„Mi i dalje živimo u nekoj lažnoj slobodi, imamo straha i dalje. Beograd je daleko veća sredina nego naše selo, selo je malo više od 1.000 stanovnika. Mi i dalje živimo sa porodicom ubice, tu na 200, 300 metara. Mi imamo svaki razlog za strah“, istakao je Dejan Mladenović, meštanin Dubone.
Nakon dva meseca od tragedije u Duboni i Malom Orašju, meštanin Dejan Mladenović ističe da se osećaju zaboravljeno.
„Mi to sve ovde nekako… empatiju, tugu i bol delimo zajednički. To da smo zaboravljeni, to je potpuno tačno. Jeste ovde prisustvo policije u Duboni, verujem i u Orašju, tu je policija non stop“, ističe meštanin.
Ali i pored prisustva policije, meštani Dubone se, prema rečima meštanina, ne osećaju bezbedno.
„Sama činjenica da se porodica, majka i deda ubice, kreću potpuno slobodno selom kad god im se prohte, svakodnevno prolaze selom. Dva puta je njima pretresana kuća, dvorište, dva puta pronađena velika količina oružja, ko nama može da garantuje da oni i dalje nemaju oružje, a šetaju se slobodno. A njihov sin znamo šta je uradio. Da li oni imaju oružje to ne znamo, a da se kreću slobodno to znamo“, istakao je Dejan Mladenović.
Gubitak ne može da nadoknadi ništa, naglašava on.
„Bol koji osećamo i dan danas ništa nije manji, čak je i veći, za dragim osobama koje nam nedostaju i sa tim moramo da se pomirimo“, navodi on.
Ali ono što su očekivali meštani Dubone, kako kaže Dejan, jeste oštrija rekcija države i sistema.
„Mi smo i dan danas suočni sa činjenicom da porodica ubice šeta među nama, tako da tu reakciju države nismo osetili“, ističe on.
Kada je reč o navodima da se tragedije u selima kod Mladenovca i u Ribnikaru zloupotrebljavaju u političke svrhe, meštanin naglašava:
„Ja sam uvek bio apolitičan. Apsolutno me ne zanima ni ko je predsednik, ni ko je potpredsednik, ni ko je na kojoj funkciji. Ali me zanima onaj moralan i ljudski čin koji jedna moralna osoba treba da uradi u ovakvim situacijama. Ne znam šta radi opozicija, ne znam šta radi premijerka, ali znam da nikoga od njih nisam video da je došao i upalio sveću kada su moj Dača, Miki i Kristina sahranjivani. Toliko o tome.“
Što se tiče zahteva i skupštinskih rasprava o smeni ministra Gašića, Dejan zaključuje:
„Ministar Gašić nema nikakve potrebe, po mom mišljenju, da daje ostavku, ukoliko nam da imena onoga ko je vraćao Radiši oružje, odnosno ocu ubice. Neka dokaže da radi svoj posao i što bi davao otkaz.“
