‚‚El Pibe“ (zlatni dečak), ‚‚El Barrilete Cosmico“ (kosmički zmaj) i ‚‚El Diez“(desetka) samo su neki od mnogih nadimaka za legendarnog Argentinca i po mnogima najboljeg fudbalera svih vremena Dijega Armanda Maradonu.
Statistički gledano postoje oni koji bi svojim dostignućima u svetu fudbala mogli nadmašiti ‚‚opus“ Dijegove fudbalske karijere. Igrači poput Pelea, Mesija i Kristijana Ronalda svakako imaju obimnije fudbalske rezimee, ali ako sagledamo to sa aspekta celokupnog života malo koji sportista ima biografiju približnu Maradoninoj.
Mnogi koji ga poznaju kažu da je Argentinac imao dve ličnosti Dijega- dečaka koji je živeo i disao za fudbal, dečaka koji bi kao mali spavao sa loptom ispod odeće kako mu je niko ne bi oduzeo, dečaka čiji je osnovni cilj bio da kupi kuću svojim roditeljima i Maradonu- kontroverznu i poročnu javnu ličnost.
Dijego je rođen u Floriti siromašnom predgrađu Buenos Ajresa kao peto dete desetočlane porodice i kao i većina njegovih gradskih vršnjaka u detinjstvu verovao je da postoje dva božanstva- Bog i Fudbal. Sa tri godine dobio je svoju prvu fudbalsku loptu, da bi nekoliko godina kasnije fudbal dobio njega. Još kao dete ‚‚El Pibo“ je mogao sa klikerom ono što mnogi nisu uspevali sa loptom, umetnost je bila posmatrati ga kako izvodi raznorazne trikove sa loptom, koja kao da je bila skrojena da Dijego pleše sa njom.
Strast Južnoamerikanaca za fudbalom mogla se videti kod Maradone u punom sjaju, svaki potez svaki gol je umeo da proslavi, njegova zagrevanja pred mečeve su sama po sebi bila vredna kupljene ulaznice.
Strast za fudbalom je kod Dijega uskoro prešla i u strast za životom. Svoje najveće uspehe i svoje najveće greške Dijego je proživljavao isto- sa punim srcem i do samog kraja. Dečak koji bi preko dana plesao po fudbalskom terenu preko večeri bi nastavio da pleše i van njega, ritam svojih driblinga bi prenosio na ritam muzike na žurkama, obmane koje je on ‚‚prodavao“ protivnicima na terenu preko noći bi prodavali njemu.
Svugde gde bi Argentinac zakoračio svojom levicom ostavio bi trag, ali kao što se odnos njega i lopte zasnivao na uzajamnoj ljubavi, da bi ste dobili ‚‚savršenu desetku“ na terenu takav isti odnos morao je da postoji i između Dijega i publike. Ljubav i talenat su bile jedine dve stvari koje sasvim sigurno Maradoni nisu manjkale, on je prosto voleo život. Imao je dovoljno ljubavi za sve oko sebe, problem je predstavljalo to što nije uvek bio lak zadatak voleti Maradonu.
1982. godine Barselona je dala u to vreme rekordne pare da bi dovela ‚‚savršenu desetku“ na Kamp Nou, da bi za uzvrat dobili samo bledu sliku fudbalskog genija. Nedostajala je podrška u odnosu između Barsinog rukovođstva i Dijega, kome je mnogo bitnije od novca bilo da se on oseća prihvaćeno. Može se reći da su od tog transfera na kraju najviše profitirali Maradonin bankovski račun i navijači Crvene zvezde koji su prisustvovali jednom od najlepših pogodaka u istoriji na beogradskoj Marakani u režiji omalenog Argentinca.
Više od 80.000 zvezdinih navijača aplaudiralo je tada jednom protivničkom igraču na svom stadionu, jer su znali da je Dijego to zaslužio. Bila je to poštena trampa, Maradona i Barselona su dobili drugi gol na utakmici, a navijači majstoriju koju će prepričavati svojim mlađima.
Leto 1894. godine ponovo rekordna suma ali ovog puta ‚‚pravi“ Dijego. Spoj sačinjen u raju- fudbalski fanatici sa ‚‚San Paula“ i temperamentni Maradona. Svako je mogao da nasluti da je od onog trenutka kada je ‚‚El Pibe“ izašao pred 85.000 navijača koji su se ‚‚gužvali“ na tribinama samo kako bi ga dočekali, počelo ‚‚zlatno doba“ Napolija.
Maradona je ‚‚Ciganima“ sa juga Italije doneo dve titule u Italiji i Kup UEFA. Napoli je Dijegu doneo novac, slavu, ali nažalost i sve što ide sa tim. Kada je slava počela da ga guši, Dijego je posegnuo za rukom spasa, da bi se ispostavilo da ta ruka nije bila pružena za čoveka Dijega Maradonu, već za imidž mega zvezde koji je bio izgrađen na tribinama stadiona, u protivničkim svlačionicama, u medijima i među ljudima.
‚‚Slava me je upoznala sa belom ženom, ženom misterioznog ukusa i zabranjenog uživanja, koja me je navikla da je želim svaki put, uzevši mi ceo život“. Ovo su stihovi pesme koju je sam Dijego otpevao za priliku snimanja dokumentca ‚‚Maradona“ srpskog reditelja Emira Kusturice. Činio je Dijego puno toga lošeg i za sebe i za svoju karijeru, ali su tome poprilično doprineli ljudi u njegovom okruženju. Italijanski san se pretvorio u košmar, koji je Dijego morao sam da proživi dok su za vreme njegovog sna sanjali i preko 3 miliona stanovnika Napulja.
‚‚Italijanski posao“ je na kraju predstavljao baš to,samo još jedan klub za koji je nastupao omaleni Argentinac, koji je tada dobio i epitet omraženog širom Italije najviše zbog gola kojim je izbacio italijane na Mundijalu u Napolju 1990. godine.
Ipak je Argentinac! Sve klupske uspehe koje je Maradona ostvario ne mogu se uporediti sa onima koje je ostvario u argentinskom dresu, barem ne za njega. Ljudi sa ovih prostora pamte penal seriju iz 1990. godine dok svet pamti finale svetskog prventsva 1986. godine i ‚‚Božiju ruku“. Bilo to promašen penal protiv Jugoslavije, driblanje kroz čitavu odbranu engleske reprezentacije, ili gol rukom za titulu svetskog šampiona, Maradona vas nikada nije mogao ostaviti ravnodušnim. ‚‚Božija ruka“ protiv engleske je samo taj dan u istoriji predstavljala kontraverzan pogodak, ubrzo je zajedno sa ‚‚Kosmičkim zmajem“ postala svetska ikona.
Nažalost kao što je fudbal predstavljao više od igre za Dijega, tako je i droga predstavljala više od obične degustacije, na kraju se ispostavilo da su poroci bili jedini protivnici koje Maradona nije mogao da predribla. Od fudbalske ikone ubrzo je postao simbol bluda i nemorala. Mediji su se takmičili koji od njih može više da ga sroza ka dnu, dok je Dijego tonuo u senci nekad ‚‚savršene desetke“.
‚‚Fidel Kastro i Bog su mi spasili život“, rekao je jednom prilikom Argentinac pošto je pre toga bio na rehabilitaciji na ‚‚Kastrovoj“ Kubi. Mnoge svetske poznate ličnosti su se upoznale sa Maradonom, ali uvek je govorio da su ga retki istinski poznavali. Jedan od tih ljudi je bio i Kastro za koga je Maradona rekao da je najveća ličnost koju je upoznao u životu i njegov uzor.
‚‚Kada bih bio Maradona živeo bih kao on“. Ovo je stih jedne pesme Manu Čaoa koja savršeno opisuje portret Maradone u očima javnosti. Dijego se i nakon svega vratio fudbalu, ali kroz njegove nastupe se prosto nazirao kraj, mogao je još mnogo toga da podari fudbalskom svetu, ali to prosto ne bi bilo pošteno prema ostalim velikanima fudbalske igre, jer se i ovako činio nedostižan. Nakon karijere je nastavio da živi život kao što je igrao i fudbal- uzbudljivo, nesvakidašnje i nezaboravno.
Kako sam kaže, on zna gde je grešio, a na nama nije da mu prebrojavamo mane, već da se divimo uspesima i genijalnosti kako na travi tako i van nje. Da se nadamo da će nam fudbal podariti bar još jednog Maradonu, od sve one dece koja su tokom njegove karijere dobijala to ime, kako u Napolju, Argentini tako i širom sveta. Jedan barem sa delićem fudbalske genijalnosti koju je posedovao Dijego, jedan barem da liči, jer je ovaj naš otišao i ostavio najbolju fudbalsku priču.
