Epidemija uzrokovana korona virusom uskoro bi trebalo da krene silaznom putanjom, pošto je naša zemlja dostigla vrhunac zaraze. Dobra je stvar što je na dnevnom nivou počelo da se testira više od 2.000 ljudi, a donete su i odlične mere u pravo vreme.
Samo uz njihovo poštovanje zaustavljeno je rapidno širenje bolesti i znatno je smanjen broj smrtnih slučajeva, kaže epidemiolog, virusolog i vakcinolog u penziji, dr Radmilo Petrović, koji je više od trideset godina radio u Institutu za imunologiju i virusologiju „Torlak“.
On je jedan od lekara koji su se svojevremeno 1972. godine borili i izborili sa iznenadnom pojavom virusa velikih boginja, u narodu poznatijim kao variola vera. Ovaj virus u ondašnju SFRJ doneo je Ibrahim Hoti iz Đakovice sa verskog proputovanja u Meku i Medinu.
Iako se on u zemlju vratio još početkom 1972. godine, virus je otkriven tek 14. marta, kada je već bilo zaraženo 140 ljudi na Kosovu i Metohiji, Novom Pazaru, Čačku, Beogradu i na severu Crne Gore.
– Situacija jeste bila alarmantna, ali ni blizu ove koja nas je sada zadesila. Struka je brzo reagovala, pa je sprečeno dalje širenje ove bolesti, iako je jedno vreme među narodom zavladala velika panika. Karantin je bio uveden samo u nekoliko gradova i trajao je otprilike 30 dana, a bilo je i osam improvizovanih objekata na prostoru čitave zemlje gde su se smeštali oboleli. Epidemija je trajala blizu dva meseca i za to vreme je velike boginje dobilo 180 ljudi, a preminulo njih 36, što je 20 odsto od ukupnog broja zaraženih – priseća se dr Petrović.
Razlika između korone i variola vere je u tome što su se velike boginje mogle preneti bilo kojim putem i dosta brže su se širile. Ipak, velika angažovanost svih uspela je to da spreči i u relativno kratkom roku prekine dalje napredovanje.
Kako ističe dr Petrović, glavni razlog zbog koga se bolest nije duže zadržala u zemlji i samim tim usmrtila veći broj ljudi jeste vakcina. Za potrebe vakcinacije svih građana Jugoslavije ubrzano je počela da se proizvodi u Zagrebu.
– Da nije bilo vakcine, sigurno bi posledice bile mnogo teže. Iako nije bilo moguće napraviti toliko doza za kratko vreme, uspeli smo sve da dovedemo pod kontrolu za dva meseca, kada se uspešno oporavio poslednji zaraženi pacijent. Svi medicinski radnici bili su mobilisani po objektima gde su se ljudi vakcinisali, a vojska i policija su regulisali kretanje građana. Niko ko nije bio vakcinisan nije smeo na ulicu. Virus korone se lakše prenosi od SARS-a. Najugroženiji su penzioneri, ali je velika zabluda da mladi ljudi ne mogu imati ozbiljne posledice ukoliko pokupe zarazu – smatra epidemiolog.
Doktoru nije jasno zašto stručnjaci izbegavaju da istaknu da se ova bolest prenosi i putem vazduha, kad je to sve očiglednije. Dominantan prenos svakako je respiratornim putem, odnosno kapljicama koje se stvaraju posle kašljanja i kijanja. To su kapljične sluzi sa velikom količinom virusa i one se sasuše, postanu kapljična jezgra i ostanu dugo u vazduhu.
– Naš narod je dosta nedisciplinovan. Samo čeličnom disciplinom smo uspeli da obuzdamo širenje variole vere 1972. godine. Specifična smo mi nacija, koja ne pristaje na naređenja i moranje. Sećam se da je onda upečatljiva bila baš disciplina ondašnjeg naroda. Ljudi su strpljivo čekali u redu kako bi primili vakcinu, svesni ozbiljnosti situacije – napominje doktor.
Variola vera obuzdana je vakcinom koja je postojala još u pretprošlom veku. Po njegovom mišljenju na vakcinu će se sačekati još neko vreme, jer je potrebno ispoštovati određene procedure.
Nikada nije tačno potvrđeno da je baš Ibrahim Hoti bio nulti pacijent variola vere u Jugoslaviji.
– Prilikom dokazivanja na njegovom telu nije bilo nikakvih ožiljaka od boginja, a morao je da ih im. Lekari su mu tri puta vadili krv i tek onda našli male količine antitela na variola veru. Postoji mogućnost da je Hoti bolest preležao bez osipa, jer je pre svog putovanja na hadžiluk primio vakcinu protiv velikih boginja, koja je bila obavezna – kaže dr Petrović.
Šta smo naučili posle epidemije Variole?
Te 1972. godine, tadašnja Jugoslavija zauvek je zapamtila šta znači reč – epidemija.
Ibrahim Hoti iz Đakovice na Kosovu sa verskog putovanja početkom te godine doneo je virus velikih boginja – što je potvrđeno tek 14. marta.
Do polovine marta, variola vera je zarazila više od 140 ljudi, pre svega na Kosovu, u Novom Pazaru, Čačku, Beogradu i na severu Crne Gore.
Đula Lošonc bio je tada đak završnog razreda srednje Medicinske škole u Subotici.
„Bili smo, takoreći, mobilisani: svi smo bili raspoređeni po objektima gde je vršena vakcinacija građana.
„Vojska i policija su bile angažovane da bi regulisale kretanje jer je bilo zabranjeno kretanje svima koji nisu vakcinisani – na ulazima i izlazima iz gradova su zaustavljana vozila, na perone autobuske i železničke stanice nije se moglo bez potvrde o vakcinaciji“, priseća se Lošonc u razgovoru za BBC na srpskom.
„Velike boginje su bolest od koje se mnogo umiralo, od 20 do 30 odsto obolelih, i do tada je odnela najviše života u istoriji civilizacije.
„Variola je bila bolest koju smo očekivali da globalno iskorenimo, a u Evropi je već nije bilo – sem izuzetnih slučajeva.“
Bila je to poslednja epidemija tih razmera na teritoriji bivše Jugoslavije iz koje je zdravstveni sistem mogao da izvuče niz pouka.
Život u doba epidemije
Slike života iz 1972. godine umnogome su se razlikovale u zavisnosti od toga koliko su bile blizu žarišta zaraze.
Jelena Mijović imala je sedamnaest godina i živela je u crnogorskom selu Murino u koje je tek stigla kao nevesta, a uz to bila je i trudna.
Murino je nekoliko kilometara udaljeno od Plava, opštine koja je cela stavljena u jednomesečni karantin zbog pojave slučajeva variole vere.
Korona virus: Da li je rizično putovati javnim prevozom, avionom ili vozom
Korona virus sve bliže – koliko je Srbija spremna
„Nisam nigde iz kuće izlazila – nisam smela, a ko god je kod nas dolazio, pa čak i suprug kad je dolazio s posla, primenjivao je dezinfekciju.
„Narod se pridržavao i poštovao je sve što je rečeno, ljudi su verovali onome što im kažu zvanični organi, čitale su se novine i slušao radio jer je u selu bilo svega par televizora.“
Kao i svakoj trudnici, Jeleni je bila potrebna posebna vakcina – u sebi je morala da sadrži gamaglobulin.
Ranih tridesetih seća se Milorad Filipović, u to vreme zaposlen na Institutu za virusologiju, vakcine i serume Torlak čiji je glavni zadatak upravo bilo jačanje kapaciteta za vakcinisanje.
„Ta situacija ni najmanje nije promenila moj život – kao momci, zajedno smo se vraćali s posla, normalno živeli i nije bilo panike ni straha.
„Nije bilo nikakve psihoze – nije bilo toliko dostupnih elektronskih medija, pa tako ljudi nisu u svako doba, na svakom mestu mogli da saznaju čak i ako je bilo nekih dramatičnih situacija“, kaže Filipović.
Lekcije iz karantina
Jugoslovenska prestonica bila je sedište čak osam karantina u koje su smeštani oboleli, a kojih se svi sećaju kao dobro čuvanih „tvrđava“.
Četiri karantina bila su u bolničkim ustanovama, dok su četiri bila smeštena u adaptiranim civilnim objektima – hotelima i motelima.
Radovanović kaže da je velika lekcija naučena jedanaest godina ranije, kada je jedan slučaj velikih boginja zabeležen u Nemačkoj.
Epidemiolog Zoran Radovanović bio je jedan od vodećih stručnjaka u obuzdavanju epidemije 1972. godine
„Oni su ispraznili jednu školu, u prizemlje su postavili lekare i sestre, na prvi sprat sumnjive pacijente, a obolelog na drugi sprat.
„Mi smo isti taj princip preuzeli u jednom motelu na Avali, ali je komunikacija radio-vezom bila otežana jer je taj objekat bio iza brda.“
Iz tog vremena datira i utvrđivanje još jedne važne lekcije o formiranju karantina – zašto kasarne i sportske hale nisu pogodne za ovakve situacije.
„Kasarne imaju velike spavaonice i samo jedan mokri čvor – ako se u spavaonici razboli jedan od desetoro, svi sa sprata moraju da ostanu u karantinu dok poslednji ne ozdravi, a bolest se neprekidno prenosi.
„Mi smo tada smeštali ljude u dvokrevetne sobe, pa je ponekad druga osoba morala da ostaje duže – idealno bi bilo da su smeštani u jednokrevetne.“
Šta smo naučili?
Gotovo tačno dva meseca trajala je borba cele države sa virusom, a poslednji preživeli bolesnik je napustio bolnicu 19. maja 1972. godine.
Ibrahim Hoti je preživeo jer je prethodno bio vakcinisan protiv velikih boginja, pa je prošao sa lakšim oblikom bolesti.
Efikasan odgovor države i društva zaustavio je broj mrtvih na 40.
Za Đulu Lošonca, ključno za smanjivanje straha i uspeh u borbi sa epidemijom bila je ozbiljnost u pristupu.
„Upečatljiva je bila disciplina – ljudi su strpljivo čekali u redu, dolazi na vakcinaciju svesni ozbiljnosti situacije.
„Mi smo imali zaštitne maske, bili smo sigurni da se vlada situacijom i da tu greške nema: oko nas je sve upućivalo da je sistem veoma uređen jer se jasno znalo ko, kad i gde može biti vakcinisan, kako se prati uspeh vakcine, kome je i kako ograničeno kretanje.“
Građani su naučili nešto što je i danas glavno uputstvo za borbu protiv virusa.
„Naučilo se mnogo o higijeni, da se mora voditi računa“, kaže Jelena Mijović.
Mnogo su naučili i epidemiolozi, ali i celokupan zdravstveni sistem.
Doktor Radovanović kaže da je tadašnja Jugoslavija u mnogim standardima bila čak i relativno bliža zapadnim standardima nego što je današnja Srbija.
„Tada su ljudi verovali u zdravstveni sistem, verovali su doktorima i autoritetima – i to je bitna razlika.
„Sada ne veruju nikome jer su 30 godina varani i vučeni za nos, pa ne veruju ni doktorima, ni autoritetima, ni zdravstvenim vlastima i, nažalost, ta skepsa često nije neosnovana.“
Jedno od glavnih oružja u pobedi nad variolom verom ostaje princip koji je univerzalno primenljiv.
„Ključno je da morate da se držite istine, poštujete građane i ne obmanjujete ih“, zaključuje doktor Radovanović.
