Hajka na dvojicu inspektora beogradske policije Slobodana Milenkovića (Sentinog sina) i Dušana Mitića, koji su razotkrili najveću aferu aktuelne vlasti i uhapsili Predraga Koluviju, vlasnika najveće plantaže marihuane u Evropi zvane „Jovanjica“, aktivno je nastavljena uvođenjem novih propagandnih likova i njihovim neubedljivim televizijskim nastupima.
Jedan od njih je načelnik Sektora za specijalne istražne metode UKP Tomislav Radovanović, za kog bivši policajac, javnosti poznat iz slučaja „Potočari“ Milan Dumanović, tvrdi da je do juče bio jedan od najbližih saradnika Dijane Hrkalović, ali i akter afere prisluškivanja predsednika o kojoj danas govori i u kojoj aktivno učestvuje kao islednik.
Radovanović je angažovan i na projektu progona dvojice inspektora, koje je vlasnik Jovanjice Predrag Koluvija optužio da su ga nakon hapšenja terali da narko-plantažu pripiše bratu predsednika republike Andreju Vučiću, ali i njihovom bliskom saradniku s Kosova, kontroverznom biznismenu Zvonku Veselinoviću.
Iako je ove navode Koluvija iznosio još dok je bio u pritvoru, država je, iz nekog nepoznatog razloga, odlučila da se njima pozabavi tek u trenutku kada je on posle dve godine pušten u kućni pritvor i nakon njegovog gostovanja u emsiiji „višefunkcionalnog“ partijskog advokata Vladimira Đukanovića, u kom je izneo iste tvrdnje.
Ovaj prezupčeni teatar apsurda, rezultirao je hajkom na dvojicu inspektora koja se u međuvremenu proširila i na njihovog direktora Vladimira Rebića.
„Ono što je bitno, a odstupa od standarda forenzike je to da je naredba za veštačenje telefona osumnjičenog Koluvije izdata sedam dana nakon hapšenja. Tek nakon 29 dana prvi put telefoni su dostavljeni službi za specijalne istražne metode. Ono što je isto jako bitno, a o čemu postoje zapisi je to da su ambalaže u kojoj su dostavljeni telefoni bila potpuno oštećena i potvrđeno je da se vršila manipulacija telefonom. Ove činjenice su dokumentovane. Ambalaža u kojoj su dostavljeni telefoni je oštećena i potvrđeno je da je vršena manipulacija telefona. Cilj je bio pronaći u imeniku telefon predsednika republike i njegovog brata, ali ništa od toga nije pronađeno“, ispričao je načelnik Toma Radovanović (isto ono što je manje-više pričao na svim televizijama i Vučić).
Kojom metodom zaključivanja i mišljenja je načelnik, iz onoga što je sam izjavio, spoznao manipulaciju od strane dvojice inspektora, ostaje nejasno, dok od standarda forenzike najpre odstupa to što on očigledno osporava veštačenje službenika sopstvenog sektora.
Upravo je Radovanovićev sektor utvrdili da nije bilo nikakvih manipulacija(!!!), što su kasnije potvrdila i superveštačenja.
Takođe, nije na odmet podsetiti i na premijerni performans dežurne „partijske tužibabe“ Miloša Vučevića, gradonačelnika Novog Sada, koji je krajem 2019. lično predao krivične prijave protiv braće Vučić, doduše Republičkom javnom tužilaštvu, koje se apriori ne bavi procesuiranjem istih. Prijava je nakon propagandnog programa dostavljena Specijalnom tužilaštvu, koje je mesec dana kasnije odbacilo uz obrazloženje da u telefonima nije bilo dokaza komunikacije Vučića sa Koluvijom, što je utvrđeno i superveštačenjem Nacionalnog centra za kriminalističku forenziku (NCKF).
Naime, taj forenzički centar, koji se bavi znatno preciznijim veštačenjima od onih koje sprovodi sektor na čijem je sada čelu Toma Radovanović, u svom nalazu i mišljenju koji je dostavljen Specijlanom tužilaštvu, a potom i citiran u optužnici decidirano tvrdi isto što i njihove kolege, da manipulacija nije bilo – to jest da nije bilo naknadnih upisivanja ili brisanja.
Stručno rečeno, dokazano je da telefon nije bio rutovan, jer da jeste, ne bi mogao da se vrati na fabričko podešavanje niti bi, bez dodatnih softera, samo rutovanje obezbedilo pristup određenim podacima.
Policija kad hapsi ne gasi telefone
Još jedna činjenica koja se osporava i prikazuje kao manipulacija Koluvijinih telefona, jeste to što ga inspektori nisu ugasili nakon njegovog hapšenja. Naime, veštačenje je takođe potvrdilo da ništa od prikupljenih podataka ne bi bilo drugačije da je Koluvijin telefon bio isključen. Drugačije bi pak bilo to da danas ne bismo imali optužnjicu „Jovanjica 2“ i što je verovatno glasvni razlog što se gašenje telefona osporava.
Ova optužnica je za režim daleko opasnija od one prethodne, jer se na njoj nalaze imena optuženih pripadnika bezbednosnih struktura, to jest jasno dokazuje umešanost države u „organsku“ proizvodnju narkotika. Forenzičkim veštačenjem je takođe utvrđeno da nije bilo manipulacija ni sa podacima prikupljenim iz aplikacije „Razgovor“, koju su optuženi koristili s Koluvijom. Pritom u grupi diskretno apsurdno nazvanoj – Savet za bezbednost.
Upornim kompromitovanjem inspektora najpre se bavi optuženi Koluvija, a pre svega predsednik Vučića govoreći o nečemu što, očigledno, niti je dokazano, niti je predmet postupanja bilo kog istražnog ili sudskog organa.
Još niko nije odgovorio odakle „tričavih“ nekoliko tona droge na samo 30 kilometara od Beograda, mimo znanja države i njenih bezbednosnih struktura, tek činjenica da se u ovim okolnostima diskutuje o onome čega nema i progone policajci, a ne kriminalci, dodatno je uznemirujuća.
