Žak Ogar (franc. Jacques Hogard) je francuski pukovnik Legije stranaca u penziji i nekadašnji komandant francuskih specijalaca na Kosovu i Metohiji neposredno po dolasku KFOR-a 1999. godine. Njegovom zaslugom je sačuvan manastir Devič od napada albanskih ekstremista i pripadnika terorističke organizacije Oslobodilačke vojske Kosova. Svoje viđenje događaja na Kosovu i Metohiji g. Ogar je opisao u knjizi „Evropa je skončala u Prištini“.
Poštovani gospodine Ogar, najlepše Vam hvala što ste pristali na razgovor.
Na osnovu dešavanja u Francuskoj poslednjih godina, rekla bih da postoji ozbiljna kriza političkog sistema. Ovde bih dodala i druge aspekte koji je produbljuju, a to su ekonomska kriza, migrantska kriza a zatim i kršenje ljudskih prava tokom pandemije virusa korona. Šta obične građane najviše pogađa i da li postoji šansa da se tenzije u Francuskoj primire?
U pravu ste. U Francuskoj je u toku ozbiljna kriza političkog sistema. Ovo savršeno ilustruje, na primer, činjenica da su tradicionalne političke partije, poznate kao „vladine stranke“, one koje su do poslednjih godina davale ritam političkom životu 5. Republike (posebno Socijalistička Partija SP i bivša RPR/UMP, LR danas), nestaju, i na desnoj i na levoj strani. To ilustruje i ovaj paradoks da će predsednik, koji dolazi niotkuda, i koji je zaista omražen od strane 2/3 Francuza posle pet godina vladavine, ipak verovatno ponovo biti izabran na predsedničkim izborima! U stvarnosti, kriza se objašnjava gubitkom svih moralnih i društvenih referenci, inverzijom fundamentalnih vrednosti, vladavinom laži kao sredstva vlasti, a samim tim i gubitkom poverenja građana, i gubitkom legitimiteta političara. To ilustruje veliko ogorčenje Francuza.
Francuzi zapravo izlaze traumatizovani iz ovog petogodišnjeg mandata: počevši od „Žutih prsluka“ (koje su vlasti preuzele, kako bi ih odgurale ka „Crnim blokovima“[1]) do katastrofalnog upravljanja pandemijom, odredbama i protivodredbama, u pozadini raspada zdravstvenog sistema i lišavanja sloboda, kroz brojne poslovne afere, neuspelu penzijsku reformu, značajan pad kupovne moći… i na kraju, apsurdni i slobodoubilački vakcinalni fanatizam poslednjih nedelja… Mislim da su Francuzi danas uglavnom pogođeni rastućom nesigurnošću, povezanom naravno sa fenomenom masovne imigracije, sa puzajućom islamizacijom zemlje, sa strepnjama od kovida i njegovih varijanti koje je veštački, ali namerno kreirala vlast u kako bi se sakrili pravi problemi. Raspoloženje Francuza je veoma nisko, a atmosfera otrovna.
Na predstojećim izborima u Francuskoj, kao glavnom protivkandidatu predsednika Makronu prednost daju Valeri Pekres. S druge strane mnogi mediji pišu o tome da je ona veoma slična Makronu. Da li to znači da na političkoj sceni Francuske nema te ličnosti koja može da dovede do političkih promena?
Apsolutno ne verujem u ankete koje Valeri Pekres predstavljaju kao „glavnog protivnika Emanuela Makrona“. Da, često se piše da su oba kandidata jedno te isto. Ali Valeri Pekres nema ni jaka ubeđenja, ni harizmu niti oratorski talenat koji su neophodni da bi se nametnula. Ona svakako ima kvalitete i veštine tehnokrate, ali ne i šefa države. Njena kampanja je dosadna i još uvek nije dobila podršku Nikole Sarkozija, koji je veoma kritičan prema njoj. Takođe ne verujem ni na trenutak da će ona biti u drugom krugu ovih predsedničkih izbora. Čak mislim da će pobeđena u prvom krugu podržati Makrona u drugom krugu!
Ako uzmemo u obzir ostale kandidate, mislim da će 2. mesto biti odlučeno između Marin Le Pen i Erika Zemura. Ako ga Marin Le Pen pobedi, onda mi se čini da će reizbor Emanuela Makrona, standardno i bez entuzijazma, biti osiguran. Marin Le Pen takođe, po mom skromnom mišljenju, nema snagu neophodnu za pobedu. Želeći da ponovo oblikuje svoj imidž, da ga ublaži, mislim da ne dobija na levoj strani, ali će sigurno izgubiti na desnoj. Upravo ova željena evolucija ka „političkoj korektnosti“ omogućuje uspeh njenog desničarskog protivnika!
Što se mene tiče, mislim da je samo jedan „atipičan“ kandidat kao što je Erik Zemur sposoban da otelotvori stvarnu želju za promenom i moguću šansu za pobedu. Zapamtite: ko bi se kladio na izbor Donalda Trampa u Sjedinjenim Državama ili na izbor Borisa Džonsona u Ujedinjenom Kraljevstvu? Zemourova pobeda očigledno nije zagarantovana, ali mi se čini kao moguće iznenađenje. Bez sumnje, dinamika i entuzijazam su danas na njegovoj strani.
Ubeđen sam da će u budućnosti preovladati izuzetna ličnost, kao Marion Marešal, koja sa desne strane ima snagu, moralne, intelektualne i ljudske kvalitete da okupi desničarski blok, većinski u Francuskoj, ali fragmentiran vešto od strane Fransoa Miterana i da postavi put za oporavak ove zemlje kojoj je to toliko potrebno.
Nekoliko reči o levici, danas strašno izlomljena: čini mi se da ne treba potceniti Žan-Lika Melanšona koji ima ogroman govornički talenat i pravu harizmu. Mislim da ga ankete potcenjuju. Prave brojke ćemo saznati tek 17. aprila!
Predsednik Francuske Emanuel Makron imao je poduži sastanak sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom. Složili su se oko toga da Rusija i Francuska dele zabrinutost zbog bezbednosne situacije u Evropi. Poseta se desila u jeku optužbi Zapada na račun Rusije. Da li po vašem mišljenju povezanost evroazijskog kontinenta ukazuje na to da Evropa i Rusija imaju zajedničke interese kada je u pitanju bezbednost?
Lično sam uveren da Evropa (ovde više mislim na zemlje zapadne i centralne Evrope nego na „Evropsku uniju“ stricto sensu) i Rusija jasno imaju strateške interese, glavne zajedničke interese u bezbednosnom smislu, suočene sa porastom pretnji (islamizacija, terorizam, energetska nezavisnost itd.). Rusija je evroazijska sila po svojoj geografskoj poziciji, ali je mnogo više evropska sila po svojoj civilizaciji, svojoj kulturi, svom afirmisanom hrišćanskom identitetu. Dani Sovjetskog Saveza su prošli i Rusija Vladimira Putina nema nikakve veze sa SSSR-om. Bezbednost evropskog kontinenta mora stoga, po mom mišljenju, imperativno da uključi Rusiju u svoj celokupni dizajn i njegovu implementaciju. Naravno, Poljska i baltičke zemlje će tek morati da budu ubeđene u neratničke namere Rusije. I onda naravno, moraćemo da računamo sa protivljenjem SAD, koje ne žele takvu opciju, jer bi to značilo nastanak jedne jake kontinentalne Evrope, od Atlantika do Urala. To je i razlog zašto NATO gura Evropsku uniju, svog poslušnog vazala, da se suprotstavi Rusiji, diplomatski, ekonomski ali i eventualno vojno. Indirektan rat na evropskom tlu je mnogo bolja opcija, zar ne, i koristan za ekonomiju i američku hegemoniju! Zamka koju su postavile SAD putem NATO je zaista strašna. Ozbiljne potencijalne efekte ovoga vidimo u ukrajinskoj krizi. Zapadnom Evropom, naravno, manipulišu Sjedinjene Države. Potpuno razumemo zašto. Ali ono što ne razumemo je ovo slepo sledbeništvo Evropljana. Što se tiče nas Francuza, zar nemamo drugu opciju osim one usklađivanja sa nemačkim tezama o Evropskoj Uniji i NATO? Ne zaboravimo izjavu Jensa Stoltenberga, generalnog sekretara NATO: „Evropska unija i NATO su dve strane jedne iste medalje“!
Kako ocenjujete bezbednosnu situaciju u samoj Francuskoj? Da li evropske zemlje trebe da promene pristup na temu bezbednosti uzimajući u obzir nove izazove sa kojima su suočene? Ovde pre svega mislim na zaštitu granica, održavanje javnog reda i mira i borbu sa terorizmom i organizovanim kriminalom.
Francuska već nekoliko godina doživljava ozbiljno pogoršanje unutrašnje bezbednosti. Aktuelnog ministra unutrašnjih poslova je skoro imao žestok televizijski obračun sa poznatom novinarkom, Apolin de Malerb, koja mu je zamerila loše rezultate. Njegova jedina odbrana je bila da istakne manji broj krađa, dok su napadi na ljude (fizičko nasilje, udarci i povrede, uvrede, ponekad antifrancuske rasističke prirode, seksualni napadi i silovanja, itd.) globalno porasli za u proseku 30 do 40%. Naravno, čak i ako vlasti ne žele da naprave vezu sa masovnom muslimanskom imigracijom, ovi fenomeni su povezani. Sve što treba da uradite je da svaki dan čitate crnu hroniku da biste se uverili u to. Takođe je dovoljno uzeti u obzir stopu popunjenosti francuskih zatvora: otprilike 75% zatvorenika je poreklom iz Severne Afrike, centralne Afrike, Turske, Bliskog istoka ili Centralne Azije (Avganistan).
S generalne tačke gledišta, očigledno je da se za Francusku, kao i za sve evropske zemlje, nameće ključni problem kontrole njenog teritorijalnog prostora, dakle talasa imigracije kojima smo podložni, a samim tim i stroge kontrole njenih granica. Pre svega, naravno, morate imati sredstva, ili barem volju za to. Ali još uvek je potrebno imati pravosuđe na visini zadatka, što po mom mišljenju nije slučaj danas u Francuskoj. Pravosuđe u Francuskoj je politizovano i previše blago, da ne kažem, namerno politički orijentisano. U velikoj meri je u rukama indoktriniranih sudija, levičarskih orijentacija (grupisanih u okviru čuvenog „Sudskog sindikata“), za koje su teroristi, ubice, silovatelji i drugi zločinci „prave žrtve“!
Stoga, ako postoji suvereni sektor koji bi trebalo odmah i dubinski ispraviti, to bi bilo pravosuđe i njegovo funkcionisanje jer u njemu više nema ništa pravednog, koherentnog niti nepristrasnog. Odbrambene i bezbednosne snage, u celini gledano, rade svoj posao veoma dobro, iako je žalosno što su ponekad predmet određene politizacije od strane aktuelne vlasti, što smo videli i u žestokim represijama nad Žutim prslucima, ili u uvođenju nepravednih mera odmazde za one koji se opiru neadekvatnim i restriktivnim zdravstvenim zakonima koje je nametnula vlada…
Postoje veoma dobre službe sposobne da se efikasno bore protiv terorizma ili organizovanog kriminala, pri čemu su ova dva sektora često povezana, ali im se mora dozvoliti da rade, ali konačna zakonska kazna mora biti povezana sa prirodom zločina i napada. To je apsolutna neophodnost, a ovo je po mom mišljenju prva slabost u Francuskoj danas: islamo-levičarstvo značajnog dela pravosuđa.
Formiranjem novog vojno-političkog saveza AUKUS, došlo je do određenog nesporazuma među članicama NATO. Francuska je burno reagovala na odluku Australije da odustane od kupovine francuskih podmornica u korist američkih brodova. Koliko novoformirani savez AUKUS utiče na jedinstvo u NATO i kako vi ocenjujete perspektive NATO i AUKUS-a sa druge strane?
Da budem sasvim jasan, mislim da je NATO „zastarela“ organizacija (koristim izraz predsednika Trampa!), ali koja nije u stanju „moždane smrti“ kako je jednom rekao, ozbiljno grešeći, predsednik Makron: jedini interes, jedini cilj NATO je da služi strateškim i ekonomskim interesima Sjedinjenih Država.
AUKUS je tipično anglosaksonska alijansa, koja, u krajnjoj liniji, uprkos povicima francuskih lidera, nije nekompatibilna sa NATO jer zapravo služi istim američkim strateškim i ekonomskim interesima! Morate biti neizmerno naivni da biste bili iznenađeni ili ogorčeni na to, kao što je to učinila vlada Francuske povodom malverzacije narudžbine podmornica! Ta priča ima svoju patetičnu stranu. U svakom slučaju, ja kao Francuz, kao oficir koji sam i dalje u duši, i kao patriota duboko vezan za svoju zemlju, smatram da je NATO sredstvo koje služi da nas drži na uzici, što možemo jasno da vidimo u svemu što se dešava sa Ukrajinom i Rusijom, a to je nespojivo sa suverenitetom Francuske, ovlašćene vojne nuklearne sile, stalni član u Savetu bezbednosti UN, i nespojivo sa njenim sopstvenim interesima (Rusija ni na koji način nije neprijatelj ili protivnik Francuske, pa hajde da se ne ponašamo na taj način! Izađimo iz integrisane vojne komande NATO i ukinimo sankcije Rusiji, sa kojom moramo da razgovaramo kao partneri i saveznici!). Što se tiče AUKUS-a, mislim da je prva posledica ovog savez po Francusku slabljenje njenih pozicija u Indo-Pacifiku. Međutim, mi smo zainteresovana strana u svemu tome, posebno zbog Nove Kaledonije, francuske teritorije koja je upravo na referendumu potvrdila svoju pripadnost Francuskoj. AUKUS, neka vrsta striktno anglosaksonskog regionalnog NATO, sa žaljenjem moram da kažem, nije prijateljska organizacija prema Francuskoj. Trebalo bi to da prihvatimo i da prestanemo da se pretvaramo.
Predsednik Francuske optužio je Rusiju da vodi anti-francusku politiku u Africi. Pokazatelji govore o tome da u Africi jača uticaj Kine i Rusije. Afričke zemlje razvijaju intenzivne odnose sa Kinom koja im nudi povoljnije uslove od zapadnih banaka uz to da nema političke zahteve. S druge strane čini se da je Rusija podigla svoj autoritet kada je u pitanju obuka vojske i podizanje nivoa bezbednosti u Africi. Kako vi vidite te nesuglasice između Francuske sa jedne i Rusije i Kine sa druge strane? Da li Francuska zaista gubi uticaj u Africi i ako je to tako, zbog čega?
Francuska, pošto više nema spoljnu politiku dostojnu tog imena, kao ni afričku politiku dostojnu tog imena, u procesu je gubljenja svojih tradicionalnih pozicija u Africi francuskog govornog područja. Afrikanci nisu glupi: kada su zatvorili Ministarstvo za saradnju, tj. „afričko“ ministarstvo po definiciji, posvećeno odnosima između Francuske i nezavisnih država koje su nasledile njene bivše kolonije, kada Francuska odluči da preimenuje Ministarstvo spoljnih poslova kao „Ministarstvo Evrope i inostranih poslova“, kada mladi izabrani predsednik koji ne zna ništa o Africi ode u Bamako da tamo održi provokativan i destabilizujući govor, ili u Monpelje da predsedava sveprisutnim francusko-afričkim samitom… kada teramo naše bivše kolonije da u svakom pogledu prihvate model „demokratije“ koji je nažalost ponekad nesavršen i kulturološki veoma dalek od njihovog, kada ograničavamo studentske vize itd., ne smemo biti iznenađeni kada se u sred demografskog rasta i brojnih razvojnih problema afričkog kontinenta, mladi Afrike udaljavaju od nas, Francuza. To što Kina i Rusija danas, razvijaju svoje interese u Africi, to je sve fer igra! To je takmičenje koje nije novo. Ali to bi nas Francuze trebalo navesti da preispitamo naše atlantističke ekscese. Hajde da prestanemo sa žigosanjem Rusa i Kineza, i razgovarajmo sa njima. Francuska diplomatija treba da se ponovo poveže sa vremenom kada je bila nezavisna i pažljivo čuvana od bilo kakvog atlantskog savezništva.
Gospodine Ogar, često boravite u Srbiji i znamo da ste iskreni prijatelj srpskog naroda. Kako vi ocenjujete trenutne francusko-srpske odnose? Šta bi u našim odnosima moglo da se poboljša i na koji način?
Uprkos katastrofalnom, sramnom početku Makronovog petogodišnjeg mandata (mislim na sramnu uvredu predsednika Aleksandra Vučića 11. novembra 2018. kod Trijumfalne kapije, kada je bio smešten u sporednu galeriju, dok je ratni zločinac pod etiketom „predsednika (marionetske) republike Kosovo“, Hašim Tači bio primljen, bez ikakvog razloga, na ovu ceremoniju, pa čak i smešten na glavnu platformu! – francusko-srpski odnosi su se posle toga poboljšali, posebno zahvaljujući putovanju Emanuela Makrona u Beograd, i predsednika Vučića u Pariz. Oni bi, međutim, mogli biti značajno bolji kada bi se Francuska zvanično odrekla priznanja takozvane „nezavisnosti Kosova“, i u tom pogledu afirmisala i stvarnu nezavisnost od NATO i Evropske unije. ! Za Francusku bi bilo dovoljno da se jasno opredeli i da se odrekne svog sadašnjeg statusa partnera Srbije u Evropskoj uniji, i da utvrdi svoj status prijatelja i saveznika Srbije.
Mnoge veze, posebno kulturne i istorijske, bi se na taj način ojačale.
Da li bi i na drugom planu, na ekonomskom planu, trebalo da Srbija nastavi sa naporima da izađe iz sive ekonomije u koju su je uvele godine komunizma kao i ratovi od početka 1990. Mislim da je ovo važan uslov da se francuske kompanije podstaknu da investiraju bez rizika i bez naknadnih nevolja u Srbiji.
Predsednik Francuske izrazio je inicijativu, želeći da se angažuje oko rešavanja kosovskog pitanja. Međutim, mi znamo da Francuska zvanično priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. Takođe, poznati su nam i vaši stavovi po tom pitanju koje ste izneli u knjizi „Evropa je umrla u Prištini“. Kako po vama može da se reši problem Kosova i da li zvanična Francuska može u tome da nam pomogne?
Već sam pomenuo ovo veoma važno pitanje, ali je potrebno da budem precizniji: rekao bih da je odricanje od priznanja nezavisnosti Kosova preduslov, kao što su to učinile i mnoge druge zemlje danas u svetu, ali da bi jedna ovakva zvanična odluka bila doneta, političke vlasti jednostavno moraju imati volju za to. Međutim, ako gospodin Makron bude ponovo izabran 24. aprila, već znamo da to neće biti slučaj.
Aktuelni francuski predsednik je zaista upetljan u nemoguću dilemu: želeo bi da se upusti u rešavanje pitanja Kosova, ali se pravi da ne poznaje realnost. Međutim, Rezolucija UN 1244 nedvosmisleno kaže: Kosovo je sastavni deo Republike Srbije, naslednik Savezne Republike Jugoslavije. Kako izgraditi održivo i trajno rešenje na nečemu drugom osim istorijske istine, poštovanja suvereniteta država i poštovanja međunarodnog prava?
U Francuskoj su samo dva kandidata od određenog značaja na francuskim predsedničkim izborima zauzela jasan stav po ovom pitanju: to su gospođa Marin Le Pen i gospodin Erik Zemur. Ako pobedi jedan ili drugi, Francuska bi se odrekla nepromišljene i nedostojne odluke o priznanju takozvane republike Kosovo koju je 2008. godine doneo gospodin Sarkozi!
Razgovor je vodila Dragana Trifković, direktor Centra za geostrateške studije
Sa francuskog je prevela Svetlana Maksović
[1] Efemerne strukture koje koriste protestne taktike ili eventualno nasilne oblike kolektivne direktne akcije (prim. prev.)
6. april 2022.
