Slobodan Milošević više nije neprikosnoveni autoritarni vođa i to je u ovom trenutku najvažnije. Čak i ulazak u drugi krug sa Miloševićem, s obzirom na razmere izbornih manipulacija, zastrašivanja i pretnji, jeste pobeda, poručio je u noći između 24. i 25. septembra 2000. godine predsednički kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunica, dok još nisu bili poznati konačni rezultati sudbonosnih izbora za predsednika Savezne Republike Jugoslavije.
U tom obraćanju budućeg predsednika SRJ, čija pobeda je označila kraj decenijske vladavine režima Slobodana Miloševića, u svega nekoliko reči opisana je atmosfera u kojoj je opozicija odlučila da uđe u neravnopravnu izbornu trku.
Pobeda Koštunice i DOS uprkos medijskoj blokadi
Posle višegodišnje borbe za fer i poštene izbore, do kojih nije došlo ni nakon bojkota 1992. i 1997. godine, opozicione partije su formirale široku koaliciju koja je objedinjavala 18 stranaka i pokreta, a predvodile su je Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije.
Uz otvorenu podršku međunarodne zajednice DOS je pristao da izađe na izbore uprkos izuzetno nepovoljnim izbornim uslovima. Opozicija je bila suočena sa gotovo potpunom medijskom blokadom jer je Radio-televizija Srbije jednostrano i pristrasno izveštavala u korist vladajuće partije, dok je vidljivost medija naklonjenih opozicionim strankama bila veoma ograničena.
Izbore tokom devedesetih godina prošlog veka pratile su brojne neregularnosti. Birači nisu imali obavezu da se svojeručno potpišu u birački spisak, a nije bilo ni obeležavanja kažiprsta birača nevidljivim sprejom, pa je dolazilo i do višestrukog glasanja. Takođe, bile su moguće i manipulacije sa upotrebljenim listićima jer glasačke kutije nisu bile providne.
Petooktobarske promene 2000. godine dovele su i do smene vlasti na republičkom nivou, do koje je formalno došlo nakon prevremenih parlamentarnih izbora 23. decembra iste godine.
Raspisivanju izbora prethodila je izmena izbornog zakonodavstva, pa je parlament na predlog tadašnjeg zamenika predsednika Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića izglasao da se narodni poslanici biraju u Srbiji kao jednoj izbornoj jedinici, primenom proporcionalnog izbornog sistema, uz cenzus od pet odsto.
Opozicija u dve kolone srušila Tuđmanov HDZ
Desetogodišnji politički monopol Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) okončan je na januarskim izborima 2000. godine, kada je skupštinsku većinu osvojila takozvana šestočlana koalicija, predvođena Socijaldemokratskom partijom Hrvatske (SDP) i Hrvatskom socijalno-liberalnom strankom (HSLS).
Vodeće opozicione partije, uz finansijsku podršku Sjedinjenih Američkih Država, izašle su na izbore u dve kolone, a vladajuća stranka ni tada nije odstupila od prakse da menja izborna pravila neposredno pred izlazak na birališta.
Tako je krajem oktobra donet Zakon o izbornim jedinicama kojim je Hrvatska bila podeljena na deset prilično proizvoljnih izbornih jedinica, dok su po jednu izbornu jedinicu dobili glasači izvan Hrvatske i pripadnici manjinskih naroda.
Opozicija je optuživala vladajuću stranku za prekrajanje izbornih jedinica, koje se posebno manifestovalo u “cepanju” Grada Zagreba na četiri izborne jedinice.
U prvoj deceniji nakon proglašenja nezavisnosti Hrvatska je često i radikalno menjala izborni sistem za parlamentarne izbore. Promene izbornog sistema pre svakih izbora osmišljene su tako da pogoduju vladajućoj stranci, što je imalo potvrdu i u rezultatima izbora.
Uz izborni inženjering, kontrolu većine vodećih medija, ogromne finansijske resurse, obilato korišćenje „funkcionerske kampanje“ i brojne druge „pogodnosti“ koje je nosio monopol nad vlašću, HDZ je bez većih problema dobijao izbore i ostajao na vlasti sve do 2000. godine.
Prvi hrvatski predsednik i lider HDZ Franjo Tuđman preminuo je 10. decembra 1999. godine, nepunih mesec dana pre nego što je stranka koju je vodio od osnivanja izgubila vlast.
Režim Mila Đukanovića pao posle 30 godina
Na smenu režima najduže se čekalo u Crnoj Gori, gde je opozicija pobedila tek nakon pune tri decenije vladavine Demokratske partije socijalista (DPS) na čelu sa Milom Đukanovićem.
Opozicione partije izašle su na parlamentarne izbore 30. avgusta 2020. godine u tri koalicije – Za budućnost Crne Gore, Mir je naša nacija i Crno na bijelo, a trijumf opozicije doveo je do formiranja prve vlade u istoriji obnovljenog višestranačja u Crnoj Gori bez učešća DPS. Uspehu opozicije prethodile su višemesečne litije u organizaciji Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, kao vid protesta zbog usvajanja kontroverznog Zakona o slobodi veroispovesti.
O uslovima u kojima je opozicija odnela pobedu najbolje govori izveštaj organizacije Fridom haus o političkim pravima i građanskim slobodama iz maja 2020. godine. Crna Gora je prvi put definisana kao hibridni režim, a ne kao demokratija zbog pada standarda u upravljanju, pravdi, izborima i slobodi medija.
U izveštaju su apostrofirani nejednak izborni proces, slučajevi političkog hapšenja, nedostatak medijskih sloboda, kao i nalaz da su institucije koje kontrolišu izborni proces i dalje bili pod faktičkom kontrolom vladajuće koalicije koju predvodi DPS.
Opozicione partije ukazivale su i na pristrasnost Radio-televizije Crne Gore, koje se ogledalo i kroz izveštavanje u ključnim informativnim emisijama o brojnim aktivnostima vladajuće koalicije, koje potpadaju pod “funkcionersku kampanju”.
Primedbe nevladinog sektora su se odnosile i na nesmetana i netransparentna politička zapošljavanja, koja su jedan od ključnih mehanizama izbornih zloupotreba, kao i na manipulacije sa centralnim biračkim spiskom i različite oblike političke korupcije.
