Tri godine su se navršile od ubistva Olivera Ivanovića. Ubice kao i nalogodavci nisu pronađeni. Ne postoji nijedan Srbin na Kosovu i Metohiji koji veruje da su ovo ubistvo počinili Albanci. Oni, na koje većina Oliverovog naroda sumnja, sa obe strane administrativne granice, se zaklanjaju iza poligrafa i političke i finansijske moći koju trenutno poseduju. I za sada im uspeva.
Ubistvo Olivera Ivanovića je najbrutalnija poruka svima onima koji su istinski protivnici naprednjačke vlasti i onoga što je ona naumila da uradi. Ivanović je bio predsednik građanske inicijative „Sloboda, demokratija, pravda“. Pre nego što je dobio šest smrtonosnih metaka u leđa, u Srbiji je najpre ukinuta sloboda, potom ubijena svaka pomisao o nekakvoj demokratiji, a pravda je postala misaona imenica za ogroman broj obespravljenih i ojađenih. Pravdu bezuspešno čeka i Oliverova porodica. Bez postojanja istinske demokratije i preko potrebne slobode, ni pravda ne može stići. Godine samo prolaze, a stanje u Srbiji je sve gore.
Istovremeno vlast u Srbiji javno pokazuje kako se ulizištvo i podaništvo nagrađuje, a svaka kritika režima kažnjava.
Možda je najilustrativniji primer imenovanje Marka Đurića za ambasadora Srbije u Vašingtonu. Osoba koja se takmičila u broju aplauza upućenih njegovom i samo njegovom Aci Srbinu, je poslata u Ameriku da bi se poslala jasna poruka svim sadašnjim i budućim uvlakačima, gde bi mogli jednog dana da završe. Samo ako se kvalitetno ulizuju. Đurić se, pre toga istakao maksimalnim pljuvanjem Olivera Ivanovića. To mu nije ni malo smetalo da nad otvorenom rakom, zajedno sa Anom Brnabić, odglumi ucveljenost zbog tragične smrti Ivanovića. Još mu je manje smetalo da teši, isto tako ucevljenu, nevenčanu Oliverovu suprugu.
Ono što je za svakog mislećeg i iole normalnog čoveka sramota to je za Vučićev režim stvar prestiža. Postavljanjem Đurića na mesto ambasadora u Vašingtonu, Vučić nije samo ponizio Srbiju već i Ameriku. Isto je učinio i sa Rusijom, kad je u Moskvu poslao Lazanskog, koji je umesto logičnog završetka karijere – novinar u penziji, preko noći postao diplomata.
Naravno, prethodno se junački borio sa brojnim SNS slugeranjama u hvalospevima na račun Vučića i njegove vlasti.
Šta tek reći za čuvenog profesora Pravnog fakulteta, Simu Avramovića koji je iz penzije upućen na mesto ambasadora u Vatikanu. Javni hvalospev Vučiću kao najboljem studentu u istoriji pravnog, Sima je unovčio brže, više i bolje nego sva znanja koje je stekao kao profesor beogradskog Univerziteta.
Šta nam to govori. Pa da između Kona, Kebare i Kisićke ne postoji razlika, osim u titulama i zvanjima. Jer, ono što ih spaja jače je od svega. A to je njihova lična potreba da budu prknoljubi i to ne bilo čije stražnjice već isključivo Vučićeve.
Zahvaljujući tome, oni lepo žive i sole pamet ovom narodu grebući se o činove, titule i pozicije koje ne zaslužuju. I svi to znaju. I zato nije potrebno da dr Kon brani Srbiju od virusa, jer Srbija mora da smisli način kako da se odbrani od karakternih nula i dokazanih grebaroša ala Kon. Posebno od brojnih uvlakača i slugeranja svih vrsta, zbog kojih ova država svaki dan propada, a jedina disciplina koja se nesmetano razvija i napreduje je rektalna speologija.
Tri godine Oliver Ivanović leži mrtav. Njegove ubice i nalogodavce niko ni ne traži. Ono za šta se Oliver zalagao i to platio glavom spominje se sporadično tek da se nešto kaže. Očekivano, reći će mnogi, u državi gde vladaju najgori i najnesposobniji i gde su sve vrednosti bačene u blato. Gde se kažnjava pamet i znanje, a uzdiže glupost i poslušništvo.
Dok ne povratimo slobodu, nećemo uspostaviti demokratiju, a samim tim ćemo, ovako unesrećeni, pravdu još dugo čekati. To se ne može promeniti nikakvim dijalogom s ovakvom vlašću, već isključivo pobunom. Svih ojađenih i obespravljenih. Vreme je da se pokrenemo i ne dozvolimo više da se dželati i ubice šetaju slobodno, a čestiti i časni ljudi kriju od mogućih posledica za iskazan stav i mišljenje.
Oliver Ivanović i mnogi stradali na tom putu to očekuju od nas
