Evropa bar više ne mora da trpi otrcanu dosetku Henrija Kisindžera o tome koga treba nazvati ako želite da „nazovete Evropu“, jer ionako niko ne zove.
Od bezbroj geostrateških iluzija koje su uništene poslednjih dana, spoznaja koja najviše otrežnjuje svakoga ko živi na kontinentu trebalo bi da bude ovo: nikoga nije briga šta Evropa misli, piše portal Politiko.
U nizu globalnih žarišta, od Nagorno-Karabaha, preko Kosova, do Izraela, Evropa je potisnuta u ulogu dobronamerne nevladine organizacije, čiji se humanitarni doprinosi pozdravljaju, ali se inače ignorišu.
Blok sa 27 članica uvek se borio da artikuliše koherentnu spoljnu politiku, s obzirom na različite nacionalne interese, ali je uprkos tome i dalje bio važan, uglavnom zbog veličine tržišta. Međutim, globalni uticaj EU opada zbog pada njene ekonomije i zbog nesposobnosti da projektuje svoju vojnu moć u vreme rastuće globalne nestabilnosti.
Umesto „geopolitičke sile“, koju je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen obećala kada je preuzela funkciju 2019. godine, EU se pretvorila u panevropsku sitnu ribu, čime zbunjuje prave igrače za stolom i uglavnom se samo sramoti zbog kakofonije protivrečnosti, navodi Politiko.
Ako to zvuči grubo, uzmite u obzir protekle dane: nakon Hamasovog masakra nad stotinama izraelskih civila tokom vikenda, evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji objavio je u ponedeljak da će EU odmah obustaviti pomoć od 691 miliona evra palestinskim vlastima, da bi nekoliko sati kasnije slovenački poverenik Janez Lenarčič protivrečio svom mađarskom kolegi, insistirajući na tome da će se pomoć „nastaviti koliko god bude potrebno“.
Nastavljeno je izjavom Evropske komisije da će EU sprovesti „hitnu reviziju“ nekih programa pomoći, kako bi se osiguralo da se sredstva ne usmeravaju u terorizam, što implicira da takve mere zaštite dosad nisu bile uspostavljene.
Što se tiče visokog predstavnika EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozepa Borela, ishod svake revizije pomoći za Palestince svešće se na zaključak: „Moraćemo da podržimo više, a ne manje.“
Zbunjujuće reakcije iz EU na događaje na terenu
Odgovor Evropske unije na događaje na terenu u Izraelu nije bio ništa manje zbunjujući. Čak i dok je Izrael još brojao žrtve nakon najvećeg masakra u istoriji države, Borel, dugogodišnji kritičar Izraela koji je onde proglašen za nepoželjnu osobu, pribegao je obema stranama.
Osudio je Hamasov „varvarski teroristički napad“, ali je prekorio Izrael zbog blokade Gaze i istakao patnju Palestinaca. Njegov istup bio je potpuno suprotan istupu Fon der Lajen, koja je nedvosmisleno osudila napade i naložila da se na fasadi njene kancelarije projektuje izraelska zastava.
Do sredine sedmice utvrđivanje evropskog stava o krizi bilo je poput igranja pikada, ali s povezom na očima, piše Politiko.
Još jedan eklatantan primer evropske geopolitičke nemoći je Nagorno-Karabah, sporan, većinski jermenski region u Azerbejdžanu. Veći deo sveta gotovo je zaboravio tamošnji dugo tinjajući sukob, ali ne i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel, koji je pokrenuo ambiciozni diplomatski napor početkom ove godine usred ponovnog porasta napetosti.
U julu je Mišel ugostio čelnike Jermenije i Azerbejdžana u Briselu, što je bio šesti takav sastanak. Opisao je razgovore kao „iskrene, poštene i sadržajne“ i čak je pozvao čelnike na samit u oktobru u Granadi.
Azerbejdžan je u međuvremenu zauzeo Nagorno Karabah, poslavši više od 100.000 izbeglica u Jermeniju. Evropa, kojoj je gas iz Azerbejdžana nužan, bila je nemoćna da uradi bilo šta, osim da posmatra šta se dešava.
Epilog je bio da je početkom oktobra Mišel za fijasko okrivio Rusiju, tradicionalnog zaštitnika Jermenije u regionu: „Svima je jasno da je Rusija izdala jermenski narod“, poručio je Mišel.
Ni na Kosovu EU nije imala sreće
Sličan obrazac viđen je i na Kosovu, gde su Evropljani godinama pokušavali da posreduju u mirovnim pregovorima. Glavna sporna tačka je status severnog dela Kosova, koji se graniči sa Srbijom, gde Srbi čine većinu.
Borel je imenovao specijalnog predstavnika za dijalog Beograda i Prištine i druga regionalna pitanja Zapadnog Balkana, ali Miroslav Lajčak nije imao mnogo sreće. Iako je Lajčaku ta titula pripala pre više od tri godine, dve strane su danas udaljenije nego ikad pre.
EU je potrošila nebrojene milione pokušavajući da stabilizuje region, finansirajući organizacije civilnog društva, škole, pa čak i policiju, ali kada su napetosti zapretile da prerastu u sveobuhvatnu borbu nakon upada srpskih paravojnih snaga na sever Kosova, EU je bila primorana da pribegne svom proverenom mehanizmu za rešavanje kriza – pozvala je Ujaku Sema.
Kritikuju nas zbog premalo vođstva u Evropi, a zatim zbog previše, rekao je američki diplomata Ričard Holbruk 1998. godine, nakon što je Vašington uvukao svoje nevoljne evropske saveznike u pokušaj zaustavljanja kampanje „etničkog čišćenja“, koju je na Kosovu pokrenuo Slobodan Milošević.
Činjenica je da Evropljani neće imati zajedničku bezbednosnu politiku u doglednoj budućnosti. Dali smo sve od sebe da ostanu uključeni, ali možete li zamisliti koliko bih daleko stigao s Miloševićem da sam mu rekao: Oprostite, gospodine predsedniče, vraćam se za 24 sata nakon što porazgovaram sa Evropljanima, dodao je Holbruk
Ne treba tražiti dalje od Ukrajine u potrazi za dokazom da njegova tvrdnja podjednako stoji i danas. Iako je EU učinila što je mogla, osiguravajući desetine milijardi evra finansijske, humanitarne i vojne pomoći, to nije ni približno dovoljno da pomogne Ukrajini da drži Ruse na distanci. Da nije bilo američke podrške, ruske trupe bile bi stacionirane duž celog istočnog krila EU – od Baltika do Crnog mora.
Ukrajina naglašava jaz između geostrateških težnji Evrope i stvarnosti
Situacija u Ukrajini naglašava jaz između evropskih geostrateških težnji i stvarnosti. Iako Evropa nije predvidela rusku invaziju, godinama je govorila o potrebi poboljšanja svojih obrambenih sposobnosti.
Kao Evropljani, moramo se sami boriti za svoju budućnost i za svoju sudbinu, izjavila je 2017. tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel i posle toga se ništa nije dogodilo.
Realnost je da će uvek biti lakše osloniti se na Vašington, nego postići evropski konsenzus oko spoljne politike i vojnih mogućnosti. Zato evropske rasprave o bezbednosti više zvuče kao „Fantazi fudbal“, nego kao Riziko, piše Politiko.
Uprkos svoj retorici o nužnosti da Evropa igra globalniju ulogu, čini se da ni čelnici najvećih članica EU, Francuske i Nemačke, to ne misle ozbiljno.
Dok je Bajden sedeo u Situacionoj sobi Bele kuće kako bi razgovarao o krizi u Izraelu, francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc bili su zauzeti sastancima u Hamburgu. Nakon što su pristali da udvostruče svoje napore za smanjenje birokratije u EU, krenuli su na krstarenje lukom.
Uspešne dogovore proslavili su na lokalnom pristaništu uz pivo i riblji sendvič. Čak se i sunce pokazalo, ali što je najvažnije, nikome nije zazvonio telefon.
