Kada su, pre dve godine, dvojica visokih zvaničnika administracije Džozefa Bajdena s odabranom grupom novinara razgovarali o novoj strategiji američkog Saveta za nacionalnu bezbednost za borbu protiv korupcije širom sveta, objasnili su im i da sve to što nazivaju borbom protiv korupcije zapravo i nije baš borba protiv korupcije. Nego obaveštajna operacija u kojoj učestvuju, kako rekoše, „delovi (američke) obaveštajne zajednice“, pored ostalih i direktor Nacionalne obaveštajne službe i njihova Centralna obaveštajna agencija, CIA. A uz njih i novinari i nevladine organizacije, izričito je u tom kontekstu spomenut Projekat za izveštavanje o organizovanom kriminalu i korupciji koji deluje i ovde, u Srbiji, i svi oni zajedno, priznali su zvaničnici, u službi „nacionalnog bezbednosnog interesa Sjedinjenih Država“.
Lepo od njih što su to priznali, a priznali su možda i više nego što su želeli, naime, da nije reč o istinskoj borbi protiv korupcije, nego o obaveštajnoj operaciji u cilju sprovođenja američkih interesa. Dok je korupcija samo ime koje je tome nadenuto da bi se lepše upakovalo i lakše prodalo svima koji su dovoljno neoprezni da ne primete kako je i inače ta tobožnja netolerancija američke obaveštajno-bezbednosne zajednice na korupciju neprimereno selektivnog karaktera. Pa izraženu porodičnu sklonost ka korupciji pomenutog Bajdena, na primer, nastoje da zataškaju umesto da je, je l’, uz pomoć upregnutih istraživačkih novinara i nevladinih organizacija raskrinkaju do svih neprijatnih detalja i miliona dolara za koje su rasprodavali svoj uticaj.
Uostalom, kad smo kod priznanja, i Majk Pompeo priznao je otvoreno: „Bio sam direktor CIA-e. Lagali smo, varali smo, krali smo… Imali smo čitave kurseve (za to).“ Pa i ovo treba imati u vidu. A slučaj je udesio tako da se Pompeo ovih dana sastao sa smenjenim srpskim ministrom Radetom Bastom – smenjen je zato što se zalagao da Srbija uvede sankcije Rusiji – i, zanimljivo premda ne i začudo, njih dvojica nisu razgovarali o korupciji već o geopolitičkim temama, i valjda ćemo tek imati prilike da vidimo kako je Bastin uvid uticao na Pompea, i obratno. Blago nama.
Nego, i Majk Pompeo i ona dvojica Bajdenovih zvaničnika i nehotice su savršeno precizno opisali o čemu se uistinu radi u slučaju direktora srpske Bezbednosno-informativne agencije Aleksandra Vulina koji je 11. jula zvanično dospeo pod američke sankcije zbog toga što je – presuđeno mu je bez suđenja – „odgovoran za (korupciju), ili je saučesnik, ili je direktno ili indirektno umešan u korupciju povezanu sa Zapadnim Balkanom“.
Pa je čak navedeno i da je „upleten u transnacionalni organizovani kriminal, nelegalnu trgovinu narkoticima i zloupotrebu javne funkcije“.
Ovo je, dakle, ona obaveštajna operacija o kojoj su govorila dvojica zvaničnika Bajdenove Bele kuće. A direktor CIA-e je sam objasnio koliko CIA-inoj časnoj reči – bez ijednog dokaza – treba verovati. Naime, ne treba.
I dalji tekst obrazloženja odluke o stavljanju Aleksandra Vulina pod američke sankcije, pritom, potvrđuje ovu sumnju utoliko što se direktoru BIA na teret stavlja i to što je „svoju javnu funkciju iskoristio da podrži Rusiju, pomažući maligne ruske aktivnosti koje narušavaju bezbednost i stabilnost Zapadnog Balkana i pružajući Rusiji platformu za unapređivanje svog uticaja u ovom regionu“.
Da bi nedelju dana posle objavljivanja ovakve odluke, ove srede, američki senator Kris Marfi sve to izrekao još izričitije time što je zahtev izneo uz propratnu pretnju: „Ukoliko Srbija zaista želi da ima evropsku budućnost, ne može da ima šefa obaveštajne službe koji otvoreno koordiniše sa Rusima. Jasno smo stavili do znanja, ne samo Srbiji već svim našim prijateljima, da će biti posledica ako odluče da se ne pridruže sankcijama i ako se upuste u tajne aktivnosti sa Rusima. Očigledno, želimo da Srbija bude deo evroatlantskog pokreta i da njena budućnost bude u Evropi.“
Eto o čemu se ovde radi. Geopolitika, a ne korupcija. Ona je samo izgovor, pokušaj da se Vlasi ne dosete, tim pre što ih preko četiri petine izričito ne podržava ma kakvo uvođenje sankcija Rusiji.
I još nešto. Ovaj udar na Vulina predstavlja pretnju i drugim pripadnicima aktuelne vlasti u Srbiji da bi i sami mogli da prođu na sličan način ukoliko se usude da ne izađu u susret zahtevu Amerike; razume se da je svaka subverzija po definiciji podla.
Hoćemo da kažemo da američke optužbe – sve one što su iznete bez ijednog dokaza – ne govore ni dobro ni loše o Vulinu, već govore o američkim namerama prema nama. Premda Vulinu stvarno ne može za zlo da se uzme hrabrost da u ovakvim okolnostima ne odustane od saradnje s Rusijom, jer to jeste interes Srbije. Taman u meri u kojoj nije interes njenih osvedočenih neprijatelja.
Ali sve je ovo i mnogo više od Vulina ili bilo kojeg drugog predstavnika vlasti u Beogradu. Sankcionisanjem jednog srpskog zvaničnika, Amerika je (ponovo) uvela sankcije Srbiji a ne (samo) Aleksandru Vulinu. I to je učinila da bi je naterala da postupi u skladu s američkim geopolitičkim interesima, koji su u tradicionalnom neskladu sa srpskim nacionalnim interesima a uz to i sa demokratski iskazanim opredeljenjem srpske javnosti da ne bude protiv Rusije.
Drugim rečima: ne žele nam oni dobro, nego žele da uradimo ono što nam kažu da moramo da uradimo.
Imajući sve to u vidu, za dalje snalaženje u situaciji u kojoj se nalazimo i te kako je važno da razumemo značenje reakcija koje su usledile na vest o američkim sankcijama Srbiji.
Ukratko: svi koji su konstatovali da bi istog dana „u svakoj normalnoj državi vlada pala, a predsednik države podneo ostavku“, da je Vulin „čovek zbog kojeg crveni Srbija“, da je „jedini odgovor države da momentalno smeni Vulina“, ili neduhovito prigovorili što se „Vulin saginjati neće“ i upitali „na kojim si drogama“ i tako dalje, da ne dužimo, svi koji su iskazali kolaborantsku spremnost da se bace kamenom čim im je iz Amerike pokazano na koga da ga bace, zapravo su se prijavili za rad u službi tuđeg interesa protiv sopstvene, to jest, naše zemlje. A Vulin im je tu samo izgovor, i to prilično providan.
Naravno da su se u ovakvom pregnuću naročito istakli predvodnici prozapadne opozicije i korporativni mediji koji se lažno predstavljaju kao nezavisni. Sada su se svi oni legitimisali mnogo istinitije; svima im je jedino načelo u kome su dosledni ta spremnost da učine sve što se iz Amerike od njih zatraži.
Nasuprot tome, patriote su uglavnom državotvorno izbegle priliku da im se u tome pridruže, i eto još jednog pozitivnog aspekta ovog kruga američkih sankcija Srbiji.
Na simboličkom planu, ovo neproglašeno i samo delimično, ali bolje išta nego ništa, objedinjavanje oko elementarnog nacionalnog interesa – da učinimo ono što je potrebno nama a ne drugima, tim pre kad je drugima korisno ono što je nama štetno – trenutno se Srbijom širi u obliku murala „kad se vojska na Kosovo vrati“.
Grobari su ga ranije iscrtali na Slaviji, nevladini i drugi slični aktivisti ga prekrečili jer su mu zamerili da je isuviše nacionalistički, za njihov ukus svakako, iako je to – kad se vojska na Kosovo vrati – samo stih iz prelepe narodne pesme, koji je uz to potpuno u skladu s Rezolucijom 1244. I ona, podsećamo, traži da se srpska vojska, i policija s njom, na Kosovo vrati. A da i ne govorimo da ti mirovni aktivisti, kojima takva mogućnost smeta jer je, kažu, ratoborna, baš nikakvog prigovora nemaju na stvaranje vojske Albanaca na tom istom Kosovu, to je ona doslednost koju spomenusmo.
Ovih dana, elem, na sve strane po Srbiji, počev od Beograda, svima koji se onako osećaju stiže adekvatan odgovor: Sad „Zvezdine“ Delije poručuju „kad se vojska na Kosovo vrati“. Novi murali nastaju svakodnevno.
Pa da potraju barem dok se to i ne ostvari, uostalom, za to su u Savetu bezbednosti glasali i Amerikanci. Ispostavilo se, naravno, da su nas tom prilikom prevarili, ali, zašto bi njihova podvala i laž nama predstavljali bilo kakvu obavezu?
Naprotiv. Naša je odgovornost da na te njihove laži, od vojske do direktora BIA-e, ne nasedamo. Jer time samo služimo njihovom interesu, računica je neporeciva, u korist sopstvene štete.
Tekst preuzet sa portala RT Balkan
Nikola Vrzić
