Napomena: Od 23-27 septembra u DNR, LNR, Zaporoškoj i Hersonskoj oblasti, održani su referendumi na kojima su građani ovih oblasti glasali o prisjedinjavanju Ruskoj Federaciji. U misiji međunarodnih posmatrača učestvovalo je šest eksperata Centra za geostrateške studije iz Srbije, koji su ocenili da je referendum sproveden u skladu sa međunarodnim standardima i demokratskim načelima.
Piše: Dragana Trifković, direktor Centra za geostrateške studije
Početkom 1990-ih godina dvadesetog veka zapadne sile su isplanirale da održe seriju referenduma na teritoriji Jugoslavije (SFRJ), pozivajući se na principe samoopredeljenja. To se dogodilo skoro odmah nakon ujedinjenja Nemačke, koja je uz SAD igrala vodeću ulogu u raspadu ove države. Naravno, ne može se zanemariti uloga Velike Britanije, Francuske i drugih zapadnih zemalja. Uprkos nekim međusobnim nesuglasicama, među njima je stvoren konsenzus oko toga da se sloboda samoopredeljenja ne može dovoditi u pitanje. Istovremeno sa pripremom referenduma, zapadne sile su aktivno naoružavale hrvatske, slovenačke i muslimanske paravojne formacije. Ovi referendumi su inicirali niz oružanih sukoba između republika i pokrenuli rat na prostoru bivše Jugoslavije.
Formalni raspad Jugoslavije počeo je krajem juna 1991. kada su slovenački i hrvatski sabor proglasili nezavisnost od SFRJ. Jedan broj zapadnih zemalja, među kojima je Nemačka bila prva, odmah je priznao nezavisnost ovih bivših jugoslovenskih republika. Dva dana nakon odluke slovenačkog parlamenta, u ovoj zemlji su počeli oružani sukobi napadom paravojnih snaga na regularnu vojsku Jugoslavije. Međutim, pred sam početak oružane pobune u Sloveniji, SAD su poslale u Beograd državnog sekretara Džejmsa Bejkera kako bi upozorio vladu SFRJ da Amerika neće dozvoliti promene republičkih granica. Posle ovakvog upozorenja visokog predstavnika SAD, vlast SFRJ nije smela ni da razmišlja o punoj upotrebi snaga kojima raspolaže JNA. Ohrabreno vođstvo Slovenije je znalo da može bez posledica da napadne JNA, bez straha da će napadnuta vojska upotrebiti sva sredstva kao odgovor. Iste godine, Makedonija je održala referendum o nezavisnosti, a Bugarska je prva priznala ovu novonastalu državu.
Po sličnom scenariju kao u Sloveniji, pokrenuta su vojna dejstva u Hrvatskoj, gde su tokom rata vršene akcije etničkog čišćenja srpskog stanovništva „Bljesak“ i „Oluja“ uz punu logističku i vojnu pomoć SAD.
Usledio je rat u Bosni i Hercegovini nakon proglašenja nezavisnosti ove bivše jugoslovenske republike 1992. godine, koji je završen bombardovanjem srpskih položaja od strane NATO-a i konačno Dejtonskim sporazumom iz 1995. godine, kada je utvrđena državna struktura ove republike sa dva entiteta, Federacijom BiH i Republikom Srpskom, ali pod kontrolom spoljnih sila. U kontekstu sadašnjih geopolitičkih dešavanja neophodno je spomenuti i bombardovanje Srbije od strane NATO 1999. godine, kada je agresija na suverenu evropsku državu pokrenuta bez odorenja Saveta bezbednosti UN, odnosno potpunim ignorisanjem međunarodnog prava od strane SAD. Raspad Jugoslavije se nastavio, jer je Zapad 2006. godine podržao referendum Mila Đukanovića i pomogao mu da odvoji Crnu Goru od Srbije. Zatim su 2008. godine albanski separatisti sa Kosova i Metohije, bez ikakvog referenduma, proglasili nezavisnost koju su odmah podržale SAD, Velika Britanija i Francuska, Nemačka, a potom i druge zemlje.
Po kosovskom pitanju su zapadne sile otišle najdalje u kršenju međunarodnog prava. I pored toga što je usvojena važeća Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, SAD i EU su uporno pokušavale da kosovsko pitanje reše van okvira međunarodnog prava. Ova rezolucija garantuje teritorijalni integritet Republike Srbije, a Rusija, kao stalna članica Saveta bezbednosti UN, deluje kao njen garant. Da bi izbegle ruski veto u Savetu bezbednosti UN, zapadne zemlje su izmestile rešavanje kosovskog pitanja u EU. Međutim, Brisel nema nadležnost da odlučuje o statusu južne srpske pokrajine, ali očigledno je da zapadne zemlje uporno pokušavaju da to ignorišu. Osim toga, zemlje Zapada su podržale formiranje ilegalne kosovske vojske, suprotno međunarodnom pravu, iako, prema rezoluciji 1244, takva vojna struktura ne bi trebalo da postoji. Takođe je jasno da veliki broj zapadnih zemalja obučava i naoružava ovu ilegalnu vojsku, čime još dodatno krše međunarodno pravo.
Treba navesti još jedan primer, kada zapadne zemlje izričito isključuju mogućnost održavanja referenduma u Republici Srpskoj s obrazloženjem da je nemoguće promeniti državnu granicu Bosne i Hercegovine, ali istovremeno žele da promene državnu granicu Republike Srbije stvaranjem takozvanog nezavisnog Kosova, što je, po njima, poseban slučaj. Ovde se ne radi o nekom posebnom slučaju, već o dvostrukim kriterijumima Zapada gde sve ono što odgovara njihovoj agendi, smatraju posebnim slučajem.
Od 23-27 septembra u DNR, LNR, Zaporoškoj i Hersonskoj oblasti, održani su referendumi na kojima su građani ovih oblasti glasali o prisjedinjavanju Ruskoj Federaciji. Rezultati referenduma govore u prilog tome da su građani ovih oblasti ubedljivo podržali ulazak u sastav Rusije. U DNR je ovaj korak podržalo 99,23 odsto birača, u LNR – 98,42 odsto, u Zaporoškoj oblasti – 93,11 odsto, u Hersonskoj – 87,05 odsto, a proces glasanja je organizaovan u skladu sa međunarodnim standardima.
Što se tiče usaglašenosti referenduma sa međunarodnim pravom, stanovnici ovih regiona su se pozvali na pravo o samoopredeljenju, kao što je to bio slučaj sa Krimom. U ovim slučajevima posebno treba imati u vidu činjenicu da je Ustav Ukrajine de fakto nevažeći od 2014. godine odnosno državnog udara koji je, uz pomoć SAD, izveden na Majdanu. Donjecka i Luganska republika su još pre referenduma proglasile nezavisnost, nakon čega je Rusija sa ovim republikama zaključila sporazum o uzajamnoj pomoći. Na osnovu člana 51. Ustava UN, Rusija se pozvala na pravo da pruži pomoć DNR i LNR i uspostavi mir.
Glavni kriterijum za pravo jednog naroda na samoopredeljenje je diskriminacija kojoj je taj narod podvrgnut. Ukrajina je zakonom zabranila upotrebu ruskog jezika, zatim rad svih opozicionih partija i medija, a ruskojezično stanovništvo je već osam godina izloženo genocidu koji sprovode ukrajinske vlasti. S druge strane, kosovski Albanci u Srbiji imaju ustavom zagarantovanu autonomiju u okviru pokrajine, pravo na upotrebu jezika, kulture, škole na albanskom jeziku i zagarantovano učešće u republičkoj vlasti. Sa stanovišta međunarodnog prava, Donbas i Kosovo su potpuno suprotni primeri i ovde se jasno vide dvostruki kriterijumi Zapada. Iz tog razloga potpuno paradoksalno zvuče kritike Zapada na račun Rusije i njihove opaske o kršenju međunarodnog prava. Fascinantna je i sama činjenica da se Zapad setio da međunarodno pravo postoji, posebno nakon niza presedana u bivšoj Jugoslaviji, a naročito zbog nasilnog odvajanja Kosova i Metohije od ostatka Srbije.
Na kraju, treba napomenuti da je i sama Ukrajina uspostavljena prvi put kao država proglašenjem nezavisnosti 24. avgusta 1991. godine, kršenjem tadašnjeg sovjetskog Ustava i pozivanjem na pravo na samoopredeljenje.
2. oktobar 2022.
