Evropska unija, u znak solidarnosti sa Ukrajinom, 2022. godine oslobađa Kijev carinskih dažbina i kvota. To omogućava da se ukrajinski proizvodi od piletine masovno nađu na tržištu Francuske, ali prethodno diskretno prepakovani u Poljskoj, Belgiji i Holandiji, gde nisu u obavezi da deklarišu poreklo. Tako Ukrajina postaje drugi najveći izvoznik piletine u EU, iza Brazila, ali sa značajnom prednošću zbog potpune liberalizacije.
Suočen sa ovim podacima u jeku aktuelne runde „seljačke bune”, francuski predsednik Emanuel Makron početkom februara zahteva od Brisela da pronađe način da se ograniči ukrajinski izvoz koji ugrožava francuske proizvođače. Dok Makron prebacuje loptu na Brisel, nad evropskim poljoprivrednicima se nadvija još jedan „tamni oblak” – mogućnost konačne ratifikacije sporazuma o slobodnoj trgovini sa zemljama Merkosura (Brazil, Argentina, Paragvaj, Urugvaj). Iako se o njemu pregovara već 25 godina, sporazum sa Merkosurom je postao posebno važan za „geopolitičku Evropsku komisiju” u svetlu diversifikacije spoljne trgovine i približavanja zemljama globalnog Juga koje su odbile da se pridruže zapadnim sankcijama protiv Rusije. Međutim, za francuske poljoprivrednike on znači potencijalno „nelojalnu konkurenciju” s obzirom na to da poljoprivredni giganti poput Brazila i Argentine ne moraju da slede iste sanitarne i ekološke standarde, pogotovu kada su u pitanju govedina i piletina.
Upravo su mnogi ekološki standardi proizišli iz Zelenog dogovora EU na tapetu demonstranata, jer reformisana zajednička poljoprivredna politika od 2023. uslovljava subvencije oštrim ekološkim uslovima. Od odvajanja četiri odsto obradivog zemljišta za zaštitu biodiverziteta i 25 odsto za proizvodnju bio-proizvoda do smanjenja upotrebe pesticida, mere Evropske komisije imaju ekološko opravdanje, ali i ozbiljne ekonomske posledice po poljoprivrednike. U tom pogledu, pobunjeni francuski i evropski poljoprivrednici već su dobili neke od značajnih koncesija, što od Pariza u vidu ukidanja porasta poreza na gorivo za traktore, što od Brisela, tj. predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen u vidu ukidanja predloga o prepolovljavanju upotrebe pesticida.
Politički kontekst postaje još važniji ako se zna da i zvanični Pariz i Berlin strahuju od pobede evroskeptičnih partija na izborima za Evropski parlament u junu. U Francuskoj Nacionalno okupljanje vodi uz prednost od sedam do deset odsto u odnosu na koaliciju predsednika Makrona u ispitivanjima javnog mnjenja, a liderka te stranke Marin le Pen i njeni saradnici značajno uporište imaju među poljoprivrednicima, što su i pokazali podrškom protestima. U Nemačkoj demohrišćanima Fon der Lajenove za vrat diše AfD, koji je takođe podržao proteste poljoprivrednika. Ispitivanje Evropskog saveta za spoljnu politiku ukazuje na to da postoje šanse da evroskeptične stranke pobede u devet članica EU, a da budu na drugom ili trećem mestu u još devet članica. Istovremeno, prognoziraju pad Zelenih, što će neizostavno dovesti do ozbiljnih promena i problema za Zeleni dogovor, ali i za spoljnu politiku EU.
Na sve ove izazove, pojavio se i „faktor Huti”, tj. ugrožavanje plovidbe kroz Suecki kanal, što za evropske poljoprivredne izvoznike znači ne samo veći trošak transporta oko Južne Afrike već i skladištenje viška, potencijalno kvarenje robe i damping cena na unutrašnjem evropskom tržištu.
„Savršena oluja” nadvila se nad evropskim selom. A prvi tamni oblaci na horizontu mogli su se videti još pre gotovo sedam decenija.
Kada se 1958. godine vratio na mesto francuskog predsednika, Šarl de Gol je nemačkom kancelaru Konradu Adenaueru uputio jasnu poruku: ukoliko ne bude zajedničke evropske poljoprivredne politike, Francuska će se povući iz Evropske ekonomske zajednice (EEZ), preteče Evropske unije, osnovane godinu dana ranije Rimskim ugovorom. De Gol se bojao prednosti koju bi Nemačka, sa svojom snažnom industrijskom bazom, stvorila putem nove carinske unije i slobodne trgovine, te se zalagao za ravnotežu koja bi omogućila francuskim poljoprivrednicima konkurentnost pri izvozu proizvoda, naročito na nemačko tržište.
Međutim, dok pregovori traju, francuski poljoprivrednici ne miruju. U maju i junu 1961, nezadovoljni padom cena, u Bretanji bacaju stotine kilograma krompira potopljenog benzinom, traktorima blokiraju puteve i prilaze gradovima. Javnost najpre smatra da se radi o još jednoj „žakeriji” – istorijskom nazivu za seljačke ustanke, po nadimku Žaka Bonoma, vođe pobune 1358, tokom Stogodišnjeg rata. Od tada, strah od „žakerija” bio je stalno prisutan među francuskim elitama. Ipak, protesti 1961. pokazuju nešto novo – poljoprivrednici angažuju profesionalne savetnike, koji im pomažu da precizno definišu šta tačno traže od države. Protesti se šire Francuskom, sve do trijumfa demonstranata i ustupaka Pariza. Par meseci kasnije, u Briselu je stvorena zajednička poljoprivredna politika, sa ciljem obezbeđivanja dovoljno hrane za evropsko tržište, ali naročito kao politički kompromis sa ciljem da se francuska poljoprivreda, kao najsnažnija u EEZ, snažno subvencionira i umiri. Krajem šezdesetih, ova politika se smatra jednim od najuspešnijih primera evropskih integracija.
Međutim, globalizacija, postepena liberalizacija tržišta i proširenje EEZ čine svoje. Od sredine osamdesetih proizvođači govedine u Francuskoj posluju sve teže, a pad Berlinskog zida dodatno ugrožava francuskog poljoprivrednika. U jesen 1991. francusko udruženje proizvođača mesa „Ofival” objavljuje da bi na zvanične podatke o uvozu mesa trebalo dodati 25 odsto nelegalno uvezenih krava iz bivše Istočne Nemačke. Istovremeno, Brisel najavljuje reformu zajedničke poljoprivredne politike, koja između ostalog uključuje smanjenje subvencija na govedinu od 15 odsto. Francuski predsednik Fransoa Miteran mora da reaguje i ulaže veto na otvaranje tržišta EEZ za meso iz Istočne Evrope. U toku su ne samo pregovori o reformi zajedničke poljoprivredne politike već i oni fundamentalni o Mastriškom ugovoru, kojim će, sa ujedinjenom Nemačkom, biti formirana Evropska unija. Razlike između Miterana i nemačkog kancelara Helmuta Kola značajne su u vezi s ovim i nekim drugim pitanjima zajedničke politike. Jedna od tih razlika je pristup prema krizi u Jugoslaviji, odnosno prema pitanju priznanja jednostranog proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, za koje se Berlin snažno zalagao, a kojem se Pariz protivio.
Tokom jeseni, uz ustupke obe strane, pronađena su rešenja: zajednička poljoprivredna politika je opstala, Evropska unija se rodila, a Jugoslavija je žrtvovana.
Dok su besneli ratovi u bivšoj Jugoslaviji, globalizacija se mimo nje nezaustavljivo širila, praćena unipolarnom američkom dominacijom. Iskru otpora prvi je pokazao komandant Markos i njegova zapatistička gerila iz plemena Maja, kada su zauzeli pet gradova i više od 500 rančeva u siromašnoj meksičkoj državi Čijapas, u znak otpora protiv Sporazuma o severnoameričkoj slobodnoj trgovini (NAFTA), koji su nazvali „osudom na smrt indijanskih naroda Meksika”. Početak njihove pobune i stupanja na snagu sporazuma NAFTA, 1. januara 1994, kasnije je proglašen za nezvanični dan rađanja „alterglobalizma”, svetskog pokreta uperenog protiv neoliberalizma, koji će u narednoj deceniji, od Sijetla do Đenove, izroditi niz masovnih protesta širom sveta i njihovih heroja. Među najpoznatijima bio je Žoze Bove, francuski poljoprivrednik i član Seljačke konfederacije, jednog od poljoprivrednih sindikata Francuske. Rezigniran „invazijom brze hrane”, Bove organizuje 12. avgusta 1999. demontiranje restorana „Mekdonalds” u svom gradiću Milo. Sveteći se Evropskoj uniji što je zabranila uvoz američke govedine pune hormona, SAD zabranjuju uvoz sira „rokfor”, od čije prodaje zavisi veliki broj francuskih seljaka. Osuđen na zatvorsku kaznu, Bove postaje jedan od heroja alterglobalizacije, a na okupljanje za njegovo oslobađanje dolaze na desetine hiljada ljudi iz čitavog sveta. Bove postaje nosilac borbe protiv „loše hrane”, genetski modifikovanih proizvoda, masovne proizvodnje mesa, povrća i voća „bez ukusa i mirisa”. Kao što je u to vreme pisao francuski novinar Žil Lino: „Kada više nismo sigurni šta naša deca jedu u kantini, kada nestaju lokalne vrste povrća, kada više ne možemo da biramo šta jedemo, podržavamo Žozea Bovea.”
Na tom talasu, u Francuskoj jača otpor prema preteranoj liberalizaciji, koju građani uočavaju i u predlogu Ustava EU, kojeg, zajedno sa Holanđanima, sahranjuju na referendumu 2005. godine. Bove se nešto kasnije kandiduje i za predsednika Francuske, ali do tada je alterglobalistički pokret u velikoj meri ugušen. Na posledice evropske i svetske ekonomske i finansijske krize nadovezuju se sve više geopolitička pitanja. Zapad početkom 2008. ponovo žrtvuje srpske interese orkestrirajući priznanje jednostranog proglašenja nezavisnosti tzv. Kosova, te otvara front prema Rusiji, najavljujući na samitu NATO-a u Bukureštu da će Ukrajina i Gruzija moći da postanu članice NATO-a. Obe zemlje će u godinama koje slede postati bojišta, a naročito značajne posledice po evropske poljoprivrednike imaće sukob u Ukrajini.
*naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu
