27.8 C
Belgrade
nedelja, 26 juna, 2022

PUTINOVO ”NE” ZAPADU I NJEGOVOM LUDILU: Ruski predsednik na prvoj liniji odbrane Hrišćanstva, porodice i tradicije!

NAJČITANIJE

- Advertisement -

Šta je izazvalo rat u Ukrajini? Delimičan odgovor leži u intenziviranju dugogodišnje bezbednosne dileme. Odbrambene akcije jedne strane su protumačene kao pretnje od strane druge, izazivajući ciklus akcija-reakcija koji se na kraju survao u ambis. Međutim, ovo je samo deo priče.

Konkurencija oko statusa i identiteta je takođe odigrala svoju ulogu. Od prvih dana posle propasti Sovjetskog Saveza 1991. godine, Rusija je nastojala da potvrdi svoj status velike sile. Zapadne sile su mogle da joj to dopuste ili da ignorišu takvu pretenziju, jer je tokom 1990-ih Rusija bila slaba i podeljena. Međutim, kada je Rusija kasnije obnovila svoju vojsku i postala ekonomski jača, njeno vraćeno samopouzdanje moglo je predstavljati opasnost za Zapad.

- Advertisement -

Od 2000. Vladimir Putin je počeo da popravlja položaj Rusije u svetu. U početku je to nastojao da postigne sarađujući sa zapadnim silama. Široki spoljnopolitički okvir koji je uspostavio poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov sačuvan je. Gorgačevljevo „novo političko mišljenje“ je, na kraju krajeva, omogućilo relativno miran završetak Hladnog rata, a Rusija je bila država naslednica Sovjetskog Saveza.

Kad je Rusija ojačala, njeni lideri su počeli da osporavaju osnove na kojim počiva evropski bezbednosni poredak. Smatrali su da je kraj Hladnog rata bio zajednička pobeda. Rusija je tako odbila da se svrsta u istu kategoriju kao Japan ili Nemačka na kraju Drugog svetskog rata. Poraz ne bi pružio priliku za drastično preispitivanje identiteta i nacionalnih ciljeva. I, naravno, Sovjetski Savez je bio među pobednicima 1945. godine, otuda i nagalšeno slavljenje te pobede.

Upostkomunistički razvoj Rusije bili su uključeni i elementi sovjetskog iskustva, što je sprečilo temeljno prevrednovanje prošlosti. Rani pokušaji dekomunizacije tokom vladavine Borisa Jeljcina su zaustavljeni kad je Putin konsolidovao vlast.

- Advertisement -

Posle 1989. cilj ruske spoljne politke je bio da bude deo proširenog Zapada. Po toj zamisli politički i institucionalni Zapad, nastao u Hladnom ratu, trebalo bi da bude transformisan članstvom Rusije u njegoj rekonfigurisanoj bezbednosnoj i političkoj stukturi. Teško da je ambicija mogla biti veća.

Ali materijalna i normativna osnova koja je trebalo da pokrene takvu transformaciju bila je slaba. Zašto bi istorijski Zapad, koji je verovao da je „pobedio” u Hladnom ratu, morao da se prilagodi sili koja je relativno beznačajna? Umesto transformacije, Zapad je započeo dug proces ekspanzije. NATO se udvostručio sa 15 članica 1989. na 30 danas. I za to vreme ono što je postalo Evropska unija poraslo je sa 12 država na 27.

Proširenje, a ne transformacija, postalo je imperativ na Zapadu, podstičući preterane ambicije. Takvo postupanje Zapada bilo je praćeno onim što je Moskva shvatila kao militarizam: NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine; invazija na Irak 2003; uništenje Libije 2011. i plemenito zamišljena, ali loše vođena kampanja u Avganistanu.

Postkomunistička Rusija verovala je da je njena sudbina da postane deo transformisanog Zapada. Kada je ta ambicija propala, započeo je proces dubokog otuđenja. Geopolitička i ontološka zabrinutost Rusije u pogledu bezbednosti je snažno porasla, praćena sve oštrijom osudom zapadnjačke drskosti, dvostrukih standarda i osionosti.

To je bio simptom dubljih procesa. Otpočela je temeljna promena identiteta. Tokom sovjetskog perioda postojalo je duboko divljenje prema dostignućima istorijskog Zapada. Ali kasnije, zvanični stav se kretao ka gađenju prema moralnim i političkim nedostacima zapadnih društava. Ovaj pogledje postao deo masovne svesti, zahvaljujući medijima pod kontrolom države koji su marljivo podsticali takve stavove. Mediji su veličali moralnu izuzetnost Rusije kako bi učvrstili uvernje da ta zemlja predstavlja autentičniji tip civilizacije od zapadne.

Geopolitički i identitetski zasnovan otpor neobuzdanoj ekspanziji istorijskog Zapada bio je praćen kritikom moralne izopačenosti protivnika. U sovjetskom periodu ova kritika je bila ograničena na nedostake kapitalizma. Sada se proširila tako da obuhvati celokupnu zapadnu liberalnu kulturu. U svom govoru na Valdaju u septembru 2013. Putin je kritikovao degeneraciju Zapada, predstavljajući Rusiju kao „državu-civilizaciju“ zasnovanu na religiozno-konzervativnoj ideologiji. Rusija je moralni bastion protiv dekadencije, seksualne permisivnosti, pornografije i prava homoseksualaca. Putin se vratio na ovu temu u svom govoru na Valdaju od 21. oktobra 2021. kada je ruski „zdravi konzervativizmom“, koji je odbacio revoluciju i teži organskim oblicima razvoja, suportstavio „progresivnim ideologijama“ Zapada.

Pogoršanje međunarodnih bezbednosnih prilika dopirenlo je uverljivosti Putinovih stavova. Konkretno, on je vladu koja je došla na vlast u Ukrajini 2014. doživljavao kao nacionalističku i žestoko antirusku.

Zabrintost za bezbednost i pitanje identiteta podstakli su pobunu protiv liberalne modernosti. Rusija osuđuje Zapad za ekspanziju u njenu bezbednosnu sferu i proglašava ga antitezom ruske tradicionalne kulture i civilizacije.

Osnova ove ruske pobune je klimava kao i početni pokušaj da se istorijski Zapad transformiše u veći Zapad. Samo dublji program koji je okrenut budućnosti mogao bi da kombinuje istinski razvoj prepoznatljive kulturne i civilizacijske posebnosti sa rešavanjem stvarnih bezbednosnih problema. Ovo zahteva iskreno sagledavanje prošlosti i istinsko razumevanje sadašnjosti.

(Autor je profesor ruske i evropske politike na univezitetu u Kentu.Orginalni tekst je neznatno skraćen. Sa engleskog preveo za NSPM Miroslav Samardžić)

Putin’s revolt against liberal modernity by Richard Sakwa

- Advertisement -
SourceNSPM
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti