Ove godine Alan Ford slavi svoj pedeseti rođendan. Pola veka kako se TNT grupa iz cvećare prvi put stuštila na trafike širom Italije. Veliki jubilej za sve ljubitelje stripa i smejanja. Strip? Zaboravili smo šta je? Knjižara, bioskop na otvorenom i izložba slika u jednom. Miris hartije. Lizni prstom pa prebaci na sledeću stranicu i nasmej se. Smejanje? Zar smo i to zaboravili? Ma jok. Naravno da nismo zaboravili, ali tu je dobri stari izgovor ”nema se vremena.” Nema se vremena za stripove i smeh u 21. veku kada su internet i tri klika postali dovoljni alati za ne biti neinformisan, prazan kao tocilo, a ponekad se čak napraviti i važan sa nekim Vikipedija podatkom. A i ruku na srce, kada smo na Fejsbuku ili Insta ne moramo da liznemo prst pri skrolovanju stranice.
Alan Ford je, osim u matičnoj zemlji, postao , ostao i opstao samo na prostorima bivše Jugoslavije sve do današnjih dana. Slučajnost? Ne bih rekao.
Glavni i odgovorni krivci za ove redove su Magnus i Bunker – ljudi koji su stvorili ovaj strip. A šta su zapravo stvorili da nam se toliko dopalo pa se i posle pedeset godina piše o tome?
Stvorili su crni humor, apsurd, grotesku, komediju, tragediju naše crno-bele svakodnevnice koja se ponavlja iznova i iznova kao Dan mrmota. Stvorili su Alan Forda; trapavog, naivnog , dobroćudnog i siromašnog mladića koji je sklon zaljubljivanju ali i tome da svoju dobroćudnost često plati iskorištavanjem od strane drugih. Stvorili su Boba Roka; agresivnog nosatog patuljka koji je besan na ceo svet zbog svoje spoljašnosti i praznih džepova što se manifestuje i ogromnim strahom od ženskog sveta i svega što je lepo. Tu je i Jeremija, hipohondar koji boluje od svih bolesti, u konstantnom grču od paničnog straha od smrti, ali nikako ne umire. Grunf je pronalazač koji za malo love stvara najrazličitije sprave i džidžabidže koje ne potraju duže od dve stranice stripa. Šef će celu epizodu stripa prespavati, a najsposobniji od svih njih Sir Oliver, lažni plemić, sa lažnim manirima u odelu sa polucilindrom je rob jedne loše (bar su nas tako učili) navike. Što oko vidi, ruka će da ukrade. Ovi likovi osim što dele tragične sudbine, dokolicu, besparicu, glad, lenjost i želju za naprasnim bogaćenjem, takođe, imaju još jednu zajedničku bolnu tačku, a to je Broj 1. Njihov vođa. Ovaj pohlepni paraplegičar u kolicima o kome ne znamo gotovo ništa, ali zato on zna sve o svima. Možda i o tebi zna? Uspeo je da izigra pesnika Homera, šurovao je sa Kleopatrom, Cezarom, bio je na svim mogućim i nemogućim mestima od nastanka čovečanstva samo sa jednom misijom – da prevari druge, a da većinu plena zadrži za sebe.
Ukratko: Nesrećni marginalci sa dna društvenog taloga okupljeni pod nazivom TNT grupa, sa sedištem u cvećari na Petoj aveniji, u Njujorku , sa izmišljenim titulama tajnih agenata, u borbi su sa njima samima, a ponekad i neprijateljima koji poprimaju oblike drugih likova.
Nasuprot njima stoji iskarikirani svet njujorškog sjaja, luksuza i dosade sačinjene od izobilja koja se ubija Don Perinjonom u koji TNT antiheroji katkad uspevaju da zavire i uživaju u njemu, ali samo na kratko. Na kratko, jer se posle svih pokušaja uvek vraćaju u svoju cvećaru i tonu još više u crnilo, depresiju i bespomoćnost, čak i kada se čini da ne postoji ništa niže, jeftinije i bednije od datog trenutka. Fordovci nam pak uvek pokažu da uvek može biti gore. Ove situacije su maestralno dočarane na njihovim turobnim, a opet duhovitim licima iz crteža u crtež i rečenicama koje su ispisane u oblačiću za tekst.
„Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.“
„Bolje nešto od nečega, nego ništa od ničega.“
„Alane, bjež’mo, njih je dvojica, a mi smo sami!“
„Bolje biti bogat nego ne biti.“
„Tko hoda ne trči.“
„Tko leti, vrijedi, tko vrijedi, leti, tko ne leti, ne vrijedi.“
“Bolje živeti 100 godina kao milioner, nego 7 dana u bedi.”
“Bolje biti bogat i zdrav, jer ako si siromašan džabe ti što si bolestan.”
“Ne predaj se nikad, osim kad moraš.”
“Bolje kukavički pobeći nego junački poginuti.”
Ovo su samo neke od satiričnih, koliko genijalnih toliko i idiotskih misli koje izgovaraju glavni junaci stripa kojima potvrđuju svoju nemoć, beznađe, kukavičluk i bezizlaz u kome se nalaze. U stripu će nasilje uglavnom biti prefarbano humorom, pa ćemo se i na te scene nasmejati. Neće se zapucati iz vatrenog oružja, ali ne zato što su junaci protiv nasilja već zato što meci koštaju. Superhik će krasti od siromašnih kako bi sve pokradeno poklonio bogatima. Sporedni lik samoubica će u više navrata pokušavati da se ubije, da bi došao do zaključka da je toliko nesposoban da ne može ni da se ubije. Političari su predstavljeni u obliku tri podgojena krmka? Imamo i Ministarstvo za rude i gubljenje vremena?
Mi volimo da se smejemo tuđim nesrećama. Volimo i sami sebi da se smejemo, ako smo dovoljno cinični za takav poduhvat što nas verovatno i navodi na odgovor zbog čega je Alan Ford i dalje zadržao svoju popularnost. Čini se da su Magnus i Bunker u strip ucrtali genetski kod ljudi sa ovih prostora. Srećemo sve ove neprilike u našem okruženju, na našim ulicama, u našem ogledalu kada se pogledamo. U svakom od nas je utkana barem jedna osobina TNT agenta, teška srca ćemo to priznati. Iskrivljeno i karikaturno ogledalo stripa se sve više projektuje sa druge strane ogledala kao nešto što je postala ustaljena stvarnost. Možda je tako strip i zamišljen? Mladi treba da se smeju nečemu što je nezamislivo u dečjem svetu, a mi koji smo izašli iz mladosti da se smejemo ili plačemo, ili oba u glagola u tandemu koliko je nesrećnih istina iscrtano i napisano na ovim stranicama. Što opet potvrđuje vrednost i kontinuiniranu aktuelnost. Različito proživljeno i doživljeno u različitim periodima života. Svaki put kada pogledamo u kaleidoskop, druge boje se razlijju.
Sećam se stare igrice na Segi, zvala se ”Comix Zone.” Počinje tako što strip crtača, glavni negativac uvlači u strip, pa crtač kroz celu igricu mora da se bori sa stvarima koje je sam stvorio. Kao i da se u našem društvu dešava nešto slično. Uvučeni smo u cvećaru sa apsurdima, bezizlazima, dok se neprilikama ne nazire kraj. Strip svet za Alan Ford družinu je težak, ne pruža im šansu, ali hej, naš svet bi im obezbedio sve što im treba jer smo mi uspeli da obesmislimo karikaturu više i od same karikature. Alan Ford bi otvorio Ju Tjub kanal ”Škola za udvaranje.” Bob Rok bi bio vlasnik salona lepote. Jeremija bi postao ministar zdravlja, Sir Oliver ministar finansija. Šef – ministar rada. Grunf bi mogao da bude ministar vojni, a u naletu dok se mi takmičimo ko će imati više aviona, on bi sigurno sklepao nešto s nogu. Broj 1? Doživotni. Šta kažete, već imamo doživ…? Ma, nebitno. Neka tekst ostane u znaku nečeg lepog. A to je pedeseti rođendan naše voljene grupe TNT.
Izvor Gledište.rs.
