Fotografija muškarca kog tri pripadnika obezbeđenja drže prikovanog za zemlju, a jedan mu kleči na vratu, postala je simbol brutalnosti i nasilja nad demonstrantima na protestu protiv GUP-a u Novom Sadu. Muškarac sa fotografije je Milorad Ljeskovac, magistar elektrotehnike i otac tri maloletna deteta – odlučio je da svoju priču podeli u javnosti, jer, kaže, očekuje da će na taj način biti zaštićen.
Za N1 kaže da se teže nosi sa psihološkim posledicama nego sa fizičkim povredama i da će mu trebati još mnogo vremena da fotografiju brutalnosti integriše u svoj lični, mentalni album.
„Fizički sam u redu, psihički da kažem biće još potrebe da se radi na tome, pošto ovo nisu neke normalne okolnosti u kojima se ja obično nalazim. Ja ne bih ulazio u ono što je snimljeno na videu, ja bih samo dopunio tu sliku. Sam početak svega ovoga je počeo – barem s moje strane, kako ga ja vidim – udarcem koji sam dobio u glavu, i nakon toga, pa sve do trenutka na snimku gde se vidi, na samom završetku, stavljanja lisica, ja nemam neku rekolekciju ili neko prisećanje šta se tačno desilo“, navodi Milorad za N1.
Kaže i da se ne seća da je intervenciji obezbeđenja prethodio nekakav incident, piše N1.
„Pominje se neko otimanje oko štita. Koliko se sećam tog dela, jedan član obezbeđenja je sa štitom praktično pao tu na dve ženske osobe. Ja sam prišao više sa ciljem da zadržim, da ne dođe do nekih povreda. Pošto je on pao, njegov štit je stajao tu ispred njega, njegov kolega je intervenisao i uhvatio se za njegov štit i to je na onim snimcima što možete da vidite cimanje od dva puta, ja sam u tom cimanju pokušao da se odmaknem od njih, i nije mi bila nikakva namera da bilo šta otmem“, poručuje Milorad.
Dodaje da je bio dobar deo vremena bio bez svesti i da nije imao bilo kakvu komunikaciju sa pripadnicima obezbeđenja, te da se ne seća da je pružao „neki voljan otopor, sem disanja“.
„Na samom kraju sam bio dovoljno svestan da sam shvatio da nešto moram da uradim, i dva puta sam glasno rekao da se predajem. Da li je to bilo dovoljno da se sve završi, ne znam. Ne sećam se ni kad sam sedeo, ni izlaska u pratnji dvojice koji su bili tu, i to je onaj deo koji je propraćen snimcima i može da se vidi. Ostatak toga, nastavlja se u holu Skupštine ili u onom prolazu gde smo izlazili, taj deo se ne vidi na snimcima, i ja sam tom prilikom dobio još dva udarca u glavu, i bačen sam praktično na zid na samom izlazu“, priseća se Milorad.
Odatle je ispraćen do kombija gde je, kako ističe, sreo prvo uniformisano lice. Zatim je odvezen u policijsku stanicu gde je došla Hitna pomoć kojoj je prijavio da je bio udaren nogom u glavu, zbog čega je prebačen na dodatne preglede u Klinički centar.
„Tamo je trajala neka opservacija jedno tri sata. Na samom početku te opservacije sam se ponovo onesvestio. Posle toga, na kraju opservacije, tu se pojavila i supruga koja me je pronašla, i na kraju smo odvezeni ponovo u (policijsku stanicu u) Pap Pavla, gde je ponovo bilo neko čekanje, i potom je bilo deset minuta razgovora sa dvojicom inspektora, pretpostavljam, gde sam dobio poziv gde se kao osumnjičeni pozivam u pretistražnom postupku krivičnog dela nasilno ponašanje, i sastavili smo neku izjavu gde su zapravo samo moji lični podaci i naglašeno da trenutno nemam šta da izjavim, i da sve što imam da izjavim, reći ću pred tužilaštvom u prisustvu advokata“, navodi sagovornik N1.
Prethodne dane je, kako kaže, proveo trudeći se da sanira fizičke posledice svega što se desilo, i da nekako pokuša da sanira psihološki, teži deo slike.
„Jedan deo zalečenja s moje strane jeste kad se prihvati ta fotografija kao neki deo mog albuma za budućnost“, dodaje Milorad.
Sagovornik N1 poručuje i da nije nikakav politički aktivista, već građanin koji je bio zainteresovan za GUP zbog zelene površine i parkinga u okolini zgrade u kojoj živi.
Na pitanje namerava li da podnese tužbu zbog svega što se dogodilo, odgovara potvrdno.
„Nema potrebe da se institucije brinu o tome, ja ću sam da se potrudim oko toga, imam dovoljno vremena pa ću se posvetiti tome. Naravno da sledi neka krivična prijava, od nje ne očekujem mnogo, ali bar toliko dugujem sebi“, zaključuje Milorad Ljeskovac.
