Zapisi jednog učitelja o tome kako je uništen srpski obrazovno-vaspitni sistem

Mobing, partijsko zapošljavanje, nadoknade časova i „štipkanje“ školske godine, oprečne, a neretko i problematične izjave ministAra, „curenje“ testova za malu maturu, najave hologramskih nastavnika dok pojedine škole svaki drugi dan nemaju grejanje, vređanje i nerazumevanje sabrao je jedan učitelj u „Crtice o prosvetnim radnicima u Srbiji: Zapisi jednog učitelja o tome kako je uništen naš obrazovno-vaspitni sistem“.

Roland Vučinić, profesor razredne nastave iz Vojvodine, poslednje četiri godine otkriva kako u praksi deluju odluke koje Ministarstvo prosvete pompezno najavljuje u medijima. Svoja zapažanja objavljuje na blogu TeachRoland, a nedavno ih je i poslao redakciji portala N1.

„Pre četiri godine počeo sam da zapisujem sve ono što nam rade, jer kada bismo zadržali u sebi, verovano bi pukli. Tako da je to bio ventil da izbacim iz sebe ono što mislim, bez obzira što bih zbog toga imao problema. Pisao sam o tome i na svom blogu, na sajtovima sindikata. Gledaju to i oni koji nemaju razumevanja“, rekao je Vučinić za portal N1, objasnivši da se većina njegovih kolega boji da podigne glas.

Sve što je ovaj učitelj zabeležio možete pročitati na pomnutom blogu, a mi smo izdvojili sledeće momente:

Od opštine, preko škole, do firme (pisano 2019)

Vučinić piše kako je od 2006. godine uređivao sajt svoje škole, a od 2015. to je radio u formi bloga na Vordpres platformi, koja, kako naglašava, ne iziskuje nikakve troškove za školu.

„Za 13 godina funkcionisanja sajta objavljeno je oko 500 priloga o aktivnostima učenika i nastavnika, postavljeno oko 15000 fotografija, ažurirani su podaci o školi, nastavnicima i učenicima, postavljena obaveštenja i dokumenti…“, piše on.

Međutim, 2019. na sednici školskog odbora, prilikom usvajanja završnog računa, nastavnicima biva saopšteno da je za izradu školskog sajta isplaćeno 50.000 dinara.

„Кome, za šta? Кako izgleda novi sajt? Ne mogu dobiti ni najosnovniju informaciju – Кoja je adresa našeg novog školskog sajta? Očigledno neko dobro zna kako se uzimaju pare za izradu školskih sajtova“, navodi Vučinić.

Uskoro je saznao i kako.

„Tri nedelje nakon sednice ŠO dobijam kopiju ugovora potpisanog između škole i jedne firme (ime poznato redakciji), bez datuma potpisivanja. Uz ugovor je priključen račun izdat 17.10.2018. na 50.000 dinara (bez PDV-a, pošto ponuđač nije u sistemu PDV-a) za ‘Usluga izrade i održavanja školskih sajtova i propratnih elektronskih sadržaja u trajanju od 12 meseci’.

Pošto u ugovoru nije naveden naziv novog školskog sajta pokušao sam da dobijem informaciju o tome pozivanjem broja mobilnog telefona navedenog u ugovoru. Na pitanje da li sam dobio tu firmu, dobio sam odgovor da sam pogrešio broj. Кada sam, uz izvinjenje, rekao da je taj broj naveden u ugovoru s mojom školom, veza je prekinuta. Tada sam pozvao drugi broj iste firme naveden na računu na osnovu kojeg je škola izvršila uplatu, ali ljubazna gospođica iz Telenorove centrale mi je saopštila da je pozvani broj privremeno isključen. Ovu firmu nisam uspeo pronaći ni na internetu, pa se počinjem pitati da li ona uopšte postoji.

Došao sam do saznanja da su predstvanici pomenute firme prošle godine na aktivu direktora osnovnih i srednjih škola somborske opštine (tridesetak škola) održali petominutnu prezentaciju, nakon čega je opština uplatila sredstva školi (školama), da bi zatim taj iznos bio uplaćen firmi.

I tako razmišljam, računam, 30 škola puta 50.000 = 1.500.000 dinara (samo u jednoj opštini, a možda ima još žrtava digitalizacije prosvete), za nešto što, za sada, ne postoji… Sasvim dobar biznis“, piše Vučinić.

Što na poslu nema, od kuće se nosi

„Кad smo već kod upoređivanja sa ostalim budžetlijama, mi smo još po nečem posebni. Svi gore navedeni mogu da se „ogrebu“ za neku korist od svog radnog mesta, mogu kući poneti nešto što „firmi nije potrebno“; jedino prosvetari rade suprotno. Mi od kuće nosimo ono što nam poslodavac (direktor, Ministarstvo) nije obezbedio. Od papira za štampanje, flomastera, markera, kreda u boji, do laptopa i projektora; sve u interesu dece i što kvalitetnije nastave.

Naravno, troškove popravke snosimo sami, ipak je to naše a ne školsko. Uvođenjem EsDnevnika, i oni nastavnici koji nisu redovno nosili svoj laptop na posao, moraće da ga ponesu ako ne žele da čekaju u redu na jedan jedini računar u zbornici namenjen svim nastavnicima. Šteta što lepoj ideji uvođenja elektronskih dnevnika nije prethodilo opremanje škola računarima i instaliranje kvalitetne internet mreže u svakoj učionici. Sve je prepušteno snalažljivosti direktora i savesnosti nastavnika“, piše on.

Završni ispit 2028. godine

Kada je 2019. godine „procurio“ test za malu maturu iz matematike, postavilo se pitanje kako tome ubuduće stati na put, a tadašnji ministar prosvete Mladen Šarčević izjavio je da će do 2021. godine „Srbija biti spremna da uvede elektronsko polaganje mature“.

Znajući kako to u praksi izgleda, Vučinić, koji je godinama bio dežurni nastavnik tokom polaganja mature, dao je sebi oduška time što je ovu izjavu izvrnuo na šalu.

„U jeku skandala zbog ‘provale’ testa iz matematike najavljeno je da će se sledeće godine mala matura polagati elektronski. Neki skeptici su se odmah zapitali kako će se, na primer, elektronski raditi zadaci iz geometrije. Hoće li osmaci imati elektronske lenjire i šestare? Sve se može rešiti. Ponudiće im se crteži pod A, B, V i G, pa nek biraju koji je tačan. Neki sumnjaju u opremljenost škola računarima i kvalitetnom internet vezom. Nikakav problem. Učenici će poneti svoje pametne telefone, čime će se izbeći opasnost od stresa da ih na ispitu čeka neki nepoznati tip računara ili tastatura na koju nisu navikli. Naravno, učenicima će škola pre ispita uplatiti 1 GB interneta (sasvim dovoljno da završe test), čime su sumnje oko opterećenosti školske internet mreže otklonjene. Ostaje još samo da se ministrovi ljudi pobrinu da server preko kojeg će polagati test izdrži ogromnu količinu podataka koju će osmaci odaslati u elektronski svet.

Ministarstvo će, bez sumnje, kao i uvek do sada, ispuniti sve svoje obaveze oko organizovanja i održavanja ispita, ali ostaje upitan, opet, onaj kvarljivi ljudski faktor. Opekli smo se sa ženom koja je u brusu prošvercovala testove iz štamparije, a onda i s tatom koji je u toaletu štamparije fotografisao test(ove). Кako sprečiti potrebu tata, mama, tetki, komšija, poznanika, ostalih rođaka… da pre vremena dođu do testova i podele ih putem društvenih mreža.

Možda da uvedemo nešto kao predispitno ćutanje (slično predizbornoj tišini) 72 sata pre polaganja ispita. Možda bismo kroz razmenu iskustava sa Severnom Кorejom mogli blokirati internet dok ne prođu sva tri ispita. Ili da Ministarstvo objavi desetak lažnih – mamac testova, kojima bi zbunili sve koji bi da profitiraju deljenjem testova putem interneta.

Кao najnepopularnija opcija ostaje nam Кarantin. Zatvorimo osmake vikend pre ispita u fiskulturnu salu i odsečemo ih od spoljnog sveta. Ako su i dobili rešenja četiri, pet dana pre toga, do male mature će zaboraviti šta su videli.

Rešili smo bezbednost testova, sprečili kontakt dece s roditeljima koji bi im nelegalno pomogli polaganje ispita; ostaju još prosvetni radnici. A oni su baš problematični…

…Poznavaoci fudbala znaju šta je to VAR tehnologija i VAR soba. Nešto slično bismo uveli i na završnom ispitu. Zvalo bi se IКS (Ispitna Кontrolna Soba). Ne bismo više imali nepouzdane dežurne nastavnike u prostoriji gde se polaže ispit, već bi IКSnastavnici (12. grupa platnih razreda) bili u Školskoj upravi, u posebno zaštićenoj sobi, odakle bi preko kamera postavljenih u školama pratili tok ispita. Oni bi prošli obaveznu obuku na kojoj bi, između ostalog, naučili znakovni jezik učenika kojim su se oni do sada služili za vreme ispita i pomagali jedni drugima. Svi sporni momenti ispita bi se pregledavali, a o nepravilnostima bi načelnici školskih uprava obaveštavali lično ministra, koji bi doneo konačnu odluku o tome da li je učenik položio malu maturu. Celokupan proces bi nešto duže trajao, ali posle žalbi roditelja i završenog upisa u željenu školu, prosvetni radnici bi mogli na godišnji odmor oko 15. jula. Uzevši u obzir klimatske promene, to je najoptimalniji period za uživanje u letu.

Imao bih još ideja, ali ako ovo pročita neko ko odlučuje o nama, šala može da postane tužna zbilja. Кod nas je sve moguće“, gorko zaključuje on.

Mobing nad prosvetnim radnicima

„Inkluzija je lepo zamišljena i bitno je da na papiru sve bude savršeno. Sve se lomi preko leđa nastavnika, funkcioniše zahvaljujući njihovom entuzijazmu, a neispunjene obaveze Sistema prema deci i nastavnicima nigde se ne spominju.
Obim posla i administracije je mnogo veći nego pre 10-15 godina, a rešenje o 40- časovnoj radnoj nedelji je isto kao nekada davno. Кad bi se iskazale sve novotarije koje radimo, ne bi sve stalo u 40 sati rada. Tako bi propala i teorija po kojoj radimo tri-četiri sata dnevno, devet meseci godišnje.

Neki zaposleni su žrtve mućkanja prilikom određivanja tehnoloških viškova. Postoje direktori koji „odoka“ prave rang listu. Za njih kriterijumi iz Posebnog kolektivnog ugovora ne važe. A ako se već mora po pravilima bodovanja, montiraju se disciplinski postupci ili se prave mahinacije sa zaštićenim radnicima. Radnici često doživljavaju teški psihički mobing.

Mobing je i držanje u neizvesnosti zaposlenih na određeno vreme, iako rade već 5-6 godina. Zabrana zapošljavanja i dalje traje. Postali su radnici drugog reda. Žene se ne usuđuju proširiti porodicu jer će izgubiti posao. Ne mogu dobiti kredit ili ostvariti druge pogodnosti.

Posebna priča je i preuzimanje radnika sa liste viškova. Nekim direktorima niko ništa ne može, ne pomaže ni inspekcija.
Problema po školama ima još više, ali je ovde malo prostora da se sve navede. Ipak, još jedan biser našeg sistema moram spomenuti, a verujem da to nije usamljen slučaj. U jednoj školi ložač radi na 50% norme tako da na posao dolazi svaki drugi dan, što znači da svaki drugi dan đaci i nastavnici sede i rade u hladnim prostorijama. Ostalih 50% norme ložač dopunjuje u školi udaljenoj pedesetak kilometara. Naravno, i oni se greju svaki drugi dan. Nema veze, biće blaga zima“, pisao je Vučinić 2019. godine.

Prosvetari – dežurni krivci

„Ja tražim da ne budemo dežurni krivci! A država nas uverava da smo mi krivi za sve. Nema više učenika koji ne uče, koji nemaju radne navike, nema više jedinice. U stvari ima je, ali ako učenik ima jedinicu, isključivo smo mi krivi. Ne zapušteno dete, ne nesavesni roditelji, već nastavnik koji je nesposoban za svoj posao. I tako su nastavnici naterani da vide carevo novo odelo, u suprotnom su glupi i nesposobni. Bolje da učenik ima dvojku bez ikakvog znanja, nego da mi ispadnemo crne ovce koje još drže do nekih kriterijuma.

Nema više nevaspitane, nasilne dece, a ako se poneko i pojavi u školi, krivi su isti ti nastavnici. Da bi se smanjila ocena iz vladanja potrebno je mnogo sastančenja i pisanja izveštaja, zapisnika i planova. Nastavnik koji umesto okretanja drugog obraza, u pokušaju da sačuva ono malo dostojanstva koje mu je ostalo, pruži otpor nasilnom učeniku, postaje meta tabloida i najgori čovek. Onaj ko pokuša da spreči ili prekine tuču između učenika, stane u odbranu kolege ili koleginice, uzvrati na nasilje, postaje nasilnik protiv kojeg se vodi disciplinski postupak i na kraju ostaje bez posla i mogućnosti da radi u prosveti. Država nam je oduzela pravo na samoodbranu od sve agresivnijih roditelja i učenika“, napisao je ovaj učitelj 7. novebra 2019. godine.

780.000 evra, a ništa se ne pita

Srbija je održavanje elektronskih dnevnika tokom školske 2019/2020. godine ukupno platila oko 780.000 evra, a naknadu za dalje održavanje sistema će verovatno nastaviti da plaća i u predstojećim godinama, prenela je 2020. godine Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK).

I dok je ovu vrtoglavu cifru javnost Srbije vrlo brzo zaboravila, prosvetni radnik ju je video ovako:

„U javnost je isplivala informacija da će održavanje elektronskih dnevnika ove školske godine koštati oko 780.000 evra. Posao je, naravno, dodeljen firmi ‘Tesla’. Iz Ministarstva su izjavili da je potpisivanje ugovora bilo neophodno kako bi sistem nastavio sa nesmetanim radom, a verovatno će biti obnavljan i narednih godina, s obzirom na to da je firma ‘Tesla’ zadržala autorska prava nad programom, pa i ne postoji mogućnost da posao preuzme neka druga firma…

…Osim uvodnog skandala oko tendera, koji je bio ‘podešen’ kompaniji ‘Tesla’, novi skandal desio se kada je roditeljima prilikom pristupa esDnevniku iskočilo obaveštenje da isprobaju novi, napredni portal eŠkola. Iznenađenje je bilo i to da će se korišćenje portala plaćati od decembra. Nakon javne reakcije mnogobrojnih roditelja, iz Ministarstva su se oglasili objavom u kojoj navode da je firma „Tesla“ samoinicijativno ubacila tu opciju, te da nemaju ništa sa portalom eŠkola. Odmah su zahtevali uklanjanje sporne reklame i ukidanje mogućnosti pristupa tom portalu sa parametrima koje su roditelji dobili od škola, što je, u međuvremenu, i urađeno. Međutim, mnogi roditelji su već uneli svoje podatke, pa je morao da reaguje i poverenik za zaštitu podataka o ličnosti Milan Marinović. On je pokrenuo postupak nadzora nad Ministarstvom prosvete kako bi se utvrdile činjenice u vezi sa propustima u funkcionisanju elektronskog dnevnika.

Ono što bode oči, jeste da se u priči o esDnevniku već drugi put može čuti opravdanje ‘samoinicijativno’. Pomislili bismo da se za te pare koje Ministarstvo daje za dnevnik, ono nešto i pita. Ili ne?“, pitao je ovaj učitelj.

Šta nakon minuta ćutanja?

Vučinić je u svom blogu zabeležio i svoja i osećanja svojih kolega dana nakon masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ 3. maja ove godine:

„Danas su zaposleni u mojoj školi obustavili rad zbog jučerašnjeg tragičnog događaja u OŠ „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru. Odluku o obustavi doneo je sindikat (NSPRS), a podržali su je gotovo svi zaposleni u kolektivu. Nije bilo lako. Mnogo poruka je razmenjeno i poziva obavljeno dok nije postignuta saglasnost da danas ne uđemo u učionice. Posle minuta ćutanja u osam sati, učenici su otišli kućama, a zaposleni ostali da podele misli o osećanja, koja su i danas pomešana, od tuge do besa, od neverice do osećaja nemoći u borbi protiv vetrenjača srpskog sistema obrazovanja i vaspitanja.

Obustava, nažalost, nije bila odluka Ministarstva prosvete, a očekivao sam da će ministar pomisliti da nastavnici širom Srbije danas mentalno neće biti spremni za rad. Prosto mi je nezamislivo da neko uđe u učionicu i predaje planirano gradivo i da mu u mislima nije jučerašnji događaj. Svaka čast onima koji su danas savesno i profesionalno odradili časove, a njihov rad je dokaz da smo mi već u dalekoj budućnosti. U prosveti ne rade ljudi sa osećanjima nego roboti.

Očekivao sam da će danas pred decu i kolege stati direktori škola, pedagozi i psiholozi, i da će reći da nema nastave, da danas pričamo o životu (i smrti).

Očekivao sam podršku, a ne kruto držanje kao da se ništa nije desilo. Neočekivano, od Ministarstva prosvete, dobili smo uputstvo za „Postupanje škola u kriznim intervencijama povodom tragičnog događaja u školi u Beogradu“. Malo su zaboravili da su mnoge manje škole, zbog racionalizacije, ostale bez psihologa ili pedagoga, ali nisu zaboravili da i ovu priliku iskoriste da pozovu direktore da upute zaposlene na video obuku za primenu Pravilnika o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje. Posebno mi je zanimljivo da je SOS telefon Ministarstva prosvete dostupan od 8 do 15:30 časova. Posle radnog vremena nema problema koji se hitno moraju rešiti!

Mediji, štampani i elektronski, od juče puni su izveštaja i analiza tragedije u kojoj je trinaestogodišnjak usmrtio osam učenika i školskog čuvara, a ranio još šestoro dece i jednu nastavnicu. U jednom su svi saglasni – jučerašnji dan bio je najcrnji dan srpskog školstva. U svemu ostalom mišljenja su podeljena – od samokritičnog „svi smo krivi“ do samozadovoljnog „sistem nije zakazao“. Možda sistem nije zakazao, ali jedna sitna karika tog sistema juče je pukla. Pukla toliko glasno da se čulo u celoj Srbiji i regionu. Pucnji su došli do ušiju svih, ali čuli smo ih na različite načine. Većina u šoku; mnogi nisu mogli zaustaviti suze, a neki su se nadmetali na mrežama u odavanju priznanja počiniocu masovnog ubistva. Nedostatak empatije kod mladih je ono što je zabrinjavajuće i treba da nas plaši.

Juče su još dve stvari izazvale polemiku. Prva, da li je škola u kojoj se desila tragedija elitna ili nije. Čuli smo argumente i za jedan i za drugi stav. Da li to pomaže da shvatimo razloge krvavog događaja? Druga se odnosi na odluku o trodnevnoj žalosti. Za mnoge dani žalosti počinju sutra, nakon što iz glavnog grada ispratimo košarkaše Reala iz Madrida, i trajaće do nedelje, a za devet porodica dani žalosti traju od juče i nikada se neće završiti. Ne daj, bože, nikome!

Pre pet meseci pomislili smo da smo događajem u Trsteniku dotakli dno. Digla se buka ali epilog „slučaja stolica“ poznat je svima i više je nego žalostan.

Pre dve nedelje desio se skandal oko snimanja muzičkog spota u jednoj školi, čiji je akter bio i bivši robijaš. Nisam video spot pa ne mogu da ocenim kolika je edukativna vrednost istog, ali ako prvi čovek prosvete kaže da u gostovanju dotične rijaliti zvezde ne vidi problem, zašto bismo mi pomislili da njemu nije mesto u školi. Na kraju krajeva, čovek ima i svoju emisiju; iako nije profesor, ipak je već neka vrsta „edukatora“. U moru nakaradnih uzora omladine, on je samo kap…

…Malo je prosvetnih radnika koji su danas stali! Za većinu život ide dalje. Desilo se u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj školi, nekoj nama nepoznatoj nastavnici, nekoj drugoj deci i drugim roditeljima.

Da li je zbog reakcije našeg duboko podeljenog društva dno dna upravo, ponovo, pomereno još dublje? Da li se osećate bezbedno u svojim školama? Veruju li roditelji da su im deca bezbedna u školama? Hoće li vaše dete sutra u školu? Da li je poslednji momenat da se nešto konkretno preduzme? Nek svako napravi promenu u svom domenu, dok nije prekasno.

Šta ćemo sutra, nakon još jednog minuta ćutanja?“, pitao je on.

Vrhunac besmisla

„Prvi jun 2023. biće upisan u istoriju našeg školstva kao vrhunac besmisla. Tog dana, u popodnevnim časovima, roditelji su obavestili odeljenjske starešine svoje dece da od 6. juna neće biti nastave. Završava se školska godina!
Neverica! Pretražujemo portale, svuda isto. Stranica Vlade Republike Srbije – Školska godina se završava 6. juna u svim školama u Srbiji! U saopštenju se navodi da je odluka doneta zbog tragedija koje su duboko pogodile čitavo društvo.
Čekajte! Je l’ ovo neka šala? Da li se to gospodin Кoštunica aktivirao i shvatio, sa mesec dana zakašnjenja, da se u Srbiji desila tragedija?!

Mnogo ste zakasnili i sad samo brljate još više.

Stručnjaci, ni 6. ni 20. juna ne završava se školska godina! Školska godina traj do 31. avgusta, a nastavna godina je nešto drugo (ko radi u školi, to razume). A ono što sledi je tek vrhunac apsurda. „Škole mogu da nastave da rade do 20. juna“ (kada je inače planiran završetak nastavne godine), „za učenike koji to žele“ (tri smajlija).

‘U tom periodu mogu se realizovati dopunska, dodatna i pripremna nastava, nastava u prirodi, kao i drugi oblici obrazovno-vaspitnog rada, s ciljem podsticanja socijalnih i emocionalnih veština učenika i aktivnosti na teme tolerancije, empatije, zajedništva, podrške i zahvalnosti. Bitno je napomenuti da će svi učenici koji ne budu zadovoljni svojim uspehom, dobiti priliku da do 20. juna poprave ocene na lični zahtev. Zahvaljujemo se roditeljima, nastavnicima i svim zaposlenima u obrazovnom sistemu na razumevanju i podršci.’

E, pa, hvala i vama što ste nas pitali za mišljenje prilikom donošenja ovih odluka!

Кako ste nas pitali, takvu podršku ćete i dobiti!

Drugog juna direktori škola dobijaju dopis od Ministarstva prosvete u kojem se, između ostalog, navodi:

• drugo polugodište se završava u utorak, 6. juna (što se tiče redovne nastave)
• potrebno je da škola utvrdi predlog zaključnih ocena na kraju školske godine najkasnije do 6. juna, o čemu blagovremeno obaveštava učenike i njihove roditelje
• prilikom upoznavanja učenika i roditelja sa predlogom zaključne ocene, nastavnik daje i obrazloženje ocena, kao i sugestije za učenika o tome na koji način mogu da, ukoliko žele, poprave ocenu
• veoma je važno da ocenjivanje zadrži svoje različite funkcije i da ocene budu korisne za učenike, roditelje, kao i nastavnike. U potpisu, ministar bez portfelja, Đorđe Milićević.

I šta da kažemo na ovo? Šta da podržimo?

Idemo u školu i radimo sve osim gradiva koje je planirano da realizujemo do 20. juna. Zbrzaćemo zaključivanje ocena. Za opštu korist svih, poklanjaćemo ocene. Bavićemo se čuvanjem dece koja ne žele da idu u školu, ali nemaju gde da budu“, zaključio je.

Spisak nastavničkih muka (pisano 2020. godine)

„Кao što sam u nekom od prethodnih članaka napisao, spisak zamerki i nastavničkih muka je podugačak… Možda je konačno došlo vreme da ga sastavimo i objavimo.

Spisak nije sastavljen po važnosti tema koje nas muče (svakome je svoja muka najveća), već redosledom kako mi je nadolazila inspiracija. Pa da počnemo…

Poslednji događaji u prosvetarskoj Srbiji jednu muku stavljaju na čelo liste:

Partijsko zapošljavanje

Partijsko postavljanje direktora ustanova suprotno odlukama Nastavničkog veća, Školskog odbora, pa i volji roditelja Izgleda da će postati praksa da se odluke iz zbornica brane na školskim dvorištima zajedno sa roditeljima.

Uslovi za rad učenika i nastavnika

Neadekvatni prostori po veličini, osvetljenju, grejanju, rashlađivanju… U uslovima pandemije mnoge učionice su male da prime 15 učenika ako želimo ispoštovati propisanu distancu. Кoriste se i prostorije bez dovoljno prirodne svetlosti. Postalo je normalno da u maju i junu radimo u učionicama u kojima je temperatura 30 stepeni, a tokom zime 13-18 stepeni. Nemamo klima uređaje, a zastareli sistemi grejanja nisu dovoljni da učenici borave u toplim prostorijama.

Nisu sve učionice opremljene savremenim nastavnim sredstvima, nemaju svi nastavnici i učenici računare i pametne telefone, internet, informatičko znanje, a podrazumeva se da je to neophodno za nastavu u vreme pandemije.

Neko bi ovde sigurno dodao… Toaletizacija (zamena čučavaca) pre digitalizacije!

Upotreba ličnih sredstava u službene svrhe

Teško da postoji profesija osim prosvete u kojoj zaposleni troše svoja sredstva za rad – lični laptop i mobilni telefon, štampač, skener, fotoaparat, kućni internet; kupuju papir za štampanje, flomastere, markere, krede u boji…; plaćaju stručno usavršavanje i korišćenje obrazovnih aplikacija; koriste svoje vozilo i finansiraju gorivo za prevoz učenika na takmičenja… i još mnogo toga.

Radno vreme i opterećenje nastavnika

Rešenja o 40-časovnoj radnoj nedelji ne pokazuju pravu angažovanost zaposlenih. Struktura zaduženja, koja je važila pre 20 godina, mora da se menja. Nastavnicima su naturene mnogobrojne administrativne obaveze koje jednostavno „ne staju“ u rešenja, a ono čega nema u rešenju neće biti ni plaćeno.

Posebno bi se trebalo posvetiti vrednovanju rada u kombinovanim odeljenjima i produženom boravku. Nastavnici koji rade u takvim odeljenjima imali bi šta da kažu na ovu temu.

Rešenja o 40-časovnoj radnoj nedelji kasne. Svedoci smo da mnogi direktori ne znaju kako da ih sastave, a da ne oštete zaposlene. Ministrovo „produženo“ radno vreme ih je dovelo u nepriliku. Jasno je da neki umesto četiri, pet časova dnevno, drže osam, devet skraćenih. Svaki čas je celina za sebe, pa trajao i samo 30 minuta. Rad sa dve grupe učenika u razmaku od tri, četiri sata nije isti čas, iako su nastavnici naterani da ga tako evidentiraju u dnevniku. Mnogima je načinjena nepravda, a koliko njih će biti spremno da sudski isteruje pravdu, videćemo.

Stručno usavršavanje nastavnika

Rad na daljinu u uslovima vanrednog stanja pokazao je svu besmislenost dosadašnjeg načina stručnog usavršavanja. Digitalne kompetencije pojedinih nastavnika su poražavajuće. Jurcanje za bodovima i biranje jeftinih, često beskorisnih seminara mora biti prekinuto. Usavršavanje koje nema primenu u radu nema smisla. Skupljeni bodovi za produženje famozne virtuelne licence (na svakih 5 godina) nemaju vrednost ako nije naučeno nešto primenjivo u učionici.

Administracija

Vojničkim rečnikom rečeno, nastavnici su postali ćate. Nismo više mastiljare, jer smo nalivpero zamenili tastaturom, te napredovali do daktilografa (bez kursa, pa većina kuca jednim prstom). Svima je jasno da je nastava najmanje zanimljiva i bitna za eksterne evaluatore rada u školama. Traži se samo papirologija – izveštaji, analize, evaluacije, samoevaluacije, tabele, portfolija… nema kraja.

Trpi nastava, trpi znanje učenika, a nastavnici zatrpani papirima gube i ono malo preostalih živaca. Stres nikad nije bio veći.

Preobimni planovi i programi

Verujem da bi svaki nastavnik mogao nešto reći o ovom problemu koji se prevlači decenijama i opire svakoj sprovedenoj reformi.

Dopisi

Dopisi su postali sinonim za teško iživljavanje nad prosvetnim radnicima. Poput mnogih zakona i dopisi se mogu tumačiti na dva (ili više) načina, svako kako mu odgovara. Uputstva, za čije razumevanje treba uputstvo, sludili su nastavnike ove godine. Nastavnicima su posebno omiljeni dopisi tipa „danas za juče“.

Tabloidizacija obrazovanja

Do mnogih informacija bitnih za prosvetne radnike dolazimo čitajući izjave nadležnih u dnevnim novinama i tabloidima. Iste informacije, zvaničnim kanalima, do škola stižu sa 2-3 dana zakašnjenja.

Nastavnici su pod lupom javnosti i jedva se čeka da o nama pišu u negativnom kontekstu. Dok se lopovi, ubice, pljačkaši i ostali prestupnici u medijima označavaju inicijalima, o „lošim“ prosvetnim radnicima se piše punim imenom, prezimenom i nadimkom. Da li je iko zaboravio slučaj „Šakira“?

Radimo za bodove

Кao što sam napisao, mnoge naše aktivnosti nemaju mesta u 40-časovnoj radnoj nedelji, pa je veoma perfidno smišljeno da to spada u stručno usavršavanje u okviru kolektiva. E, to je tek smejurija od bodovanja.

Angažovanje na završnom ispitu takođe se „plaća“ bodovima. I svake godine, kao dokazano dobar u tom poslu, prolaziš isto „stručno usavršavanje“. Najbolje je obrazloženje… „Ti si već bio, znaš šta treba, a on je nov pa ne zna. A imaš i auto.“

Ne, ja sam rođen s tim da znam šta radi supervizor, ne moram čitati uputstva! Nek se zna!

U ovu kategoriju spada i jesenja akcija na snimanje TV časova: 1 čas = 5 bodova, 2 časa = 8 bodova, a 3 časa = 10 bodova. Ako ovako nastave s popustima, oni koji budu snimali na Crni petak moraće platiti ministarstvu.

Radimo besplatno, što bi rekli… za džabe

Tipa „obećanje, ludom radovanje“ je rad školskih koordinatora esDnevnika. Ili malo modifikovan slogan sa brojnih usavršavanja… „Obećano na seminaru, nije primenjeno u praksi“. Nisu ljudi išli na obuku zbog 10%, za to su čuli tek na obuci, ali ako je sistem plaćen 1,6 miliona evra, plus 800 hiljada godišnje, sramota je da nastavnici koji su obučili kolege u svojim kolektivima nisu dobili čak ni potvrdu o završenoj obuci (o parama je besmisleno i pričati). Izrada školskih sajtova i rad administratora je takođe nešto što se ne plaća.

Tačnije, ne plaća se onima koji to rade, ali postoji firma koja je od škola pokupila po 50.000 dinara za izradu sajta koji ne postoji. Baš me zanima koliko košta izrada i redovno ažuriranje sajtova državnih institucija i da li to rade zaposleni ili neka firma koja ima stručnjake za to.

Rad s učenicima po IOP-u nije plaćen jer se škole i ministarstvo prave nevešti. Oni koji su presavili tabak i tužili škole, dobili su sporove i lepe iznose s kamatama. Da li je neko odgovarao što su škole izgubile sudske sporove? Niko, nikad. Setimo se krađe dela naknade za godišnji odmor 2014. godine. Sudovi presudili u korist radnika, ministar priznao „grešku“, obećali isplatu svima, sačekali da potraživanje zastari i pojeo vuk magarca. Nema para, niti odgovornih.

Čak ni srama i crvenih obraza.

I tako, nešto radimo besplatno, nešto za bodove, gore i od vremena kad su ljudi dobijali makar bonove (za njih se nešto moglo i kupiti).

Plata

Plata ko plata, nikad nam nije dosta. Nego, postoji nešto u Zakonu o radu što nije iskazano na našim platnim listićima. Pre više godina objašnjeno je da bi bilo dobro da regres i topli obrok „uđu“ u koeficijent, i bi tako. Кoeficijent je pojeo topli obrok i letovanje, a mi ga sada bezuspešno tražimo. Što bi Maratonci rekli: „Кoliki je moj deo?“ Odgovor je većini poznat. Ipak, sudski se i tu može dokazati da regres i topli obrok nisu sastavni deo plate koju dobijamo (za sada slučajevi radnika koji su na minimalcu – to je najlakše dokazati na sudu).

Briga o zdravlju zaposlenih i učenika

Dok je roditeljima i deci (za vreme pandemije) dozvoljeno da izaberu način pohađanja nastave, nastavnici (pogotovo hronični bolesnici, ugrožene kategorije) nemaju pravo da rade na daljinu. Ako se boje da će u školi biti izloženi virusu, mogu preventivno da odu na bolovanje i primaju 65% plate. Lep način da se sačuva zdravlje, a dobro i za liniju jer im neće ostati za hranu (računi se moraju platiti).

Mobing nad pojedinim nastavnicima

Nastavnici koji nisu po volji direktora, često su izloženi raznim pritiscima i diskriminaciji. Poslednje dve godine bilo je dosta primera i po medijima, od osnovne škole do visokog obrazovanja.

Prijem u radni odnos

Кoliko sve zavisi od samovolje direktora uverili su se mnogi zaposleni prilikom raspisivanja poslednjih odobrenih konkursa. Bez posla su ostali ljudi koji u školi rade na određeno vreme, s prekidima i po deset i više godina, a posao je dobio neko „sa strane“. Slično je i prilikom preuzimanja radnika sa liste tehnoloških viškova.

Usta njegova hvalite nas

Priče za javnost o besprekornom funkcionisanju sistema obrazovanja u Srbiji koji služi za primer svima u okruženju, pa i šire – nastavak Andersenovih bajki. Nije sistem, nego ljudi, pojedinci koji ogromnim entuzijazmom i ljubavlju obavljaju svoj posao.

Ipak, ministar je u maju o onlajn nastavi rekao jednu veliku istinu: „Ovo je bilo: sedaj u avion i vozi, da li si znao ili nisi, nije te niko ni pitao.“

I dalje nas ništa ne pitaju, a mi vozimo, često kao Miško, vezanih očiju.

Ministar

Potreban nam je manje „navalantan“ ministar, onaj koji će poslušati zaposlene i založiti se za nas kada se kroji budžet i pišu zakoni. Ne treba nam božanstvo i „batinaš“, nego jedan od nas, običan nastavnik/profesor, koji poznaje sve navedene muke prosvetnih radnika.

Nema pravog, iskrenog, konstruktivnog dijaloga države sa sindikatima

Bili članovi nekog sindikata ili ne, nikog u vlasti ne zanima mišljenje prosvetnih radnika o pitanjima koja se tiču njihovog života i rada.

I za kraj…

…Nema kraja. Slobodno dopunite spisak“, pozvao je on.