Saša Torlaković, predsednik Sindikata radnika u građevini i Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije zaključili su u Novom danu da „radnici u Srbiji moraju konstantno da se bore za svoja prava“, kao i da se „nikada nije odustalo od borbe za radnička prava“.
Postrojavanje po visini, podignuta desna ruka u pesnicu dok se čita zakletva o bezbednosti – to su neka od pravila ponašanja koja moraju da poštuju zaposleni u kompaniji Ziđin u Boru. Građani pamte i rad vijetnamskih radnika u Ling-Longu u nehumanim uslovima, a teško je zaboraviti i nošenje pelemna u kompaniji Jura. U Smederevu se vazduh vidi od zagađenje iz Železare, pa kada se podvuče crta, postavlja se pitanje – ko, zbog čega i u kakvim dogovorima dozvoljava stranim investitorima sprovođenje pravila mimo zakona naše zemlje?
Simović kaže da nam to pokazuje da „radnici u Srbiji moraju da se konstantno bore za bilo kakva svoja prava“.
„Problem je pitanje da li se to odnosi na kineske radnike, zašto odnosi na kineske, zašto nemaju ista prava kao srpski. Kad pogledamo pravilnik, ima sasvim OK odredbi, ali je forma nešto što je problematično, napisan je kao da ste u vojsci, to je neka vojna disciplina, to je ono što mi se čini kao najproblematičnije, ali se uklapa u celu atmosferu u našem društvu gde su radnici potrošna roba, gde se poslodavci ponašaju ako su platili radniku neku platu, da su maltene kupili tog čoveka“, kaže on.
On dodaje da tako nije samo u Ziđinu i kineskim kompanijama.
„Atmosfera straha je nešto što je sveprisutno, ne samo u kineskim kompanijama, nego i u evropskim“, tvrdi Simović.
Torlaković ističe da je potreban samo kraći uvod da bi uopšte razumeli celu situaciju.
„Kineske kompanije su zavladale Evropom, u osam zemalja, u osam luka, jednu čak imaju celu, imaju udele, 1,7 milijardi dolara je jedan aranžman s kineskim kompanijama u Nemačkoj, Francuskoj… Šta je tu samo razlika – kada Kinezi rade u EU, poštuju svako slovo zakona, tamo ne mogu da donesu ovakav zakonik“, kaže Torlaković.
Mobingovanje radnika, dodaje on, nije svojstveno samo nekoj stranoj kompaniji.
„Naši poslodavci ništa manje ne mobinguju naše naše radnike od neke kineske kompanije. U Železari Smederevo postoje reprezentativni sindikati i kolektivni ugovor koji se poštuju. Azijatski način poslovanja je specifičan, kad su došli u Slovačku i Češku pre nekoliko godina, prvo su pitali da li je dozvoljeno fizičko kažnjavanje radnika“, navodi on.
Simović smatra da Kina predstavlja veliku konkurenciju evropskim kompanijama, pa su njihove regulative prema tim kompanijama verovatno strože.
„Kod nas te kompanije imaju apsolutno prava da rade šta hoće, jer se vlast ponaša kako hoće, radnici su potrošna roba, strani investitori su beli medvedi. Suština je sledeća – mi smo država koja se pre nekih 20 godina odlučila da svoju ekonomiju zasniva na stranim direktnim investicijama, da daje investitorima sve, da sve zavisi od njih, u tom celom ciklusu profit postaje najvažniji, a kako će radnici sada proći, to je nešto što se usput dešava. Radnici rade za vrlo niske plate, zakon o radu se konstantno urušava, ljudi nisu prioritet, prioritet je kompanija. Prioritet vlasti nije blagostanje ljudi, već da se omogući kompanijama da uvećavaju svoje profite“, kaže Simović.
Torlaković ističe da je Zakon o radu, koji je doživeo izmene pre nekoliko godina, trebalo da poveća broj investicija u Srbiji, da bi se radnici „tobož lakše otpuštali ili primali“.
„Taj zakon je jedan od najgorih zakona o radu koji je Srbija imala. On treba da predstavlja balans između sveta kapitala i sveta zaposlenih, ali na ničiju štetu, a on je diskriminatorski u odnosu na radnike. Ta giljotina neoliberlanog kapitalizma koji je naša vlada prisvojila, to ide preko vrata svakog radnika, profit je ne samo važniji od života, jednostavno taj zveket te pomame za novcem u tom neoliberalnom kapitalizmu je iznad prirode, života i zdravlja svakog građanina u svakoj zemlji gde on vlada“, kaže Torlaković.
Prema njegovim rečima, ne postoji kazna za nekog investitora ili izvođača radova koji je zaposlio nekog čoveka na crno koji je poginuo.
„Neoliberalni kapitalizam ne dozvoljava državi da drži novac, nego mora da ih da kompanijama, to je subvencija koju dajemo stranim kompanijama koje dolaze, a siguran sam da ima divnih domaćih kompanija koje to ne mogu da dobiju“, kaže on.
Govoreći o inspekciji rada, kaže da je na svaki mejl koji je poslao inspekcija poslala nadzor.
„Nikada se o to nisu oglušili i poslali su nam izveštaj“, kaže.
Simović dodaje da imamo oko 200 inspektora koji su nadležni za sferu rada.
„Što je apsolutno nedovoljno. Imamo manji broj od onoga što bi trebalo po zvaničnoj sistematizaciji inspektorata, pod dva nisu dovoljno adekvatno opremljeni, nemaju vozila, nemaju dovoljno jake ingerencije, nisu adekvatno plaćeni… To su neki aspekti koji utiču na to da inspekcija rada ne radi dovoljno dobro, potkapacitirani su“, tvrdi Simović.
Torlaković, međutim, kaže da inspekcija podnese hiljade prekršajnih, krivičnih prijava.
„Sud je to usko crevo gde se ne završavaju ti procesi“, dodaje.
Ljudi su ovde generalno u strahu, kaže Simović i dodaje da se „često nikome ne obraćaju“.
„Nama se javljaju ljudi, pružamo besplatnu pravnu pomoć. Imate u Srbiji jednom nedeljno u proseku da osoba izgubi život na radu, za sve te smrti praktično niko nikad nije odgovarao, ne znam da li postoji neka sudska presuda, život radnika je apsolutno potrošan, imamo politiku na nacionalnom nivou koja je dovela do toga da je kompanijama sve dozvoljeno, a da su ljudi tu dok ostvaruju profit za tu kompaniju, kad postanu osobe sa invaliditetom ili im se nešto desi, doći će neko, zameniće ih“, kaže Simović.
Torlaković ističe da se nikada nije odustalo od borbe za radnička prava.
„Promenom zakona iz 2002. godine se počelo sa kršenjem radničkih prava,do tad je zakon o radu koji smo imali bio izuzetno dobar za sve, sve smo to uništili, što su druge zemlje ostavile. Kada uporedite zakone EU, vidite da se tamo štite radnička prava“, kaže.
Dodaje da je kod nas, ako ste odgovorni za smrt zaposlenog, zaprećena kazna zatvora od osam do 12 godina zatvora.
„Dovoljno je da kažnjavate one koji zagađuju okolinu, ne vode računa o bezbednosti na radu, sve je to propisano zakonom, ako mi tetošimo neku stranu kompaniju,jer je dobila 10.000 evra po radniku, hajde njih da ne diramo, onda dobijete to što dobijete. Američke, nemačke kompanije, one dolaze sa pitanjem gde je sindikat, ne žele da pregovaraju sa svakim radnikom posebno, ove druge kompanije, njima sindikat ne treba“, kaže.
Simović je na ovo naveo primer štrajka radnika u Fijatu.
„To je italijanska firma, kada su radnici ušli u štrajk, firma je odbijala da pregovara sa radnicima, premijerka je rekla ‘to je njihova kultura, oni to ne rade’, ona nije rekla da po našem zakonu oni moraju da uđu u pregovore sa sindikatom kada krene štrajk. To nam pokazuje kakva je pozicija stranih kompanija, naša država se pre dve decenije odlučila za jedan model ‘razvoja’, to je privlačenje direktnih stranih investicija, mi smo postali država koja je ekstracionistički nastrojena“, kaže on.
Naveo je primer i nemačke kompanije Drekslmajer.
„Devojke u dvadesetim godinama su dobile invaliditet, jer je traka na kojoj su radile prebrza. Kada dođe kontrola, traka se uspori i do tri puta, a onda se ponovo ubrza. Taj model razvoja doveo je do toga da se iz naše zemlje isisavaju ljudi, profit, prirodni resursi, vrednost, onda kompanije dobijaju jeftinu radnu snagu, izvlače profite odavde i ljudi onda odlaze odavde. Živimo u društvu koje, ako ne promeni logiku funkcionisanja, ne znam šta će ostati ovde“, kaže on.
