Intervju koji je Dragana Trifković dala eurasia.expert
Rusija i Srbija su dogovorile izgradnju Centra za nuklearne tehnologije. Vlasti Srbije i Rosatom potpisali su dokumente o osnivanju Centra za nuklearne tehnologije u Republici Srbiji, saopštio je kabinet ministra za inovacije i tehnološki razvoj Nenada Popovića. Kakav je interes srpske strane za ovaj projekat? A kakve koristi će ovaj projekat doneti Srbiji?
Projekat izgradnje Centra za nuklearne tehnologije realizuje se na osnovu međudržavnog sporazuma koji je potpisan 2019. godine za vreme posete predsednika Putina Srbiji. To je jedan u nizu dogovora između Rusije i Srbije, koji treba da budu realizovani. Njime je planirana izgradnja Centra za nuklearnu medicinu i objekti za izgradnju radio farmaceutskih lekova. Za Srbiju je to veoma važno jer verujem da će upotreba savremenih tehnologija u medicini i rusko iskustvo u toj oblasti, doprineti novom kvalitetu zdravstvenih usluga. S tim u vezi, Srbija bi mogla da postane vodeća zemlja na Balkanu sa naučno-medicinskim potencijalom baziranim na nuklearnim tehnologijama. Nadam se da će to biti samo prvi korak i da će Srbija u budućnosti proširiti ovu saradnju i na druge oblasti kao što je energetika. U Srbiji je aktuelna tema izgradnja nuklearne elektrane, ali oko toga još nismo zauzeli jasne pozicije.
Pre raspada Jugoslavije naprednim nuklearnim tehnologijama se bavio naučni institut Vinča. Ovaj institut bi trebalo da se osavremeni i da na toj bazi ponovo pokrene državne nuklearne istraživačke projekte. U svakom slučaju, smatram da bi Srbija imala velike koristi od toga i ogroman naučno-tehnološki potencijal, ali potrebno je da sačekamo realizaciju jer nam iskustvo govori da se projekti sa Rusijom sporo i teško realizuju zbog administrativnih problema u Srbiji.
25 novembra Rusija i Srbija su dogovorile cenu gasa. Posle pregovora sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, Vučić je rekao da će cena ostati 270 dolara za 1.000 kubnih metara. U oktobru je Aleksandar Vučić rekao da Rusija nudi gas za 790 dolara za 1.000 kubnih metara počevši od 2022. Predsednik Srbije je tražio da cenu od 270 dolara ostane. Kako biste ovo komentarisali? Zašto je Vučić oštro insistirao na snižavanju cene ruskog gasa? Koji faktori su, po Vašem mišljenju, odigrali odlučujuću ulogu u tome da je Rusija napravila takve ustupke?
Pri nedavnoj poseti Rusiji predsednik Vučić je imao za cilj da potpiše dugoročni sporazum o snabdevanju gasom, ali je poseta rezultirala samo produženjem postojećeg ugovora za šest meseci dok se u međuvremenu ne ugovori novi aranžman. Naime, Srbija je 2011. godine potpisala ugovor sa Gazpromom na deset godina, koji ističe krajem ove godine. Na osnovu produžetka od šest meseci, on će važiti do kraja juna 2022. godine. Dakle Srbija nije dobila popust za novi dugoročni aranžman, već je samo produžila postojeći ugovor na kratak period. O ceni gasa za novi ugovor se razgovara, a predsednik Vučić želi da dobije povoljnu cenu gasa. Međutim, cena gasa na evropskom tržištu je višestruko skočila i snabdevači gasa iz Rusije prate tržišne promene. Mislim da Rusija pre svega treba da štiti sopstvene interese i izbegne zamku činjenja ustupaka bilo kome, posebno što se u dosadašnjoj praksi pokazalo da druge strane nisu kooperativne ni u slučaju kada dobijaju ustupke. Ako govorimo o Srbiji, smatram da Rusija nema isti tretman na srpskom tržištu kao EU ili zemlje poput Turske, Saudijske Arabije i dr.
Zbog toga bi Srbija pre očekivanja bilo kakvih ustupaka sa ruske strane morala da se pobrine da ruskom kapitalu i ruskim investicijama obezbedi podjednak tretman kao i drugima. Jer u suprotnom slučaju korist od povoljne cene energenata Rusija treba da obezbedi zapadnim kompanijama koje posluju u Srbiji, što nema nikakve logike.
Prema rečima srpskog premijera, ranije su Srbija i NATO uspešno realizovali preko 40 zajedničkih projekata. „Srbija ne teži članstvu u NATO, već se trudi da bude odgovoran i pouzdan partner alijansi“, rekla je premijerka Ana Brnabić. Možda Srbiji u ovom trenutku nije isplativo da se integriše u NATO, s obzirom na dobre odnose Rusije sa Srbijom. Da li mislite da je moguće pitanje integracije Kosova u NATO? Da li Amerikanci, po vašem mišljenju, imaju takve planove?
Srbija sarađuje sa NATO daleko više nego što je to poznato srpskoj javnosti, što u poslednje vreme glasno ističu kako oficiri NATO, tako i SAD. Ti navodi su tačni. S obzirom na to da je NATO organizacija omražena u Srbiji zbog bombardovanja i okupacije Kosova, srpsko rukovodstvo saradnju sa NATO razvija daleko od očiju javnosti. Formalno, Srbija ističe da je vojno neutralna, ali ako uzmemo u obzir intenzitet vojne saradnje sa NATO i SAD, ta pozicija nije utemeljena. Što se tiče planova NATO, mislim da se oni nisu menjali poslednjih decenija. Njihov cilj je bio stalno vojno prisustvo na Balkanu, posebno u Srbiji koja je centralna zemlja Balkana. To je ostvareno kroz vojnu agresiju odnosno otvaranje vojnih baza nakon bombardovanja. Pored toga Srbija je sa NATO potpisala SOFA sporazum kao i Individualni plan partnerstva, što je najviši nivo saradnje neke zemlje koja nije članica.
Imam utisak da NATO želi da integriše ceo Balkan, što nije teško zaključiti ako uzmemo u obzir činjenicu kako su Crna Gora i Severna Makedonija integrisane. U tom smislu, ostale su Bosna i Hercegovina i Srbija, koje su okružene NATO zemljama. Obe države imaju visok stepen saradnje sa NATO, ali nisu članice. Iz tog razloga NATO igra na dve karte, kako bi dovršio posao na Balkanu. Jedna je destabilizacija Bosne i Hercegovine i oduzimanje nadležnosti Republici Srpskoj suprotno Dejtonskom međunarodnom ugovoru, kako bi se država unitarizovala i lakše integrisala u NATO bez mogućnosti entiteta u kojem većinski žive Srbi, da se tome suprotstave. Druga karta je dovršavanje američkog projekta kosovske nezavisnosti. Ukoliko bi se to desilo, Kosovo bi odmah postalo član NATO. Nakon toga bi za Srbiju postalo neodrživo da ostane i formalno vojno nesvrstana.
Kosovo i Metohija svakodnevno se suočavaju sa bezbednosnim rizicima, od početka ove godine na severu Kosova je bilo 115 etnički motivisanih napada i devet upada specijalnih jedinica policije (samoproglašene republike), naglasio je premijer Srbije. Šta su ciljevi kosovskih vlasti? Hoće da proteraju Srbe sa Kosova? Šta stoji iza napada na Srbe?
Nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji traje u kontinuitetu već decenijama. Za vreme Jugoslavije, srpske bezbednosne snage su stalno bile angažovane oko toga da održe mir i bezbednost na ovoj teritoriji. Međutim, od povlačenja srpske vojske sa Kosova i Metohije nakon Kumanovskog sporazuma 1999. godine i posebno nakon integrisanja srpske policije u kosovski sistem (po Briselskom dogovoru 2013. godine), srpsko stanovništvo je ostalo potpuno nezaštićeno. Međunarodne snage UMNIK-a i KFOR-a (NATO) nisu uspele za više od 20 godina da obezbede sigurnost na ovoj teritoriji koja je postala izvor bezbednosnog rizika za čitavu Evropu. U poslednje vreme separatističke vlasti na Kosovu nasiljem nad Srbima iskazuju nezadovoljstvo zbog nemogućnosti da u punoj formi realizuju nezavisnost, a to je da potpišu tzv. mirovni sporazum sa Beogradom i dobiju stolicu u UN. S druge strane, država Srbija ne preduzima političke i diplomatske korake da zaštiti svoje stanovništvo. U međuvremenu je formirana vojska Kosova, što je protivno međunarodnom dogovoru i Rezoluciji 1244. U UN se Rusija oštro usprotivila takvim protivpravnim koracima, a članovi srpske delegacije su prećutali ovu temu. Srbija još uvek nije pokrenula međunarodnu inicijativu za povratak preko 250 hiljada izgnanih Srba na Kosovo i Metohiju. Ponašanje albanskih separatista nije iznenađujuće, ali je iznenađujuće to što država Srbija ništa ne preduzima.
Republika Srbija neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji i nastaviće da razvija političku i ekonomsku saradnju, izjavila je predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić na međunarodnom izvoznom forumu „Made in Russia“. Kako bi neučestvovanje u antiruskoj kampanji, moglo da se odrazi na Srbiju?
Srbija nema nikakvog razloga da uvodi sankcije državi koja stalno pokazuje inicijativu za unapređenje međusobnih odnosa i koja pomaže Srbiji na međunarodnom planu da očuva svoj teritorijalni integritet. Da ne govorimo o vekovnim istorijskim, kulturnim i religijskim odnosima Srbije i Rusije. Smatram da rukovodstvo Srbije bespotrebno ponavlja kako Srbija nije uvela sankcije Rusiji, očekujući valjda zahvalnost zbog toga. Apsolutno ne postoji ni jedan razlog da se Srbija pridruži anti-ruskoj histeriji koju predvode zapadni centri moći. Posebno što anti-srpska propaganda dolazi iz istih krugova. S druge strane, kada se radi o razvoju odnosa sa Rusijom, postoje određeni problemi. Zbog toga, iako Srbija nije uvela sankcije Rusiji, postoje institucionalni mehanizmi koji sprečavaju ili koče saradnju sa Rusijom. Mislim da ne treba da govorimo o tome koje posledice Srbija može da ima ako se ne pridruži anti-ruskoj kampanji, jer i bez toga mi konstantno od pada Berlinskog zida trpimo pritiske. Razlika je jedino u tome što devedesetih godina prošlog veka Srbija nije imala na koga da se osloni kako bi se oduprela, a sada ima. Mislim da Zapad ipak računa na svoj ucenjivački potencijal i otuđene političke elite, ali ta vremena su prošlost.
U Srbiji drugu subotu zaredom demonstranti blokiraju ključne ulice i autoputeve. Hiljade ljudi ponovo je izašlo na ulice nezadovoljnih politikom nadležnih u oblasti ekologije. Pored Beograda, akcije su održane i u Novom Sadu, Nišu, Šapcu, Požarevcu, Pančevu, Valjevu i drugim gradovima Srbije. Demonstranti su planirali da blokiraju oko 50 važnih autoputeva. Prema pisanju medija, tokom dana su uspeli da potpuno blokiraju saobraćaj u centru prestonice kod hotela Moskva. Kako biste ovo komentarisali? Da li je ovo običan narodni protest ili su neke spoljne sile pokrenule revoluciju u Srbiji?
Pre svega želim da istaknem da razlog nezadovoljstva građana nije samo ekološka politika, već je on širokoobuhvatan. Činjenica je da su građani Srbije nezadovoljni aktuelnim režimom i da to nezadovoljstvo sve teže može da se kontroliše. S tim u vezi, građani koriste svaku mogućnost da iskažu svoje nezadovoljstvo bilo da je povod ekologija, epidemiološke mere ili nešto treće. Trenutni talas nezadovoljstva i protesta pojavio se nakon uvida u činjenice da rukovodstvo države vodi netransparentne pregovore sa kompanijom Rio Tinto, koja želi da eksploatiše litijum u Srbiji. Problem je jer je litijum otkriven u regionu gde je razvijena poljoprivreda, a planirana je eksproprijacija imanja kako bi se ona koristila za potrebe projekta „Jadar“. Građani Srbije se s pravom boje da će eksploatacija litijuma dovesti do zagađenja životne sredine, a britansko-australijska kompanija Rio Tinto već ima loš renome zbog zagađivanja životne sredine, uništavanja kulturnih dobara i korupcije. S tim u vezi, protest građana, posebno onih koji žive u tom regionu, je potpuno legitiman. Međutim, pored toga na proteste su izašli i veterani, studenti, profesori, javne ličnosti, sportisti – zapravo različite društvene strukture, koje objedinjuje nezadovoljstvo sveukupnom politikom. Evidentno je da protesti nemaju političko vođstvo i da ni jedna politička struktura nije uspela da ga nametne, iako je bilo pokušaja. S druge strane, protesti u određenoj meri imaju karakteristike obojene revolucije, jer spoljni faktori sigurno vide priliku u tome da iskoriste nezadovoljstvo građana. Tu dolazimo do opasne situacije gde s jedne strane unutrašnje stvari izmiču kontroli, a nemamo mehanizme kako da se odupremo spoljnim faktorima. Rukovodstvo Srbije odgovornost prebacuje na obične građane uz optužbe o stranim plaćenicima, ali većina građana je na ulicama mnogih gradova iz potpuno legitimnih razloga. Rio Tinto je kompanija iza koje stoje interesi vojno-političke organizacije AUKUS, a kako onda možemo da kažemo da su oni koji protiv toga protestuju strani plaćenici? Tu nema nikakve logike.
