U Niškoj Banji dete je ubilo dete. Išli su zajedno u sedmi razred jedne osnovne škole. Ko se još seća onog majskog zla, zla počinjenog u jednoj prestoničkoj školi. Zbog toga se i postavlja pitanje, ko je najodgovorniji za ovakvu sumornu atmosferu u našem društvu? Verovatno će platiti upravo deca čije nas vršnjačko nasilje navodno brine i nad čijim navodno misterioznim uzrocima kukamo. Uzalud. Nasilje se u koncentričnim krugovima širi na društvenim mrežama, video servisima, viber grupama i odavno izlazi iz školskih dvorišta, prolazi mimo školskih policajaca.
Trinaestogodišnji dečak ubijen je u Niškoj Banji. Osumnjičen je njegov najbolji drug. Njih dvojica su se posvađala u dvorištu, a sukob su nastavili u potkrovlju kuće osumnjičenog dečaka ubice, gde je nasmrt izbo druga. I, išli su u sedmi razred jedne osnovne škole u Niškoj Banji.
Koje su razmere i uzroci vršnjačkog nasilja u Srbiji? Podaci su nepotpuni i nepouzdani, kao i kod mnogih drugih složenih društvenih pojava. Međutim, treba znati da je nad temom borbe protiv nasilja nad decom, Vlada, na čelu sa premijerkom Ana Brnabić i dalje sedi skrštenih ruku. Postoji i sumnja da se zločina u „Ribnikaru“ sećaju samo kroz maglu. Ista magla im se razilazi samo kada povremeno treba osuditi verbalno nasilje opozicionih političara.
A, škola? Ona je od vremena vladavine ovog režima postala nesigurno mesto, a nasilje njen stalni stanar. Solomonsko rešenje ministarstva prosvete: oduzimanjem mobilnih telefona učenicima zaustaviti nasilje u školama.
Glavni paradoks, kada je reč o školskom nasilju, leži u tome što se od škole očekuje da sprečava nasilje, koje je u društvu dozvoljeno, pa čak i cenjeno. Zbog toga se postavlja pitanje ko je najodgovorniji za atmosferu u nekom društvu? Verovatno će platiti upravo deca čije nas vršnjačko nasilje navodno brine i nad čijim navodno misterioznim uzrocima kukamo. Školski ambijent se danas proširio i prelio u jedan nepregledni i nekontrolisani fantomski prostor za nadležne po tom pitanju. Nasilje se u koncentričnim krugovima širi na društvenim mrežama, video servisima, viber grupama i odavno izlazi iz školskih dvorišta, prolazi mimo školskih policajaca.
Ono što vlast navodno nepremićuje, jeste da je nasilje bilo tu, ono se samo, za razliku od škole, prilagodilo vremenu novoradilkalnog ponašanja. Sistem vrednosti je podignut na obaveznu lestvicu patriotizma a himna Sv. Savi se smatra vrhuncem obrazovanja i vaspitanja. Škola je bila i ostala: Deklarativno besplatna institucija za vaspitanje i obrazovanje, praktično: ideološki državni aparat, prostor moći u kojoj se valorizuje znanje samo ocenama umesto empatije, solidarnosti i socijalne pažnje.
Nova ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović izjavila je svojevremeno, da će naredna školska godina početi sa sećanjem na tragediju u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, ali i uz obavezu da se tako nešto „nikad ne ponovi“. Posle izbora na tu funkciju, rekla da će se za ostvarenje tog cilja raditi i sa prosvetnim radnicima, roditeljima i sa učenicima, kao i da će pomoć deci podrazumevati najdirektniji kontakt pedagoga i psihologa škole sa roditeljima dece koja su identifikovana, da im je svaka vrsta pomoći potrebnija nego drugima.
Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, Sindikat obrazovanja Srbije, Granski sindikat prosvetnih radnika Srbije Nezavisnost i Sindikat radnika u prosveti Srbije uputili su pismo ministarki prosvete Slavici Đukić Dejanović u kojoj je obaveštavaju da stupaju u štrajk.
I, to je to.
