U četrdeseti dan po Roždestvu donese Presveta Deva svog božanskog Sina u hram jerusalimski da Ga, shodno zakonu, posveti Bogu i sebe očisti (Levit 12, 2-7; Ishod 12, 2).
Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, ipak Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je On bio dao kroz Svoga slugu i proroka Mojseja. U to vreme držao je čredu u hramu prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče. On stavi Djevu Mariju ne na mesto za žene, nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojave se u hramu dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana, kći Fanuilova. Pravedni starac uze na ruke svoje Mesiju i reče: „Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj…“ Još reče Simeon za Hrista Mladenca: „Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti“ (Lk 2, 29 i 34). Ana pak koja od mladosti služaše Bogu u hramu postom i molitvama, i sama poznade Mesiju, pa proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima o dolasku Dugočekanoga.
A fariseji, prisutni u hramu, koji videše i čuše sve, rasrdiše se na Zahariju što stavi Devu Mariju na mesto za devojke, dostaviše to caru Irodu. Uveren da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod brzo posla da ubiju Isusa. No u međuvremenu božanska porodica beše već izmakla iz grada i uputila se u Misir, po uputstvu angela Božjeg. Dan Sretenja praznovan je od samog početka, no toržestveno praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544. godine u vreme cara Justinijana.
