije.
– Idem tri meseca u Nemačku da zaradim nešto, pa se vratim nazad, i to ne sme niko da kaže zbog toga što se svi dodvoravaju svima. Ja sam predsednik Srbije koji se ne dodvorava nikome – poručio je Vučić.
Eh, ti radnici nezahvalni. Iz toga je i nastala kapitalna frustracija predsednika, sukob sa bilo kim i bilo čim što je drugačije sazdano, drugačije govori ili misli od armirane misaone pozicije čoveka zatvorenog u zabludi o vlastitoj svemoći. Kad mu bilo ko od onih koji bi mogli da ga izvedu iz nedostižnog predsedničkog spokoja kaže ono što ne želi da čuje, došlo bi se do same lozinke njegove vladavine, do odsudne odbrane od nestišljive vladarske panike: „Sram te bilo, nemoj da lažeš!“
Tako se predsednik obraća svima koji mu ne veruju, strašno se bojeći da za svoju građansku sumnju imaju suviše dobrih razloga. Ali, umesto njima i sebi, on svima nama, kad god ga uhvati jeza od onoga što jeste, sa grimasom koja je tragična mešavina prezira i gađenja, saopštava kako je red da se posramimo pred njim i njegovom optužujućom pozom.
Ako je verovati njegovom cinizmu, onda udvorički orkestar ima smisla. Ako neko ozbiljno misli da je taj čovek simbol pristojne Srbije, onda postoji težak defekt u funkcionisanju tog grupnog vrednosnog uma. Ako se smatra da ništa ne treba menjati, onda je ta misao određena slepom sebičnošću. Ako druga mogućnost ne postoji, onda je to glupa apoteoza diktature.
Tako smo po ko zna koji put saznali da je sve što nas čeka velika tajna. Vučić je najpre lamentirao nad onim što mora, a zatim deset puta ponovio da to neće učiniti. Ne znamo mi šta. Njegova priča o budućnosti koja, naravno, nikada nije danas, niti će biti, beskrajna je lagalica o nečemu čega nema.
