Sadržaj teksta
Aleksandar Poletaev, vodeći ruski stručnjak u intervjuu za Našu Borbu izneo svoje stavove po pitanju vakcinacije i vakcine za takozvani korona virus
Predsednik Rusije, Vladimir Putin je naglasio da bezbednost vakcine protiv takozvanog Korona virusa za građane treba da bude stopostotna, podsećajući na glavni medicinski princip – „Ne šteti“. Ali neprijateljski mediji aktivno promovišu „obaveznu vakcinaciju“.
U medijima, debatnim emisijama i na društvenim mrežama, fraza „obavezna vakcinacija“ prelazi u formu otvorenog pitanja za diskusiju. Govori se i o mogućnosti takvog zakonodavnog procesa. Istovremeno, ozbiljni virolozi i imunolozi gotovo jednoglasno upozoravaju na masovnu upotrebu „grube“ vakcine, ukazujući na nedopustivost žurbe i „poslušnosti“ po ovom pitanju.
Bučna polemika na društvenim mrežama o tečnim mikro-čipovima, o podmuklom Bil Gejtsu, o njegovoj moći da se umeša u proizvodnju vakcina pod kontrolom SZO, u vakcinu protiv takozvanog Koronavirusa, na ovu temu bila je namenjena zamračenju stvarnih problema sa vakcinacijom protiv SARS-CoV-2 , kao i dugotrajnim problemima sa vakcinacijom uopšte.
„Pa, razmisli, o vakcini …“
Aleksandar Poletaev zagovornik vakcinacije, sumnja u mogućnost brze proizvodnje vakcine protiv takozvanog korona virusa
Ovog puta imunolog, doktor medicinskih nauka, profesor, naučni direktor Medicinskog istraživačkog centra „IMMUNKULUS“, Aleksandar Poletaev, pristao je da razgovara o vakcinaciji. Nazivajući sebe zagovornikom vakcinacije uopšte, ali ipak naglašava da postoje mnoge nijanse vakcinacije koje danas ne samo da ne znaju pacijenti, već i sami lekari.
Prvo, mali istorijski edukativni program profesora Aleksandra Poletaev -a:
Globalna vakcinacija je bila prvi pokušaj čovečanstva da veštački stvori imuni sistem kako bi postojala i povećala se otpornost na određene zarazne bolesti. Ovo je vrsta treninga imuniteta za prepoznavanje mikrobnih antigena ili njegovih toksina za kasnije uništavanje. Cilj je formirati imunološku odbranu tela protiv zaraznih bolesti u godinama koje dolaze, a u najboljem slučaju – za života. Ovde je vredno primetiti: bilo kakve manipulacije uz pomoć kojih se u organizmu godinama vrše promene, po definiciji, veoma ozbiljno utiču na njega i prouzrokuju dugoročne promene u njegovim funkcijama. Stoga je fraza: „Pa, razmisli, vakciniši se pa u boj“ iz sovjetskog crtanog filma veoma daleko od stvarnog stanja stvari.
Sama ideja vakcinacije rođena je pre sto godina, najverovatnije u Kini i Indiji . Temeljilo se na zapažanju da su preživele osobe nakon malih boginja ili kuge razvile postojani imunitet na bolest, štiteći ih od razvoja odgovarajućih bolesti duže vreme. Ista stvar primećena je tokom epidemije kuge u srednjovekovnoj Evropi – preživeli i oporavljeni pacijenti stekli su otpornost na bolest, nisu se zarazili i više se nisu razboleli. Pre više stotina godina ljudi su mogli da posmatraju, analiziraju i izvode zaključke ništa gore nego danas! I mnogo pre otkrića virusa i bakterija, pre otkrića imunološkog sistema i formulisanja samog koncepta anti-infekcijskog imuniteta, čovečanstvo je pronašlo način da stvori otpornost na bolest.
Naša Borba: Da li ideju o preventivnom vakcinisanju možemo nazvati progresivnim i korisnim poduhvatom?
Aleksandar Poletaev: „Da, ali ideja i njena praktična primena daleko su od istog. Stoga, danas i sama ideja vakcinacije, pored iskrenih pristalica, ima i veliki broj uverenih protivnika. Ne mislim na negativno misleće stanovnike koji su spremni da negiraju korisnost bilo kakvih medicinskih manipulacija, već na profesionalne lekare – imunologe, biologe.“
Utvrđeno je da vakcine mogu izazvati različite vrste neželjenih nuspojava, obično blage, čija učestalost nakon vakcinacije dostiže 1-2% (navode japanski lekari). Ovo takođe uključuje prilično retke (ne više od 3-4 slučaja na 50.000 vakcinisanih) teške komplikacije posle vakcinacije, koje dovode do trajnih zdravstvenih problema, invalidnosti, pa čak i smrti. Dakle, ozbiljne komplikacije su retke. Ipak, takvi su slučajevi stvarni i neprihvatljivo je odbaciti čak pojedinačne slučajeve smrti ili invaliditeta nakon vakcinacije.
Pretpostavlja se da su negativni trendovi povezani sa zdravstvenim stanjem stanovništva razvijenih zemalja povezani sa širenjem vakcinacija. Na primer, u izveštaju bivšeg glavnog akušer-ginekologa iz Kazahstana, profesorke R.S. Amanjolove koja je na sednici Ruskog nacionalnog komiteta za bio-etiku Ruske akademije nauka napomenula da, iako masovna vakcinacija dece dovodi do smanjenja učestalosti dečjih zaraznih bolesti, istovremeno od šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka patološka senzibilizacija je u porastu (telo stiče povećanu osetljivost na strane supstance – alergeni – i efekti iritanata).
Proširile su se alergijske i auto-imune bolesti dece. Pitam se: „Da li je takva odluka opravdana za smanjenje učestalosti takvih bolesti u pravilu lako nastalih dečijih bolesti poput ospica , šarlaha, zauški ili rubeole?“ Nema definitivnog odgovora.
Postoji utvrđena činjenica: učestalost alergijskih i auto-imunih bolesti u „civilizovanim“ državama obuhvaćenim masovnim vakcinisanjem je 25-50 puta veća od njihove učestalosti u „manje civilizovanim“ zemljama. Postoje i druga zapažanja koja ukazuju na određene korelacije između masovnog uvođenja preventivne vakcinacije i rasta otkrivenih slučajeva epilepsije, encefalopatije, demijelinizirajućih bolesti (bolesti nervnog sistema kod kojih je oštećena mijelinska ovojnica nervnih vlakana – ur.), autizma, artritisa, bolesti bubrega i nekih drugih.
Naša Borba: Rasprostranjeno je uverenje da vakcinacijom dobijate doživotni imunitet od bolesti, da li je ovo tačno?
Aleksandar Poletaev: „To nije tako. Suprotno tome, jednom prenete dečije bolesti obično ostavljaju stabilan, najčešće doživotni imuniteti, s druge strane vakcinacija (tri ili više puta), protiv rubeole ili ospica, omogućava vam da stvorite imunitet na bolesti koji traje oko 3 do 10 godina. Proizvođači vakcina navode duže rokove, ali to obično nije tačno. Kao rezultat toga, mnoge devojčice koje su do braka i trudnoće primile čitav niz vakcina u detinjstvu, imaju realne šanse da se razbole, na rubeolu sa svim izraslim negativnim posledicama po plod, što se ne bi dogodilo da su obolele u detinjstvu.“
Aleksandar Poletaev: „Prikladno je podsetiti se starog engleskog običaja, raširenog još pre oko 100 godina: ako je neka devojčica stara 5-10 godina imala rubeolu, svi njeni prijatelji bili su pozvani na čaj. Takođe se zna da zauške koje trpe mladići (često prethodno vakcinisani) u pubertetu ili nakon puberteta, često izazivaju komplikacije sa muškom plodnošću, što se gotovo ne događa ako su ih imali u ranom detinjstvu.“
Naša Borba: Koliko je materijal od koga je napravljena vakcina od značaja ?
Aleksandar Poletaev: „Naravno. Mnogi virusi vakcine (bakterije u manjem obimu) uzgajaju se na medijumu dopunjenom serumom teleta, čiji je glavni protein albumin goveđeg seruma (BSA). Nedovoljno kompletno prečišćavanje preparata vakcine od BSA (a veoma visok stepen pročišćavanja predstavlja napredne vakcine!) može prouzrokovati sintezu antitela na ovaj albumin kod vakcinisanog deteta ili odrasle osobe. Istovremeno, vakcine često pokazuju stalni porast sinteze antitela na insulin, budući da u strukturi BSA i molekula insulina postoje slična mesta. Kao rezultat , kod neke vakcinisane dece može se povećati rizik od razvoja dijabetesa. Karakteristično je da je u poslednjih 50 godina zabeležen progresivan porast incidencije dijabetesa. Prema nekim istraživačima, jedan od razloga za to je masovno uvođenje različitih vrsta preventivnih vakcinacija.
Ali ne bih se dotakao kontroverznih pitanja u vezi sa prisustvom količine žive u vakcinama u tragovima, dodatih kao konzervans ili aluminijum hidroksida, koji pojačavaju imuni odgovor. Ovi tehnički problemi se prilično lako rešavaju uz relativno mali dodatni trošak. Mnogo je komplikovanija situacija sa suštinski nepomirljivim biološkim aspektima vakcinacije. Ova pitanja se gotovo nikada ne postavljaju od strane ne-specijalista – zbog nepoznavanja ovog predmeta, a od strane stručnjaka proizvođača vakcina – iz drugih, razumljivih razloga.“
Naša Borba: Koji su ovi aspekti vakcinacije i da li lekari to moraju da znaju?
Aleksandar Poletaev:“ Za inteligentne ljude – naravno. Problem je što ih mnogi doktori i danas ne poznaju.
Svaka vakcinacija je unošenje u telo vakcinskih oslabljenih ili ubijenih patogena infekcije (virusa, bakterija), njihovih antigena ili sintetskih analoga takvih antigena. Nedavno su se pojavile i DNK vakcine: u organizam se ne unosi sam antigen, već njegova genetska matrica, pomoću koje se patogeni antigen čita i sintetiše već u ljudskom telu.
Dakle, danas se postupak vakcinacije sprovodi bez uzimanja u obzir individualnih karakteristika reakcije imunološkog sistema određenog deteta ili odrasle osobe na određeni preparat vakcine. Ove karakteristike direktno zavise od pojedinačnih skupova glavnog kompleksa histo-kompatibilnosti (HCH), koji su dostupni za svaki i postavljaju vektor imunološkog odgovora pojedinca na fragmente bilo kog antigena. Molekuli HCGS su ti koji pružaju našu imunološku ličnost. Bilo koji antigeni koji uđu u organizam mogu izazvati zdravstvene poremećaje kod nekih pacijenata – tako funkcioniše njihov imunološki sistem. Jedna osoba koju je pčela ugrizla zaboraviće na nju za dva dana, a druga može umreti nakon ugriza. Razlike u reakciji na mikroskopsku količinu antigena pčelinjeg otrova, kao i na ospice, pertusis i antigene gripa, leže u karakteristikama imune reaktivnosti.
Takve karakteristike u većini vakcina dovode do rezistencije na određeni patogen, ali u drugima mogu pokrenuti, na primer, post-vakcinisanu multiplu sklerozu, dijabetes melitus, leukemiju T-ćelija ili nešto treće.
Čak i ako je poslednja grupa vrlo mala, nikada ih ne treba odbaciti! Zbog toga, vakcinacija da ili ne, o tom pitanju svako mora da odluči za sebe. Nijedna direktiva o ovoj temi u osnovi nije prihvatljiva. Jer može nekoga dovesti do smrti.„
Naša Borba: Da li je moguće na neki način unapred izračunati ovaj „kompleks histo-kompatibilnosti“ za svaku osobu?
Aleksandar Poletaev: „Danas se karakteristike odgovora određene osobe na određeni preparat vakcine ni na koji način ne uzimaju u obzir – jer je to tehnički nemoguće. Zaista, neophodno je razumeti na koji način karakteristike MHC-a (a to je 1-2 miliona opcija) funkcionišu, te dalje odrediti na koje fragmente antigena će biti usmeren imuni odgovor ove osobe.“
Naša Borba: A dozvoljena doza vakcine je verovatno takođe strogo individualan parametar?
Aleksandar Poletaev: „Tačno. Uvedena doza antigena treba da bude dovoljna da indukuje „malu upalnu bolest“, jer u protivnom stvaranje rezistencije neće uspeti. Štaviše, specifične imune upale izazvane anti-genima vakcine pojačavaju se više puta – ponekad do opasnih granica, ako već postoje dodatna žarišta upale u telu osobe koja je primila vakcinu. Imunolozi su dobro svesni: ako se vakcinacija sprovodi na osnovu takozvanog ne specifičnog poliklonskog aktiviranja imunološkog sistema, rizik od patoloških reakcija povećava se mnogo puta. Svaka aktivna upala uvek je praćena povećanim izlučivanjem molekula koje se nazivaju pro-upalni citokini koji doprinose razvoju komplikacija.“
Naša Borba: Šta je to i koliko često se javlja?
Aleksandar Poletaev:“ Često! Svaki akutni ili hronični upalni proces – upaljen zub ili grlo, pankreatitis pogoršan – nužno je praćen povećanjem aktivnosti mnogih ćelija imunološkog sistema, klonova limfocita, koji traju od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Uključujući autoreaktivne limfocite u interakciji sa antigenima iz njihovog tela. Takvi limfociti su važni za regulisanje mnogih fizioloških procesa, kao i za čišćenje „smeća“ – čišćenje organizma od stalno formiranih štetnih proizvoda i ćelija koje umiru. Ključno je da se aktivnost autoreaktivnih limfocita održava u uskom okviru.
Inače, aktivnosti ovih „čistača“ mogu preći u autoimunu agresiju koja uništava organizam. A ako se vakcinacija sprovodi na takvoj pozadini, koja je prepuna patologija onda postoji opasnost za razvoj različitih, uključujući vrlo ozbiljne komplikacije – autoimune bolesti i maligni tumor. Upravo ovaj faktor danas se može i treba kontrolisati prilikom planiranja bilo kakvih vakcinacija.
Već postoje načini za procenu prisustva upalnih procesa određene lokacije uz određivanje nivoa aktivnosti imunološkog sistema, na primer, jednostavne i jeftine metode ELI testova (Naša Borba je već izveštavala o ovoj naprednoj tehnologiji) koji su razvijeni u našem centru. Nenormalno povećanje aktivnosti limfocita i makrofaga otkrivenih uz njihovu pomoć trebalo bi da bude osnova za privremeno odustajanje od bilo kakvih vakcinacija. Ovo će ukloniti, ako ne sve, ali značajan deo komplikacija posle vakcinacije.“
Naša Borba: Da li oni zaista ne znaju za to u „ustanovama koje vrše vakcinaciju“?
Aleksandar Poletaev: „Nažalost, ne znaju svi lekari koji se profesionalno bave preventivnim vakcinisanjem o opasnoj ulozi upale. A ako su nešto čuli, onda su zbog nedostatka znanja, veštine i opreme neki od njih spremni da uzmu u obzir ovaj važan faktor rizika. Otuda „nacionalni kalendari vakcinacije“ – apsurd koji uveliko olakšava život medicinskim službenicima i obogaćuje proizvođače vakcina, ali ne doprinosi zdravlju vakcinisanih osoba. Ne u skladu sa formalnim „kalendarima“, već samo na osnovu zdravstvenog stanja svakog određenog deteta ili odrasle osobe možete planirati ili ne planirati njegovo vakcinisanje.“
Naša Borba: Šta je Vaš stav: vakcina da ili ne?
Aleksandar Poletaev:„Bez sumnje, vakcinacija je veoma obećavajući pristup koji će naći važno mesto u medicini budućnosti. Pod uslovom da se sprovede pametno, odnosno ne po receptima moćnog lobija farmaceuta, već na osnovu stvarnog znanja i iskustva koje tek treba da se stekne i postavi medicinsku normu. Potrebno je da se proizvodnja i sastav vakcina nadgleda sa većom pažnjom, a da medicinsko osoblje bude, značajno bolje nego danas, upućeno u opšta i posebna pitanja imunologije. Važno je shvatiti da danas nismo u stanju da pouzdano predvidimo pojedinačne reakcije na uvođenje određene vakcine, jer za to moramo imati informacije koje danas nisu dostupne. Međutim, neke prognostički važne tačke koje treba uzeti u obzir nisu samo moguće, već su i neophodne.
Ako idete u tropske krajeve, gde postoje virusi ebole ili žute groznice, vakcinacija je neophodna. Ako vas je iz nekog razloga lisica ugrizla u šumi, vakcinacija je neophodna. Ako je nepovoljna epidemiološka situacija za difteriju – vakcinacija je neophodna. U svakom je slučaju korisno je izmeriti rizik od oboljevanja od određene bolesti uzimajući u obzir njegovu populacijsku rasprostranjenost, trenutne mogućnosti lečenja, učestalost i težinu komplikacija i rizik od komplikacija od same vakcinacije.
Verovatno bi bilo mudro preispitati postojeću strategiju, odustajući od profilaktičkog vakcinisanja dece protiv niza bolesti koje nisu zaista opasne i od kojih je, naprotiv, poželjno da se razbole u detinjstvu, kaže Aleksandar Poletaev
Takođe se čini razumnim odustati od obaveznog vakcinisanja onim lekovima čija se profilaktička efikasnost pokazala niskom, koji nisu sposobni da stvore dugoročni intenzivni imunitet. U današnjoj praksi vakcinisanja miliona, samo ovim merama biće izbegnute stotine ili čak hiljade tragedija i uštedeće velike količine budžetskih sredstava. Konačno, na osnovu saznanja o fazama formiranja imunološkog sistema, ploda i deteta, po mom mišljenju, svako vakcinisanje dece mlađe od 6 meseci je neopravdano, to jest do manje-više potpunog sazrevanja imunološkog sistema.
Naša Borba: Šta je potrebno da bi deca stekla otpornost na infekciju?
Aleksandar Poletaev: Da biste stvorili otpornost na infekciju kod dece mlađe od 6-12 meseci, možda će biti razboritije vakcinisati ne bebu, već trudnicu 8-12 meseci pre planirane trudnoće: pojedinačne karakteristike majčinog imuniteta efikasno „zahvataju“ imunološki sistem fetusa koji se razvija. Naravno, takvi pristupi zahtevaju pažljivo eksperimentalno proučavanje.“
Naša Borba: Šta mislite o raspravama u medijima između nekih zvaničnika i zvaničnih struktura o „obaveznoj“ vakcinaciji protiv korona virusa, ove jeseni?
Aleksandar Poletaev: Takve izjave mogu dati samo neznalice i daleko su od nesebičnih ljudi. Uveravam vas da za par meseci možete stvoriti od nule ono što bi se formalno moglo nazvati „preparatom za vakcinu“ (sintetičkim, rekombinantnim ili nekim drugim metodom). A da bi se procenile stvarne koristi i stvarni rizici njegove upotrebe, trebaće najmanje 5 godina. Podsetiću vas, da tokom mnogih decenija rada nije bilo moguće stvoriti efikasnu vakcinu protiv tuberkuloze ili AIDS-a …
Aleksandar Poletaev: Treba imati na umu da obavezni pred-klinički testovi na laboratorijskim životinjama – na toksičnost, kancerogenost itd. – daju samo indikativne podatke, a ne i stvarne jer je biološka razlika između miševa i ljudi prevelika. Dok se lek ili vakcina ne testiraju na hiljadama dobrovoljaca, izjave o njenoj navodno dokazanoj bezbednosti graniče se sa kriminalom. Vredno je upamtiti priču sa talidomidom. Ovaj nedovoljno testirani lek, reklamiran „kao siguran sedativ za trudnice“, 60-ih godina prošlog veka, prouzrokovala je rođenje u Nemačkoj od 10 do 20 hiljada manje „prstiju“ (novorođenčad sa stopljenim ili nerazvijenim rukama i nogama). Da li su proizvođači i protagonisti nove vakcine spremni da preuzmu odgovornost za tako nešto?
Ovaj razgovor se može zaključiti detaljnim i vrlo upečatljivim citatom slavnog stručnjaka za zarazne bolesti Čarlsa Sirila Okela, koji je 1938. godine napisao u časopisu Lancet:
„Kada su Džener i Paster razvili ideju veštačke vakcinacije, uradili su nešto više od naučnog otkrića; osnovali su religiju i kao što se to često dešava sa religijom, ona se pomeša sa praznoverjem i podrugljivošću. Nijedan od ovih sjajnih inovatora nije pristupio ovom pitanju kao apsolutno nepristrasan posmatrač. Oni su težili da budu ne samo naučnici, već i misionari.“
Aleksandar Poletaev: Masovna imunizacija započeta je s gotovo religioznim žarom. Zagovornik vakcine se retko pitao kako će se sve to završiti i da li će se ta prekomerna obećanja ispuniti. Bez propagande, naravno, ne može biti masovne vakcinacije, ali je opasno pomešati propagandu sa naučnim činjenicama. Ako otvoreno kažemo celu istinu, javnost verovatno neće pristati na vakcinaciju. Ubrizgavanjem injekcije u zdrave osobe, uvek se kotrljamo na tankom ledu.
