Da li je pobuna grupe penzionera iz Grocke protiv laži Aleksandar Vučića koja ih se direktno ticala samo incident, ili znak da ljudi počinju da uviđaju kako je razlika između realnosti i onoga što im predsednik Srbije godinama servira, a armija poslušnika ponavlja, daleko veća od razdaljine između Banje Vrdnik i Busija?
Sasvim je moguće da Aleksandar Vučić nije bio upoznat sa prošlonedeljnim kidnapovanjem gročanskih penzionera, koji su, umesto na izlet u Banju Vrdnik koji im je obećan, odvedeni na komemorativno-propagandni skup u Busijama da glume njegovu dobrovoljnu publiku.
Biće, ipak, da je organizator otmice samo sledio lekciju naučenu od predsednika koji već godinama gotovo svakodnevno, s izrazitom lakoćom i bez ikakvih posledica, iznosi neistine na različite teme. A lekcija kaže da su sva sredstva koja služe izgradnji kulta njegove (Vučićeve) ličnosti dozvoljena. I da ne postoji opasnost da sredstva upotrebljena s tim ciljem izazovu bilo kakve negativne efekte – zato što ovde više nema ni pravne države, ni slobodnih mejnstrim medija, najvažnijih bedema koji sprečavaju samovolju vlasti i njenih, makar i najudaljenijih, pipaka.
Jedno malo čudo ipak se desilo: deo penzionera pobunio se zbog ponižavajućeg tretmana kome su izloženi, pa je, zahvaljujući društvenim mrežama i medijima koji nisu pod kontrolom vlasti, glas o njihovom „herojskom“ izlasku iz kolone u kojoj su sprovedeni na odredište i samostalnom povratku kućama stigao do nešto većeg broja ljudi.
Da li je jedna, sa stanovišta interesa društva u celini, gotovo bezazlena laž o krajnjoj destinaciji besplatnog izleta, zapretila da postane ona klimava karta koja bi mogla započeti rušenje cele naprednjačke propagandne kule od karata? One, od koje većina građana već godinama ne uspeva da vidi očigledno – pa čak ni ako je razlika između realnog života koji žive i ružičaste slike sveta koja im se servira daleko veća od razdaljine između Banje Vrdnik i Busija?
Sudeći po nervozi vlasti, uvek dobro upućene u stanje javnog mnjenja, moglo bi se pomisliti da takva mogućnost sada prvi put postoji. Ali, postoji i iskustvo koje upućuje na oprez u takvom zaključivanju: jer, odavno Vučić neštedimice pokazuje da mu ne bi trebalo verovati na reč, ali to ipak, bar do sada, nije ostavljalo posledice po njegov rejting.
Tamo negde na proleće, kada bi trebalo da budu održani izbori na više nivoa, dobićemo odgovor na pitanje da li je „dara prevršila meru“, odnosno, da li je stvarno porastao broj ljudi koji uviđa koliko često Vučić iznosi neistine, obećava neostvarivo, prikriva činjenice, demantuje samog sebe, nevešto se pravi nevešt i na razne druge načine unižava instituciju predsednika države, priređujući nam „transfer blama“ ali i sve veću, sve opasniju i sve dugoročniju štetu.
Jer, nije baš isto kad, recimo, ulovimo predsednika države kako lažno obećava da neće učestvovati na predsedničkim izborima za koje se u tom trenutku uveliko sprema, kao što se dešavalo uoči izbora 2017, ili kad, kao ovih dana, gledamo svu onu verbalnu gimnastiku kojom pokušava da sakrije činjenice vezane za odgovornost vlasti za rast i orgijanje najmonstruoznijeg kriminalnog klana koji je postojao u Srbiji.
